Anina porodica iz Kersona nije želela da napusti rodni grad do poslednjeg. Ukrajinci su čekali Oružane snage Ukrajine i maštali kako će ih sresti. Međutim, takozvani „referendum“ koji su sproveli Rusi primorao je porodicu da napusti dom.
Žena je rekla novinarima Kanala 24 o životu u okupaciji i evakuaciji u Odesu u okviru projekta „Svoi“. Njeno ime je promenjeno iz bezbednosnih razloga: u okupiranom Kersonu još uvek ima rođake. ponovo nas štampa Tekstualna poruka sa dozvolom urednika.
Put od Kersona do Nikolajeva uzeo je dan: zašto sedamNisam odmah odlazio
Ana je za rat u punom obimu saznala od brata svog muža. On je bio taj koji je svojim rođacima rekao užasnu vest, posle koje su se životi miliona Ukrajinaca zauvek promenili.
Kako ste se osećali kada ste shvatili da je Rusija krenula u potpunu ofanzivu i da napada razne gradove Ukrajine?
U početku ništa nismo razumeli. Reči mog brata o granatiranju odvele su nas u omamljivanje. Onda sam počeo da idem na razne razgovore na društvenim mrežama i otvorene vesti. Prvo što smo uradili je da smo išli na bankomat da podignemo novac i benzinske pumpe za benzin. To je bilo jutro. Čim su stigli kući, došao je drugi dolazak u Čorbaivku. Bilo je veoma zastrašujuće. Onda smo otiљli na pijacu da kupimo hranu.
Da li su ljudi iљli na posao tog jutra?
Pijaca je bila poluprazna. Mnogi ljudi nisu doљli na posao. Bilo je strašno, niko nije razumeo šta se dešava. Ali generalno, prva dva dana je bilo moguće normalno preskočiti, sve je i dalje bilo na tržištu, samo u redovima ste morali da stojite 3-4 sata. U početku nije bilo hleba. Bilo je zastrašujuće otići negde dalje, jer je bilo tuča u blizini.
Za tri dana, prodavnice su sve rasturile. Hleb je poиeo da nosi automobile. Jednog dana je besplatno distribuirana, a zatim prodata na vekni u jednoj ruci. Kada sam rekao da imaš veliku porodicu kod kuće, nije bilo važno. Rekli su: „Uzmite sve, a onda doрite po hleb.“
Nismo želeli da se evakuišemo zbog velikih redova na putevima. Ljudi od Kersona do Mikolaiva vozili su se jedan dan, a ne 30 minuta, kao i obiиno. Tada je put do Nikolajeva već bio blokiran.
Da bih preživeo, morao sam da prodam auto
A kako ste kupili proizvode? Da li je bilo moguжe platiti u hryvniasu?
U principu, hrivnija u Kersonu još uvek hoda. Bilo je prodavnica koje uopšte nisu uzimale rublje, ali bilo je i onih koje nisu uzimale hryvnia. U avgustu su počeli da se zatvaraju oni koji nisu uzimali rublje. Nije im bilo dozvoljeno da rade.
A prema planu okupatora, gde su stanovnici Kersona uopšte imali rublje?
Oni koji su doveli decu u okupacionu školu, Rusi su odmah podelili 10.000 Penzioneri su počeli da donose penzije kući, uprkos činjenici da nisu ni išli da se prijave. Okupatori su jednostavno ukrali spiskove iz Ukrposhte i otišli kod penzionera. Znam da su mi neki ljudi uzeli ovu penziju na ulici, a neki su odbili.
Posle 24. februara, Ana i njen suprug ostali su bez posla. Da bi preživeli, morali su da prodaju automobil, jer se čovek bavio teretnim prevozom. Za ovaj novac sedamŽiveo sam svih 8 meseci i napustio Kersona. Čak i sada, porodica preživljava zahvaljujući tada prodatom autu.
Kada su osvajači ušli, ljudi su sedeli sa ugašenim svetlima i zavesama na prozorima
Kako je bilo kada su ruske trupe ušle u Kerson? Čak i na psihološkom nivou – videti neprijatelja u rodnom gradu…
Došli su 1. Onda su svi stanari sedeli sa zavesama na prozorima i ugašenim svetlima: samo su pogledali ispod roletni i pogledali u „zelene ljude“. Živimo u privatnoj kući i oklopni transporteri su se vozili našom ulicom. Nikada nisam razgovarao sa Rusima sve ove mesece.
Ana je rekla da čak i izlazi u dvorišteBila sam uplašena. Niko nije znao šta da očekuje od ruskih vojnika.
Ne znate šta bi moglo da se desi sledećeg trenutka – da li će doći u vašu kuću, šta će uraditi. Kao porodica, okupili smo se u istoj kuжi. Moja mlada ćerka i ja i druge žene sa decom provodili smo mnogo vremena u podrumu. Više komšija je došlo kod nas jer nisu imali svoje.
Ukrajinci su povremeno morali da provedu noć u podrumu, a ponekad su čitave dane provodili u hladnoj i vlažnoj sobi.
Ušli smo i izašli jer je bilo hladno. Hvala Bogu da svetlo nije isključeno, i da smo uspeli da stavimo grejalice za sebe. Čaj da se ugreje, nije pio, kako bi manje trčao do toaleta. Da bi to uradio, morao si da napustiš podrum.
U šortsu, papučama i mitraljezom: Osvajači su se osećali veoma samouvereno u Kersonu
Vremenom su Rusi počeli da se osećaju veoma samouvereno i smireno u Kersonu. Šetali smo pijacom u šortsu, papučama i sa mitraljezom. Bodli su. U centru grada sedamPraktiиno nisam iљao, jer rusi rade napostavili ogroman broj blokada. Prvi put je Annin muž otišao u grad nekoliko meseci posle okupacije.
Da li ste imali mobilnu vezu‘Veza? Da li ste znali šta se dešavalo u ostatku Ukrajine?
S vremena na vreme je bilo prekida, ali generalno je postojala veza. Bili smo svesni svega što se dešavalo. Već su osvajači prekinuli ukrajinsku komunikaciju. Veoma sam zabrinuta za mog tasta, koji je ostavljen da brine o kuжi i ћivotinjama. Kontaktirati ga je veoma teško. Komšije imaju ruske SIM kartice, tako da bar mogu da ih pozovem. Moj muž i ja nismo uzimali ove karte u osnovi. Ali imali smo sreće sa provajderom: došao je pod Ruse, ali uz uslov da bi bilo bolje da ljudima pružimo komunikaciju.
Sela najviše pate od „mobilizacije“, a u Kersonu – „podrum cveta“
Kada si shvatio da ne možeš više da ostaneš u Kersonu?
Kada je najavljen takozvani „referendum“. Onda uopšte nije postalo jasno šta će se sledeće desiti. I još uvek imam čoveka promaje.
Da li je neko od vaših prijatelja mobilisan u vojsku osvajača?
U samom Kersonu, ljudi još nisu odvedeni, sela pate od ovoga. Imali smo „podrum koji cveta“. Ljudi su držani tamo 2-3 nedelje. Prve nedelje su bili mučeni, a onda čuvani samo da bi modrice sišle, tako da osoba nije mogla da vidi da je u podrumu. U isto vreme hranili su se samo jednom dnevno.
A šta su hteli od ljudi? Ima li informacija o nokautu?
Pa, kako da kaћem. Uopšte nisam ušao na pijacu sa telefonom. Mogao si da te zaustavi i proveriš. Ako su videli nešto vezano za Ukrajinu, poslati su u podrum. Imam prijatelja iz Chornobaivke. Da bi doљla do Kersona, mora da proрe tri kontrolna punkta. Na teritoriji koju kontroliše Ukrajina, ona ima sestru. Stavila je zastavu Ukrajine na čuvar ekrana u telegramu. Zbog ove slike, prijatelj je skoro odveden u podrum. Zbog toga su svi naši prijatelji sa kojima smo se dopisivali izbrisali sve fotografije i ostavili samo ime, kako nas ne bi ugrozili.
Ujutru su čekali u redu za evakuaciju, a popodne je ovu teritoriju proglasila Rusija
Recite nam nešto više o vašem odlasku iz Kersona. Kako je proљla evakuacija?
Oh, to je veoma teљko. Otišli smo na tri nedelje. 28. septembra smo se probudili u 6 i otišli na prelaz blizu Antonovskog mosta. Već je bio veoma dugačak red. Stajali smo ceo dan, ali nismo stigli do prelaza.
SedamOtišao sam kući da prenoćim. Srećom, ljudi u redu su reagovali i složili se da zadrže svoje mesto. Bilo im je žao Anine mlade ćerke, jer kuća sedam‘yi je lociran veoma blizu.
Šta si uradio? Vratio si se u red ujutru?
Sledećeg dana smo stigli samo poslednjim trajektom, u 17:00 u Kakhovki. Tamo su nas primili ljudi za veиeru. Ujutru smo otišli u Vasilivku, poslednju tačku okupacije. Stigli smo oko 9 i stajali u redu. Bili smo u redu za oko 450-te, pratilo nas je još oko 100 automobila. Bio je 30. Posle ručka, ovu teritoriju je proglasila Rusija.
Šta se promenilo posle toga?
Rusi su rekli da je potrebna neka neshvatljiva propusnica da bi se odlazilo na kontrolisanu teritoriju Ukrajine. Niko nije znao gde da ga naрe. U četovima su se pojavile informacije sa ruskim brojevima telefona gde možete pozvati i prijaviti se. Ovo bi moglo da se uradi preko Telegram bota. Samo da razumete, ove aplikacije i dalje vise nepročitane u botu. Uprkos činjenici da sam već na kontrolisanoj teritoriji Ukrajine.
Da biste se prijavili, bio vam je potreban Internet, koji nije bio tu. Ana je rekla da kada je uhvatila pozivVeza, stajala je neometano i pisala svojoj porodici. Prijave za napuštanje okupacije za porodicu podneli su svi njihovi rođaci u Ukrajini, a niko nije dobio odgovor.
U konvoju nam je rečeno da stojimo u živom redu. Kao, ući ćete na teritoriju Vasiljevke, gde su bila dva kontrolna punkta. Onda su okupatori doveli neku devojku koja je prihvatila ove prijave na kontrolnom punktu. Mnogi ljudi su podneli ove zahteve 1-2. Onda je svetlo nestalo, i liste su se izgubile. Tako da su na kraju i oni stajali nedeljama čekajući.
„Spremni da se poklonimo pod nogama“: Tokom troneljnog čekanja porodica dobila utočište
Posle četiri dana registracije, Rusi su izašli i rekli da je ta devojka bolesna, kako ne bi bilo registracije. Sledećeg dana su rekli da je odvedena na drugi kontrolni punkt. Pa su prevarili glave. Stajali smo u toj koloni kao na poslu – od 08:00 do 17:00.
Da li si živeo u kolima svo ovo vreme?
Ne, bilo je nemoguжe provesti noж u koloni. Tenkovi su proљli i mogli bi da smrskaju auto. Nije ih bilo briga. Ljudi su tražili smeštaj u susednim selima. Neki vlasnici su pustili za novac, neki – tek tako, a neki su čak mnogo zaradili od toga. Neko je rekao: „Plati za noć, ali preko dana ne bi trebalo da si ovde. Ako želite da budete tokom dana, platite dodatno.“
NaVeoma dobar čovek je slučajno porodica, spreman sam da mu se poklonim na noge. Čak i sada, kada uhvati ukrajinsku vezu, mi komuniciramo. Znam da жu ga posetiti jednog dana samo da mu kaћem, „Hvala.“ Bukvalno nam je tri dana uzimao novac i onda rekao: „Ne dolazi. Videću opet novac, izbaciću ga i otići da tražim drugu kuću.“
U ovom slučaju, vlasnik je dozvolio sedam‘ uzmite povrće i voće iz bašte, hranu i mMeso iz zamrљivaиa. Ana je rekla da su uvek bili puni, a kuća je bila topla. Pošto je par dobio dete, muškarac je zagrejao kuću tako da svima bude udobno. Ana je priznala: da nije bilo ovog čoveka, ne bi preživela tri nedelje.
Svakog dana smo dolazili u toplu kuću u razočaranju i mogli da se smirimo. To je dalo snagu da probamo, jer nismo želeli da se vratimo.
A kako si izaљao? Иekala si svoj red?
Nakon toga, u Vasilivki, prestali su da iznajme ove propusnice i puste ljude napolje. Bilo je neophodno otići u Enerhodar, Melitopolj ili Tokmak. Samo tamo je bilo moguće primeniti. Dalje, nije jasno koliko je vremena trebalo da se sačeka da se dogovori. Ali saznali smo da se registracija još uvek sprovodi u Vasilivki. Čovek sa kojim smo živeli nas je vodio putevima gde nije bilo blokada puteva, i registrovali smo se. Tako smo otiљli.
Gde ste iљli, kako su proљle okupirane teritorije?
18. oktobra, stigli smo u Odesu. Ovde imamo stariju ćerku, kumove. Radio sam u Odesi, tako da sam znao i voleo ovaj grad. Imao sam veoma dobar tim ovde. Sada planiramo da se svi okupimo, jer smo stvarno nedostajali jedni drugima. Čovek je već našao posao. On je moj kamiondžija, otišao je na let. Trenutno traћim posao.
„Cela Ukrajina je rodom, ali ja i dalje želim da idem kući u Kerson“
Da li je novi dom postao stvaran za tebe?
Sve mi je rodno u Odesi, jer je sva Ukrajina rodom. Иesto sam iљao ovde na poslovna putovanja. Odesa je uvek bila moja druga kuжa.
Niko ne sumnja da će Ukrajina pobediti u ratu. Šta planiraš da uradiš kada taj dan dođe?
Vratiću se kući. Nismo iљli do poslednjeg jer smo иekali naљe momke. Pripremali smo se, sanjali kako ćemo ih upoznati, kuvati im domaću hranu. Niko nije nigde išao.
Verujemo da Anina želja mora da se ostvari. Na kraju sve, Oružane snage Ukrajine se svakodnevno približavaju Kersonu. Vrlo brzo će se ukrajinska zastava ponovo vijoriti tamo, kao i na svim okupiranim teritorijama naše zemlje.
