Nedavno je ukrajinski fejsbuk sektor „digao u vazduh“ spor oko prilično kontroverznih izjava pape Franje o Rusima i njihovom humanizmu. Takođe i o Dostojevskom i o tome kako „inspiriše hrišćane da shvate hrišćanstvo.“
Citirajmo verbatim: „To me zapanjuje – i zato koristim reč „dugotrajna patnja“ [дослівно: “martoriata” – “піддана мукам” від “martoriare” – “катувати, мучити”] – ta okrutnost, koja nije svojstvena ruskom narodu, možda… jer ruski narod je veliki narod; Ovo [жорстокість] plaćenici, vojnici koji idu u rat kao avantura, plaćenici… Više volim da tako mislim, jer veoma poštujem ruski narod, za ruski humanizam. Dovoljno je prisetiti se Dostojevskog, koji još uvek inspiriše, inspiriše hrišćane da shvate hrišćanstvo. Imam veliku posvećenost ruskom narodu, kao i veliku posvećenost ukrajinskom narodu.“
Pa, radije bih zaobišao pitanje „čovečanstva“ Rusa da ne bih pribegao pežorativnom rečniku. Pontifika mogu da razumem kao najautorzitivnijeg predstavnika hrišćanske nastave na zemlji, njegovu želju da pomiri sve narode sveta, neprijatelja i žrtvu, agresora i mučenika. Ovo je jevanđeljsko učenje koje ima za cilj da izgladi uglove, da voli svog neprijatelja, da zameni levi obraz kada udari u desnu stranu. Za Ukrajince koji se sada opiru okrutnom osvajaču, to sada deluje krajnje neprikladno. Ali hrišćanstvo je tako, i , kako kažu, nema saveta za to.
Hajde da bolje pričamo o Fjodoru Mihailoviču Dostojevskom (uprkos činjenici da me je zaista dobio) i njegovoj sposobnosti da „inspiriše“. Komunicirajući sa mislećim ljudima iz različitih evropskih zemalja, često sam primećivao njihovu ako ne i izvinjenje, onda bar prilično povoljan odnos prema ruskom piscu. Mnogi od njih su mi objasnili da čitanjem dela Dostojevskog pokušavaju da razumeju Rusiju, njenu „široku dušu“. Čak i uprkos upozorenjima drugog Fjodora, ruskog pisca devetnaestog veka, tačnije Tjučeva: „Um Rusija nema koncepte.“
Dakle, evropskim intelektualcima se čini da će, posle čitanja Dostojevskog, pre svega „Zločin i kazna“, napraviti veliki korak u razumevanju Rusije. U razgovoru sa njima, pokušao sam da objasnim da su surovo pogrešili, da sve ovo dostojevščina sustigne više magle nego što daje razumevanje. Da nema nijedne ruske „široke duše“. Sve ovo je zabluda, „ponti za posetioce.“
Na kraju je šok koji je Evropljanima izazvala ruska agresija u Ukrajini, a posebno brutalni ratni zločini Rusa, još jednom dokazao da ništa ne razumeju.
Žalim što ranije nisam govorio o Dostojevskom i njegovom uticaju na evropske umove sa poznatim poljskim publicistom, analitičarem, naučnikom kulture, dr Kubom Benedychakom. Dao bi mi dovoljno argumenata za ubedljivost. Nedavno sam sa velikim zadovoljstvom pročitao njegov članak „Zapad voli Dostojevskog i misli da razume Rusiju“ u publikaciji Nowa Europa Wschodnia.
Benedičak je ukazao na površnu i amatersku fascinaciju Dostojevskim, svojstvenu, posebno zapadnim političarima i njihovim savetnicima. On je dao primer kako je, na zajedničkoj konferenciji za novinare predsednika Rusije i Francuske 2019. godine, Emanuel Makron citirao Dostojevskog, tačnije reči iz njegovog govora na otvaranju spomenika Puškinu 1880. ispred cara Aleksandra II i socijalista tog vremena.
„Jer, šta je Rusija uradila u sva ova dva veka u svojoj politici, ako nije služila Evropi, možda mnogo više od sebe? Mislim da ovo ne bi trebalo da se desi samo od nemogućnosti naših političara. Narodi Evrope i ne znaju koliko su nam dragi! I kasnije, verujem u to, mi, to smo, naravno, ne mi, već budući ruski narod će sve razumeti jedino, da postane pravo rusko sredstvo: da težimo da konačno uvedemo pomirenje u evropske protivrečnosti, da ukažemo na izlaz u evropsku čeljudnju u svojoj ruskoj duši, sveljudski i ponovo ujedinjujući, da se uklopimo u to sa bratskim ljubavlju sve naše braće, i na kraju, možda, da izrazimo poslednju reč velike, univerzalne harmonije, bratske konačne saglasnosti svih plemena po Hristovom zakonu jevanđelja!“, tvrdio je tada Dosojevski, a zatim i Makron.
Naknadno je citate iz ovog govora koristio i bivši italijanski premijer Đuzepe Konte. U razgovoru sa Senatom, pokušao je da ga ubedi u potrebu da umiri Rusiju i… stvoriti uslove za ukidanje antiruskih sankcija.
Državna sekretarka u administraciji Džordža V. Buša, Kondoliza Rajs, kako se ispostavilo, takođe je bila Ruskinja po obrazovanju. Zato je često citirala Dostojevskog, posebno njegovu „braću Karamazov“, na primer, tokom pripreme posete njenog pokrovitelja Moskvi 2002. Tada je Buš izgovorio svoju čuvenu rečenicu koja je, kažu, „pogledala u Putinove oči i u njima videla časnog čoveka“. Video sam to široko i dubokoruska duša koju je otpevao Dostojevski, i svet je olako pokupio ovu pesmu.
U međuvremenu, Vladimir Putin je shvatio da se u omotu Dostojevskog zapada može nabiti mnoštvo propagandnih ovih. Kao u trojanskom konju. Ili, bolje rečeno, kao u trojanskom virusu, koji tako često koriste pro-kremljski hakeri, hakujući servere demokratskih institucija u Evropi i Americi.
Dr Benedychak s pravom posmatra u tom kontekstu: „Pređimo na ozbiljna tumačenja. Dostojevski dolazi u pomoć Vladimiru Putinu po brojnim pitanjima: kontroli nad centralnom Azijom, konzervativnoj ideologiji i torpedovanja liberalizma, zajedničkom plesu Kremlja i Pravoslavne crkve, snažnoj autoritarnoj moći. Međutim, bitne su samo dve stvari – Evropa i revolucija. Putina muči ono što je mučilo prvo Puškina, a potom i samog Dostojevskog, tačnije da je Rusija vekovima ostala strana Evropi“.
Kako je „vanzemaljac“? Na kraju svega, u već datom citatu Dostojevskog, videli smo njegovu ljubav prema Evropi, želju za integracijom. Ali zašto ovaj ruski književni genije ne može da protivreči samom sebi. Pročitajmo njegove „Zimske beleške o letnjim iskustvima“, gde je Dostojevski napisao: „Nikada nismo probudili simpatije u Evropi, i to nas je, što je pre moguće, uvek svojevoljno napajalo. Nije mogla a da ne prepozna samo jedno: našu snagu.“ Na kraju, i sam je priznao: „Nekada smo se grdili što nismo bili u stanju da se evropeizujemo. Sada razmišljamo drugačije. Sada znamo da ne možemo da budemo Evropljani, da nismo u stanju da se uguramo u okvire jednog od zapadnih oblika života.“
I ovde iskreno verujemo Fedoru Mihailoviиu: Rusija, po svojoj prirodi, nije u stanju da se integriљe sa Evropom u principu. To su dva sveta koja, kao što mi, Ukrajinci, već sigurno znamo, nemamo tačke preseka. Suživot je moguć samo u vidu konfrontacije, sve dok se Rusija ne raspadne u mnoge nezavisne državne entitete.
