Roman Igara Babkova iz 2001.
Njegov ugovor sa univerzitetom je na godinu dana sa automatskim produženjem, osim ako se nijedna strana ne protivi. Čim Stefan D. počne semestar, ruske trupe zauzimaju Belorusiju. Na TV ekranu gleda kako peti tenkovski korpus ruske vojske ulazi u Minsk i komentariše: „Počela je četvrta divizija istočne Evrope“. U početku, beloruski intelektualac izaziva oprezne simpatije, ali ga ubrzo jedan od kolega obaveštava da „malo je verovatno da će ugovor biti produžen na još godinu dana: niko nije bio zainteresovan za finansiranje duhova ili snova – posebno drevnih snova o postojanju“.
Mapa i teritorija
„Adam Kłocki i njegove senke“, kao što s pravom primećuje književni učenjak Jan Maksimijukje prvi postmoderni roman na beloruskoj, što je još interesantnije jer beloruska kultura nije imala sreće da vidi jedan modernistički roman (ako samo zato što je većina autora sposobnih za to moralno i fizički uništena tokom Staljinovih represija). Imajući u vidu da je Igar Babkov, rođen 1964. koje su same po sebi prilično sumnjive intelektualne konstrukcije.
Malo parafrazirajući izraz semiotičkog Alfreda Kordžibskog, možemo reći da se mapa Evrope ne poklapa sa njenom teritorijom. Drugim rečima, postoji značajan nesklad između grafičkog predstavljanja Evrope i njene percepcije kao integralnog prostora sa kojim je povezan određeni tip kulture ili sistema vrednosti. Zauzvrat, pitanje Evrope je posebno akutno na njenoj istočnoj periferiji, gde njeno pripadanje nije očigledno. To je posebno skrenulo pažnju beloruskom sociologu Alekseju Lastovskom u kritičkom eseju „Konture simboličke geografije: Češka Republika + Belorusija = Evropa?“ 2011. godine, u kojoj je uporedio iskustvo postkomunističke Češke i Belorusije u njihovoj borbi za njihovu „evropskost“. S pravom na kontuziju da je Evropa simboličan konstrukt, čije su granice istorijski i politički definisane, sociolog je naglasio da razgovori o Evropi i evropskosti nisu apstraktni i prazni razgovori, već „utiču na sam nerv geopolitičkog statusa naših zemalja, za čiju „evropskost“ nikako nije urođeno i nerazdvojno – mora se braniti, boriti se“.
Ako je češko iskustvo borbe za Evropu bilo uspešno, onda je Beloruskinja bila neuspešna. Budući da je geografski deo Evrope (što je takođe kontroverzno), Belorusija, s jedne strane, gotovo uvek simbolično ispada iz nje, a sa druge strane, pokušaji lokalnih intelektualaca su stalno primorani da se o pripadnosti Evropi proglase važnim Drugim.
Otkazani neredi
Priča o beloruskom intelektualca Stefana D. koju je izumeo Igor Babkov iz devedesetih godina prošlog veka, a u kojoj možete pročitati o strahovima Belorusije od Rusije i njenog imperijalizma, i o ignorisanju njene okoline, zaživotla je 2022. godine, ali sa jednom važnom osobinom. U februaru 2022. ruski tenkovi izvršili su invaziju na Ukrajinu iz Belorusije, a Belorusija je postala saučesnik u ruskoj agresiji na Ukrajinu. Iako nije preterivanje reći da je posle događaja 2020. godine, kada je Rusija učinila velike napore da osigura dalje postojanje Lukašenkovog režima (a Zapad to nije učinio mnogo da to spreči), Belorusija je gotovo potpuno potčinjena Rusiji, to ne menja činjenicu da su izgledi za evropsku budućnost Belorusije postali još udaljeniji.
Događaji iz 2020. godine mogu se opisati kao, ako ne i postkolonijalna revolucija, onda bar postkolonijalna pobuna sa posledicama u vidu 1425 političkih zatvorenika, više od 40 hiljada ljudi pritvorenih u poslednje dve godine, i nekoliko stotina hiljada Belorusa koji su primorani da napuste zemlju. Ova pobuna nam je konačno omogućila da se udaljimo od percepcije Belorusa kao skoro Rusa ili neke neobjašnjive mase ljudi lišenih subjektivnosti, ali invazija na Ukrajinu je izgleda sve vratila u prvobitno stanje.
Belorusi, čijoj su se borbi za slobodu svi donedavno divili, počeli su da se doživljavaju kao pasivni učesnici rata, ništa bolji od Rusa. Stoga, nije iznenađujuće, na primer, da pisac Algerd Baharevič oseća bes i frustraciju, komentarišući rastući deoteži slučajevi diskriminacije Beloruskinja u inostranstvu. Bakharevič, verovatno jedan od najpoznatijih savremenih beloruskih pisaca na svetu (čiji je distopijski roman Psi Evrope na 900 strana, objavljen 2017. godine, ranije ove godine priznat kao ekstremistički materijal u Belorusiji), bio je primoran da napusti zemlju u jesen 2020. Ne dosadilo mu je da ponavlja, obraćajući se zapadnoj publici da je Belorusija Evropa, i da nema drugog načina:
„Ili ćemo sebe videti kao sastavni deo Evrope, kome pokušavamo da se vratimo, ili će Belorusija prestati da postoji. Pokušavam da dokažem evropski identitet Beloruskinja i apelujem na inostranstvo: Evropa mora da nas podrži kao svoje evropske susede. Belorusija i Ukrajina su tragedija Evrope, njen bol i sramota. Danas je Belorusija silovana i napuštena, zgažena i ponižena Evropa. I Zapad nema pravo da se okrene, nema pravo da zaboravi na to, nema pravo da stvara primitivne slike navodno „pro-Putina“, „bezličnog“, „pasivnog“ Belorusije.
Loš scenario za Beloruse
Ono što izgleda spektakularno u romanu često ima tragične posledice u stvarnosti. Priča o beloruskog filozofa Stefana D. završava se njegovim povratkom kući. Bez ikakve nade, u stanje duhova, gde ruski patrolni helikopter kruži iznad glave. Ako je izjava da život imitira umetnost istinita, onda za Beloruse ovo nije najbolji scenario. A njegova implementacija ne zavisi samo od broja i obima beloruskih glasova koji naglašavaju njihovu evropskost, već i od broja Evropljana koji će naći hrabrosti da to priznaju.
Prevod sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektivno ogledalo: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće, i trebalo je da bude tako lepo, Da li diskutovati o istoriji, zastoj u Minsku
Originalni naslov članka: Europa ma problem z Białorusią
