Sankcije su standardna reakcija Zapada usmerena protiv autoritarnih diktatura koje ugrožavaju svet. Ali dugoročna praksa njihove upotrebe dokazuje: ovo je daleko od apsolutnog i ne tako strašnog oružja koliko bismo želeli.
Praksa primene sankcija datira nekoliko decenija unazad. Motivi njihove implementacije bili su različiti. Kao i geografija – od Kube i Venecuele do Irana, Severne Koreje i Rusije. Međutim, do sada nijedan autoritarni režim nije pao isključivo pod nalet sankcija. Sankcije mogu da uspore razvoj država sa agresivnim agresivnim ambicijama. Smanjite njihov ekonomski potencijal. Suzite finansijske mogućnosti. Značajno komplikuje pristup naprednim tehnologijama. Ali je takođe tačno da su autoritarni režimi naučili da se prilagođavaju. Oni su u stanju da delimično zaobiđu uvedena ograničenja i čak su u stanju da povećaju svoj vojni potencijal u uslovima međunarodnog pritiska. U tome, zemljama Parije pomaže saradnja sa državama koje ne dele vrednosti zapadne civilizacije ili zauzmu neutralnu poziciju.
Kao rezultat toga, ekonomski efekat sankcija često nije toliko moćan koliko bismo želeli. Autoritarni režimi u DPRK, Iranu, Rusiji, Belorusiji i drugim zemljama čak razmenjuju sopstveno iskustvo izbegavanja sankcija. Postaje sve očiglednije da bez vojnog poraza ili bez revolucije unutar autoritarnih diktatura može postojati veoma dugo. I ne samo da postoji, već i da razvije novo oružje i nastavi da ucenjuje ceo svet.
Kada su uvedene sankcije Rusiji zbog potpune agresije na Ukrajinu, analitičari su se nadali veoma ozbiljnom udaru na ekonomiju agresora. Izneta su mnoga mišljenja, do potpunog kolapsa i kolapsa finansijskog sistema. Još u prvoj polovini godine Rusija je predvidela pad BDP-a za 10-15 odsto, stagnaciju bankarskog sistema, naglo smanjenje mogućnosti za ratovanje, potpuno osiromašenje i kolaps kursa rublja. Ali realnost sankcija nije bila toliko apokaliptična za Moskvu koliko bismo želeli.
Ekonomija agresorne države će se zaista smanjiti ove godine, ali će pad biti u rasponu od 4-5 odsto. Kurs rublja ne samo da nije pao, već je porastao i na 60 za jedan dolar. Do kolapsa bankarskog sistema nije bilo. Budžet je popunjen zbog visokih prihoda od prodaje energetskih avioprevoznika. Prema izveštaju Finskog centra za istraživanje energije i čistog vazduha (CREA), Prihodi Rusije u prvoj polovini godine od prodaje nafte i gasa iznosili su 158 milijardi evra, dok se troškovi rata za agresora procenjuju na 100 milijardi evra. Najnoviji podaci pokazuju da je Rusija u oktobru uspela da održi suficit u budžetu zbog povećanja poreskih prihoda od Gazproma. Uvođenje ograničenja troškova ruske nafte pogoršaće punjenje budžeta Ruske Federacije, ali ne fatalno. Nove nevolje biće prouzrokovane odbijanjem Evrope da kupi ruski gas i naftu. Ipak, malo je verovatno da će to naterati agresora da povuče svoje trupe iz Ukrajine.
Naravno, sankcije nisu alati za brzo delovanje. Njihova akcija je na vreme razvučena. Rade postepeno. Sa velikom verovatnoćom, sankcije će izazvati sve veći zaostatka između Rusije i vodećih zemalja sveta u naučnoj i tehnološkoj sferi. Mnogi specijalisti napustiće zemlju. Značajna ulaganja i nova preduzeća mogu da se zaborave. Kontrole izvoza ograničiće sposobnost Rusije da proizvodi oružje. A neki sektori ekonomije će degradirati i izgubiti svaku konkurentnost na svetskim tržištima. Ali postoje primeri pariah država u svetu koje decenijama žive pod sankcijama. I uprkos spoljnom pritisku, oni ne odustaju od svoje agresivne provokativne politike.
Sankcije protiv DPRK zbog razvoja raketnog i nuklearnog programa uvedene su 2006. Od tada se konstantno šire. Sankcijama je obuhvaćen širok spektar industrija – od vojnih proizvoda do strogih kontrola izvoza i uvoza, finansijskih i trgovinskih ograničenja. Ipak, to nije sprečilo Pjongjang da razvije nuklearno oružje. I takođe u stalnom povećanju dometa njihovih raketa. Severnokorejski režim se sada oseća prilično samouvereno. Redovno lansira rakete prema Japanu. Preti Južnoj Koreji s vremena na vreme. I, naravno, glavni neprijatelj su SAD.
Druga zemlja protiv koje su uvedene sankcije velikih razmera je Iran. Prve sankcije protiv Islamske Republike uvele su Sjedinjene Države 1979. Un su od 2006. usvojile šest rezolucija protiv Irana. Eu, Japan, Kanada, Australija, Južna Koreja i Izrael pridružili su se sankcijama. Sankcijama je zabranjen izvoz u Iran nuklearnih, raketnih i značajnih delova vojnih proizvoda, direktnih stranih investicija u iransku naftnu i gasnu i petrohemijsku industriju, izvoz prerađenih proizvoda, kao i bilo kakvi kontakti sa Korpusom Islamske revolucionarne garde (IRGC), bankama i osiguravajućim kompanijama, finansijskim transakcijama i saradnjom sa iranskom mornaricom.
Sankcije su imale bolan efekat na zemlju, što je izazvalo nekoliko velikih ekonomskih pogoršanja i dovelo doursu nacionalna valuta. U Iranu s vremena na vreme izbijaju protesti protiv vlasti. Portreti ajatolaha i policijskih stanica su u plamenu. Postoje sukobi sa predstavnicima reda i zakona. Međutim, sve to ne sprečava islamske fundamentaliste da zveckaju oružjem i vode agresivnu spoljnu politiku. Protesti su do sada bili brutalno potisnuti. Možda će jednog dana dovesti do pada autoritarnog režima u Iranu. Ali kada жe se to desiti nije poznato.
Jedan od razloga zašto diktature odavno nisu propale pod pritiskom sankcija i pogoršanja životnog standarda stanovništva je njihova sposobnost da se oslone na podršku šire javnosti. Mnogi u Evropi ili Americi naivno misle da se Zapad bavi lošim Putinom i njegovom pratnjom. Dok je problem mnogo dublji – u ruskom imperijalizmu i njegovom korenu među širokim stratom Rusa. Potpuna kontrola nad društvom pomaže diktaturama da ostanu na vlasti i opstanu čak i pod ozbiljnim sankcijama.
Postoji još jedan faktor. Nije ceo svet ujedinjen u želji da se kazni agresor ili država koja ugrožava egzistenciju drugih zemalja. Nisu svi tako principijelni po pitanjima poštovanja suvereniteta i zakona. To omogućava značajno ublažavanje štrajka sankcija. Nije poznato šta bi se desilo sa DPRK, Iranom ili čak Rusijom da nije bilo Kine i brojnih zemalja koje su zauzele veoma blag stav protiv poslednje „ose zla“. I takođe – sankcije se mogu zaobići. Teљko, ali moguжe.
Nedavno izdanje Politiиar objavio članak o tome kako Iran uspeva da zaobiđe sankcije. I da je Teheran spreman da podeli svoje iskustvo sa Moskvom. Govorimo o čitavoj mreži lažnih kompanija i stranih banaka, uključujući velike finansijske institucije sa sedištem u Evropi i Sjedinjenim Državama, koje iranske kompanije koriste da izbegnu međunarodnu kontrolu.
Prema rečima zapadnih diplomata, Rusija se suočava sa međunarodnom izolacijom, koja se intenzivira zbog rata u Ukrajini. Iran, koji već snabdeva Moskvu oružjem, ponudio je da podeli svoje iskustvo u umetnosti izbegavanja sankcija. Diplomate kažu da je niz nedavnih sastanaka visokih ruskih i iranskih zvaničnika, uključujući predsednika iranske Centralne banke Alija Salehabada i zamenika ministra ekonomije Alija Fekrija, postavio osnove za tu saradnju.
Ako Moskva uspe da kopira iranski sistem, može da se nada da će ublažiti uticaj mnogih sankcija sa kojima se suočava, posebno u svom sektoru nafte i gasa. Takav sistem bi Putinu dao mnogo veću fleksibilnost – i vreme da nastavi rat protiv Ukrajine, uz istovremeno održavanje priliva prihoda od nafte.
Iran takođe aktivno koristi interesovanje Kine za svoju naftu. Uključena je mreža lažnih kompanija, preko kojih nafta ulazi u konačnog potrošača. Pored toga, zemlja ima mrežu „menjačnica“ preko kojih se vrše zabranjene transakcije. Sve to pomaže režimu ajatolaha da preživi, primi tokove valuta i finansira svoje raketne i nuklearne programe. Sposobnost Irana da uspostavi masovnu proizvodnju bespilotnih letelica ukazuje na to da sankcije nisu uspele da zaustave razvoj njegovih vojnih programa. Da bi se zaustavili i uništili opasni autoritarni režimi, sankcije same u današnjem globalnom svetu nisu dovoljne. Treba nam neљto drugo. I to „neљto“ je njihov poraz na bojnom polju.
U istoriji postoji primer paralelne primene sankcija zajedno sa vojnim udarom na zemlju agresora. Ovde se radi o režimu Sadama Huseina u Iraku. Sankcije protiv Bagdada na snagu su 6. avgusta 1990. godine, četiri dana posle iračke invazije na Kuvajt. U januaru 1991. počeo je Zalivski rat, u kojem je Irak poražen. Međutim, pritisak sankcija na državu trajao je do maja 2003, kada je Huseinov režim prestao da postoji kao rezultat nove vojne operacije zapadnih saveznika.
Kakvi zaključci sugerišu sami sebe? Sankcije nisu u stanju da momentalno uvedu one koji se ne obaziru na međunarodno pravo i krše suverenitet drugih zemalja. Naprotiv, diktature su već duže vreme naučile da se prilagođavaju i žive pod režimom sankcija. Sankcije su potrebne. Ali ovo je samo jedan od mehanizama. Mnogo bolji i efektivniji način da se umiri agresor je da ga pobedimo. Vojni poraz autoritarnog režima je mnogo moćnija i pouzdanija garancija njegovog pada i kolapsa od sankcija. Zapadni političari treba da se sete ovoga ako ne žele da žive u svetu u kojem vladaju diktature i diktatori.
