Kao što je ukrajinski pisac i publicista Andrej Bondar primetio u svom eseju »Potpuni rasplet„, objavljeno na portalu Zbruč– Dokumentarni film Olivera Stouna iz 2017. godine Intervju sa Putinom ima jedan posebno zanimljiv trenutak u kojem njegov protagonista govori o svom dedi Spiridonu Putinu i njegovom angažovanju u Drugom svetskom ratu. Tokom bitke, njegov deda je upucao austrijskog vojnika iz straćara, i udarivši ga, odmah je potrčao sa priborom za prvu pomoć da ga prevoji kako bi ga spasao u ovakvom načinu života. „Da nije pucao, Austrijanac bi ga ubio“, objasnio je Putin Stounu.
Ostavljajući po strani i druge aspekte ove epizode, koje Bondar detaljno analizira u svom tekstu, vredi detaljnije sagledati okolnosti u kojima su se stanovnici austrijske Galicije zapravo prvi put susreli sa Rusima kada je carska vojska okupirala Istočnu Galiciju i pokušala da se probije napred na Karpatima.
Neverovatno je koliko relevantni odlomci iz filma Jaroslava Haseka „Avanture hrabrog vojnika Švejka“ ponovo zvuče u tom kontekstu. Posebno one koje opisuju njegove avanture u Galiciji.
„Uveče, Švejk je stigao do malog jezera, gde je sreo ruskog zatvorenika koji je, pošto je pobegao iz zarobljeništva, plivao ovde. Rus je, videvši Švejka, izašao iz vode i, dok je bio go, dojurio. Švejk se zapitao da li će mu ruska uniforma, koja je ležala baš tu ispod vrbe, odgovarati. Brzo se skinuo, obukao uniformu nesrećnog golog Rusa koji je pobegao iz kolone ratnih zarobljenika stacioniranih u selu izvan šume. Švejk je namamljen da vidi sebe kako treba u vodenom ogledalu, i dugo je hodao branom jezerceta, sve dok nije naleteo na patrolu fild žandarmerije, koja je tražila ruskog zatvorenika. Žandarmi su bili Mađari i, uprkos protestima u Švajcarskoj, odveli su ga na scensku tačku u Kirovu, gde su upisani u transport ruskih zatvorenika sa namerom da rade na popravci železničke pruge u pravcu Przemyśl“.
Zaista, uniforma kraljevskog vojnika, koja se sastoji od raznesenih pantalona i takozvanih. „Gimnastičarke“, to jest košulje napravljene od grubog platna, koje je bilo pričvršćeno oko vrata i stegnute kaišem, izgledale su prilično arhaično i egzotično na pozadini austrijske uniforme.
Po kutiji šibica
Iako nisu baš prijatne uspomene povezane sa Przemyśl Švejkom (bio je zaključan ovde u stražarnici i skoro osuđen na smrt od strane vojnog terenca zbog izdaje protiv omažbine i cara), grad se sada spremno priseća ovih epizoda koje je izmislio češki pisac. Zbog toga je na Pijačnom trgu Przemyśl postojalo mesto ne samo za skulpturu medveda – simbol grada, već i za statuu hrabrog vojnika koji sedi na kutiji sa municijom skoro preko puta gradske skupštine, a malo dalje – u blizini zgrade Secesije ukrajinskog doma nalazi se i traka Hrabrog vojnika Šveika.
Naravno, ne samo čitanje Haseka, već i iskustvo Przemyśl-a tokom oba svetska rata uopšte izuzetno je važno i dragoceno sa istorijske tačke gledišta, s obzirom da pruža detaljne dokaze o tome kako je alternativna istorija zemljišta koja se nalazi dalje zapadno od grada mogla da se razvije da je u prvom slučaju ruska ofanziva bila uspešna, a u drugom – da sporazumi između SSSR-a i Trećeg rajha nisu bili ograničeni na podelu grada duž reke Ksiang kada je šetalište reke „ukrašeno“ graničnom bodljikavom žicom, a na fasadama obližnjih gradskih kuća na današnjoj obali maršal Jožef Pilsudski okačio ogromne portrete Staljina, Molotova i Lenjina, jasno vidljive sa „nemačke“ Zasjanije sa druge strane reke.
Gradske kuće su stajale prazne jer su ranije sovjetske vlasti izbacile sve stanovnike pograničnog pojasa.
Scene iz železničkog dvorišta Przemysl-Holovny, koje sam posmatrao kao dobrovoljca i prevodioca krajem februara, marta i aprila ove godine, navele su me da zamislim masovni let civila iz istočne Galicije u susret ruskoj ofanzivi iz 1914. godine, tokom koje je Lviv uhvaćen, između ostalog. Zauzvrat, opsada tvrđave Przemyśl, koja je trajala od septembra 1914. do marta 1915. godine, svojim tokom i pratećim okolnostima – opsesivnim pokušajima Rusa da preuzmu kontrolu nad Pržemislom i pridruženim ogromnim brojem žrtava – izazvala je asocijacije na proleće i leto ove godine sa situacijom u opkoljenom Marijupolju na Azovskom moru
Jedno je sigurno – obe opsade su bile besmislene sa vojne tačke gledišta, ali veoma važne za rusku propagandu „oslobođenja“ – u prvom slučaju, toliko da je posle predaje austrijskog garnizona Przemysl čak lično posetio car Nikolaj II. Oba slučaja rezultirala su stotinama hiljada žrtava – sa razlikom da je u Przemyslu bilo mnogo više vojske nego civila.
Austrijski komandant tvrđave Przemysl, pukovnik Herman Kusmanek, predao je grad Rusima zbog „tragične situacijee civili u gradu“ i nedostatak dogovora sa ruskom stranom o humanitarnim koridorima. Glad je stvarno vladala u gradu. Snabdevanje ruskih trupa koje sprovode opsadu – kao i tokom cele galicijskih kampanja – takođe je bilo tragično. Noteworthy su brojna preživela svedočenja iz tog perioda, kao što je slika ruske vojske u okupiranoj Galiciji, data u radu Ilone Florčak u svetlu dnevnika i memoara (1914–1915) iz serije. Acta Universitatis Lodziensis za 2018.
Tipično svedočenje austrijskog vojnika tokom bitaka na Karpatima 1915: „Za kutiju šibica [росіяни, – ред.] spreman da dam čak dve krune. Naši (ili austrougarski) vojnici to dobro znaju i skupljaju prazne kutije. Pišu razne dosetke na ruskom na papiriće koje stavljaju u kutije, a kada krenu u patrolu, rasipaju ih svuda, po šumama, po putevima, mostovima, čak i u blizini neprijateljskih šantija. Rusi жe ga definitivno pokupiti. Naravno, unutra nema podudaranja, već samo poruka. Većina beležaka ih ubeđuje da odustaju, uveravaju ih da se dobro ophodimo prema njima. Иesto sami zatvorenici piљu ovo na ruskom. Oni takođe ubeđuju druge.“
Kako Florčak piše u svom radu, ovo je primer jednog od oblika savremene austrougarske propagande, koja je, istog dana, prema rečima ruskog generala Nikolaja Golovina, bila „važan razlog za masovno dezerterstvo i dobrovoljnu predaju“. Ruska strana je pokušala da uplaši svoje vojnike, pričajući im o nehumanom odnosu Austrijanaca prema zatvorenicima, ali to nije dalo željeni efekat. Prema rečima pukovnika Borisa Engelhardta 1915.
Okrutna egzotika
Nakon Przemyśl u martu 1915, novi ruski komandant grada i tvrđave Leonid Artamonov je skoro odmah izdao dva naređenja. To nisu bila rešenja koja bi rešila problem snabdevanja ili tragičnu epidemiološku situaciju – razne bolesti su se širile gradom, bilo je gladi. Ruski vojni lider naredio je svim građanima jevrejske nacionalnosti da napuste grad i zabranio upotrebu Poljske u administraciji. Počele su i pripreme za pomenutu posetu gradu cara Nikolaja II, koja je održana 23. aprila 1915. godine. Car je posetio, naročito, X utvrđenje „Orikhovtsy“ i održao govor u kojem je naglasio „večni ruski karakter galicske zemlje“, „oslobođen“ od austrijskog jama i „zauvek“ ponovo sa „Svetom Rusijom“.
Nakon što su se pridružile Galiciji, ruske vlasti su započele nemilosrdnu politiku progona jevrejskog stanovništva. To je bio jedan od elemenata ruske propagande koji je opravdao rat protiv „jevrejske“ Austrije za „oslobađanje Slovena“. Njena razmera iznenadila je čak i antisemitske stanovnike Galicije.
Na primer, stanovnica Przemyśl, Helena Seifert-Jablonskaja (1864–1936), koja je vodila dnevnik od 1. avgusta 1914. do 29. septembra 1915. godine (tada objavljena u štampanom izdanju pod naslovom „Memoari iz opkoljenog Przemyśl“), napisala je u njemu: „18. IV. Nedelja – Počela je strašna dominacija. Ljubaznost nestaje, teror se javlja. Još jedan lov na Jevreje. Jevreji su uhvaćeni u stotinama, jureni, ali ne samo Jevreji, već i naši su zgrabljeni, primorani da rade. I tako u selima su isterani da poprave puteve i sahrane mrtve konje. Čak i decu od 8-10 godina jure bičevi, daju im lopate i prate rad, ne plaćaju ništa. Za ručak [на] Sat vremena je dozvoljeno da se ide kuжi, i da se ne pojavi neko. Nareрe Jevrejima da proslave u nedelju! Muškarci generalno, čak i intelektualci, plaše se da napuste kuću.“
S druge strane, autori memoara bili su veoma zainteresovani za ruske trupe, na primer, Cirkasije i predstavnike drugih „egzotičnih“ nacionalnosti u caričarkoj vojsci. Obično su prikazivani kao glavni krivci svih patologija rata, kao što su ubijanje i mučenje civila i zatvorenika, pljačke, podmetanje požara i silovanje. Priče o njihovim postupcima izazvale su opšti strah.
Kako Florčak piše u svom radu, pažnja je bila posvećena izuzetnoj kulturnoj zaostalosti stanovnika Ruske imperije. Ruski vojnici su često nazivani jednostavno „divljacima“, sposobnim samo za „pljačku i silovanje“. Borbena vrednost ruske vojske u celini takođe je odbačena, a naglašeni su i česti slučajevi predaje, rasprostranjenog dezerterstvo i kukavičluka. Bilo je pokušaja da se objasne osećanja ruskih vojnika, tražeći dublje razloge za njihovo ponašanje. Razlog je viđen pre svega u odnosima unutar Ruske imperije, u previranju i kulturnoj zaostalosti. Nesrazmerno veliko prisustvo predstavnika „neruskih naroda“ u carističnoj vojsci nije moglo, naravno, da prođe nezapaženo kod Haseka:
„Ruski zatvorenik kome je Švejk ovo rekao pogledao ga je u sramoti, i bilo je sasvim jasno da nije izašao iz svog ovog brbljanja Nisam razumeo ni reč.
– Ja nisam ponimet, ja sam Krimski Tatar. Alah ahper.
Tatar je seo na zemlju, prekrstio noge i, presavijajući ruke preko grudi, počeo da se moli:
– Allah ahper – Allah ahper – Bezmila – Arahman – Arakhim – Malinkin Mustafir.
„Dakle, ti si Tatar“, saosećajno je rekao Švejk. „Imaš sreće.“ Ako si Tatar, ne možeš me razumeti, i ja te razumem. […]
Švejk je imao sreće. Našao se u društvu raznih istočnjačkih naroda. Tatari, Gruzijci, Osetijanci, Cirkasijanci, Mordvins i Kalmyks bili su u transportu.
Jedna stvar je bila loša – nije mogao da se slaže ni sa kim, a on i drugi su odvučeni u Dobromil, gde je trebalo da počne popravka puta kroz Przemysl na Nyzhankovychu.“
Pomenuti Dobromil se sada nalazi na ukrajinskoj strani granice, a pomenuta železnička linija osnovana je 1871. godine kao Prva mađarsko-galicijanska železnica, poznata i kao Transkarpatska železnica, koja je povezala Przemyśl sa Budimpeštom. Godinama je neiskorišćena pruga, koja je u Poljskoj do ranih devedesetih povezivala Przemysl sa Kroszkom i Sianom, danas, u uslovima rata u Ukrajini i potrebom da se povećaju kapaciteti poljsko-ukrajinske granice, ponovo obnavlja, a popravka šina sa ukrajinske strane je u punom jeku. U blizini se nalazi zatvoren, ali skoro spreman za rad granični prelaz Malgowice-Nyzhankovichi, u blizini vojnog groblja Prvog svetskog rata, a u Germanovičima koji se nalaze nekoliko kilometara dalje, postoji jedno od utvrđenja koje je deo Pržemske tvrđave – III utvrđenja „Lučice“.
Hoжe li bar ploиe ostati?
U proleće smo, zajedno sa prijateljem L. iz Przemyśl-a i poznanikom iz Beča, posetili XI utvrđenje u Dunkovićki, severno od Przemyśl. Bio je sunčan prolećni dan, gde je sneg ležao. Stojeći na zidovima tvrđave, pogledali smo panoramu nežnih brda doline Ksiang. Onda smo sišli dole, unutar utvrđenja.
U nekoliko hodnika, povezanih dugim vlažnim hodnicima, u jednom od dobro očuvanih krila utvrđenja stajali su nadgrobni spomenici sa jednostavnim natpisima — ime, prezime, rođenje godine Božije, takvo i slično, u Centralnoj vojsci, dalo je svoj život za cara i rodno mesto godine Božije (uglavnom) 1915. Posle odbojnosti Przemyśl ruku Rusa, Austrijanci su gotovo odmah počeli radove na stvaranju vojnih groblja. U tom smislu, ekshumirana su tela iz brojnih privremenih masovnih grobnica u okolini fortova, sastavljeni su spiskovi na osnovu protokola, specijalna komisija koja je delovala širom Galicije (podeljena u tri okruga u tu svrhu – Krakov, Przemyśl i Lviv, radovi do kraja rata su u potpunosti završeni samo u prvom od njih).
Dodirivao sam stare kamene ploče od peščara, čitao jasno vidljiva imena i prezimena ugravirana na njima – nemačka, poljska, češka, ukrajinska, slovenačka, hrvatska, mađarska. Zamišljao sam lica tih ljudi, njihove živote, odakle potiиu, kako su preћiveli svoje poslednje trenutke u Przemyśl. Strelac Stanislaus Zawisza, neodobravač Jozef Faler, infanterista Jozef Raug, kaplar Anton Przybylski ili pukovnik Teodor Zorić.
Iznenada, L. je usmerio moju pažnju na znak na kome je ugravirana samo jedna reč. Ćirilica je prilično nezgodno napisana „ruska“.
Za razliku od Austrijanaca, Rusi nisu vodili detaljnu evidenciju o privatnicima, takođe nisu imali specijalne metalne medaljone. Kao što nisu imali normalne udobne i praktične uniforme, kordovane čizme sa debelim đonom, ruanke i praktične bajonete, jer je isti arhaični bajonet dodat u Mojsinov pištolj – već arhaičan u to vreme, u poređenju sa austrijskim Manličerom.
Najmanje desetine hiljada takvih neidentifikovanih Rusa koji su se borili za cara i za veliku ideju o „oslobađanju Slovena“ na galicijskim brdima iznad Ksianga, ubili najmanje desetine hiljada, istoričari se i dalje svađaju oko tačnog broja žrtava. Poznato je da su, na primer, samo na jedan dan, kada su Rusi još jednom bezuspešno upali u XII utvrđenje, prema austrijskim procenama, njihove trupe pretrpele gubitke od 8 do 12 hiljada ljudi.
Razmišljao sam tada o tome, stojeći iznad natpisa „ruski“, razmišljam o tome danas, postavljajući se na to koliko je još ljudi opremljeno arhaičnim uniformama, čizmama Kirz, torbama umesto rančeva, šlemovima Drugog svetskog rata, bez lične zaštitne opreme i vojničkim medaljonima – koliko još njih treba da umre ne u Galiciji, već u Crnom moru i Nadazovu stepe među Donbasima heaps za „kralja“ i njegovim bolesnim fantazijama o „oslobađanju“ sledećih Slovena.
Sa jedinom razlikom da danas, možda, neće biti ni kamenih ploča sa jednom rečju – „ruski“ – od njih.
Prevod sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakSjetiud: Ukrajina – EU: vruća završnicaregovorov, Ukrajina – beg od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće, i trebalo je da bude tako lepo, novogodišnji poklon za Rusiju, Bilo da se diskutuje o istoriji,
Originalni naslov članka: Przemyśl wiele już widział
