Nedavno je čuveni ruski émigré pisac Boris Akunin (Grigory Chkhartishvili) objavio svoj novi roman pod nazivom Đavolji advokat. Naslov je, na prvi pogled, prilično stereotipan, odmah u sećanju na čuveni roman Endrua Najdermana „Đavolji zavetnik“ i još poznatiji film istoimenog filma Tejlora Hakforda sa Kijanuom Rivsom u naslovnoj ulozi. I uopšte, priča o kompromisima sa savešću stara je koliko i svet, koji ili nesvesno ili dobrovoljno gura naizgled uglednu osobu na putu zaštite zla.
Koja je иudnost Akuninove nove knjige? Radi se o Rusiji budućnosti, bliskoj, nadamo se, budućnosti, gde je Upravo poražen Putinov režim. Tako pisac opisuje situaciju sa tezama:
„Mekdonalds se vraжa u Rusiju.“ Repa-pomfrit, „borševik-pai“ i „ivančai-kola“, koje su Rusi voleli, ostaće na meniju. Kiril Serebrennikov (émigré reditelj, protiv invazije na Ukrajinu – ed.) postavljen je za umetničkog direktora Boljšoj teatra. Prva produkcija maestra biće Belinijeva opera „Norma“, libreto Vladimira Sorokina (ruski pisac disidenta, čije delo uključuje i roman „Norma“, koji govori o sovjetskom represivnom sistemu – ed.). Patrijarh je blagoslovio ordinaciju žena. Mitropoliti, biskupi i protopopsi pojaviće se u ROC-u. Severna Koreja je odbila da izruči Eugenija Prigožina. Ambasada DPRK je izvestila da će raditi u svojoj specijalnosti – kao kuvar u trpezariji poljoprivredne komune „Zorya Chuche“.
Ovde je tako zabavna situacija. Kako je doљlo do ovoga? Jasno je da ne kroz fer i poštene izbore. Smešno je pisati o tome, nijedan čitalac ne bi poverovao autoru. Ne kroz „nerede, revolucije i pobune.“ Čak ni kroz puč u palati ili tačku „crnih pukovnika“. Ne radi se o rukama CIA ili MI-6 agenata sa dozvolom za ubistvo. Upravo je „Nacionalni vođa“, kako ga u romanu zovu, zgrabio udarac (Rusi imaju predivan izraz „kondraška stisak“) baš tokom dosadne, višečasovne prave linije. Pokušavao je da se kvas našali na račun američkog predsednika, poput onoga što je pustio tokom posete Angele Merkel, o „baki“ koja bi mogla da postane „devojka“ ako bi morala da zna šta.
„Stari paranoični jednostavno nije mogao da izdrži višemesečni stres u ratu, preopteretio je nervni sistem stimulansima“, autor je utvrdio uzrok smrti.
Ali glavna stvar nije ovo, već činjenica da je naslednik „Nacionalnog vođe“ došao odakle? Tako je: svi iz istih ruskih specijalnih službi, i iz slavne dinastije ruske „tajne policije“. Nekim čudom uspeo je jednom da se uzdrži od aktivnog učešća u invaziji, od krvavih izjava, od događaja gde je okupacija izvinjena itd. Imao je sreće što je na vreme ušao u kraljevski nesklad i bio poslat na daleku periferiju – guverner izmišljenog grada Vladisieverovostok.
A evo i najinteresantnije stvari u romanu: kako je Zapad doživeo novog „Nacionalnog vođu“? Vredi citirati, jer mi Akunininova verzija deluje iznenađujuće proročki:
„Zapad se takođe nadao, jer je Zapad pozitivan, optimističan i svaku promenu vidi kao šansu za bolje. Stari ruski vladar nije imao gde da se povuče, čekao ga je u Hagu, a ovaj nije bio uprljan niиim, ni razveden od stvarnosti, opet, ceo ћivot mu je bio pred njim. Signali iz Vašingtona, Londona i Brisela odleteli su do privremenog predsednika.“
Podsetimo se kako je pre više od 22 godine isti Zapad dočekao predsedavanje hebistom Putinom. U to vreme niko nije posumnjao koliko je to opasno po globalnu bezbednosnu arhitekturu. Nepouzdani Boris Jeljcin već ima sve na Zapadu, tako da niko nije bio protiv zamena u najvišem kabinetu Kremlja čak ni tamo. Štaviše, alternativni kandidat za ovu poziciju Jevgenij Primakov nikako nije bio prihvatljiv kandidat za zapadni establišment. Poznato je da je on bio glavni promoter sukoba na Bliskom istoku. Svi se sećaju njegovih antizapadnih izjava, njegovih čuvenih „U-turn over the Atlantic“, kada je naredio da se njegov avion, koji je išao za Vašington, vrati u Moskvu u znak protesta zbog vazdušnih napada na Jugoslaviju. U međuvremenu, Putin je uljuljkao sluh Evropljana i Amerikanaca progresivnom prozapadom retorikom.
Tada su na visokim funkcijama Vašingtona i Brisela videli svoje razloge putinovog uzdizanja. Baš kao što bismo sada videli u dolasku na stolicu za premošćavanje u Kremlju „malo bolji Rus“. Neopevan ratom, barem naizgled – to je dovoljno da se obnove kontakti, postepeno poznaju sankcije, pa čak i aktivna saradnja, uključujući i na polju globalne bezbednosti.
Nedavno na TV kanalu CNN bio je intervju visokog profila sa bivšim britanskim premijerom Borisom Džonsonom. Najinteresantniji trenutak, barem za Ukrajince, je gde sagovornik analizira stavove globalnogZapadnjačka politika uoči ruske invazije.
„Bio je to ogroman šok… Posmatrali smo kako su grupisane taktičke grupe ruskog bataljona, ali različite zemlje su reagovale drugačije… Nemačka je u nekom trenutku verovala da ako se to desi, što će biti katastrofa, onda je bolje završiti sa svime brže, a Ukrajina da se preda“, rekao je Džonson o nemačkim političarima. Uprkos svemu, znali smo još ranije iz reči ambasadora Andrija Melnika da je, na primer, nemački ministar finansija Kristijan Lindner bio ubeđen da će Ukrajina izdržati „nekoliko sati“. Stoga, prema njegovom mišljenju, „snabdevanje (Ukrajine) oružjem ili isključivanje Rusije iz ..SWIFT smešno.“
Francuzi su, prema Džonsonovim rečima, do poslednjeg trenutka odbijali da veruju u potpunu rusku ofanzivu. Možeš li da ih prekoriš zbog toga? Uprkos svemu, ukrajinsko rukovodstvo je takođe bilo gotovo ubeđeno da neće biti ofanzive.
Džonson je takođe kritikovao italijansku vladu, čiji je premijer u to vreme bio Mario Draghi. „Italijani su u nekom trenutku rekli da jednostavno ne mogu da podrže stav drugih zemalja zbog zavisnosti od ruskih ugljovodonika“, rekao je bivši britanski premijer.
Istovremeno, Džonson je rekao da su se, nakon što je ukrajinska vojska pokazala da je u stanju da efikasno odbije rusku agresiju, pozicije zapadnih zemalja radikalno promenile. „Svi – Nemci, Francuzi, Italijani, svi, Džo Bajden – videli su da jednostavno nema izbora. Zato što ne možeš da se složiš sa tim tipom (Putinom). To je ključna tačka“, rekao je britanski bivši premijer. On je priznao da je tada „Evrounija uradila briljantan posao“ i organizovao snažno protivljenje Rusiji i pomoć Ukrajini.
To je razumljivo, ali pitanje odnosa Zapada prema post-Putinovoj Rusiji ostaje otvoreno. Savez „ratnika svetlosti, ratnika dobra“ na čelu sa Ukrajinom, kriminalni režim će pobediti, ali šta je sledeće? Recept za završetak Prvog svetskog rata ne funkcioniše, odmah ga odbacujemo. Ispostavilo se da je recept za denazifikaciju i demilitarizaciju Hitlerove Nemačke efikasan. Međutim, malo je verovatno da će biti moguće primeniti je na Rusiju, jer će se situacija znatno razlikovati od nemačke. Možete, naravno, da sanjate da će savezničke trupe ući u Moskvu, baciti zvezdu iz Kremlja, i spustiti trozubac na njeno mesto. Međutim, ona bi radije završila pregovorima, gde će Rusija biti primorana da potpiše mirovni sporazum koji je sramotan za to. Cela ta „sramota“, najverovatnije, sastojaće se samo u činjenici da će zemlja agresora biti primorana da vrati sve ilegalno okupirane teritorije.
Sporovi će se vrteti samo oko očuvanja sankcija. To jest, da li će Zapad imati političku volju da insistira na radikalnim demokratskim reformama u Rusiji za postepeno ukidanje kazni. Ili iz radosti što je rat završen, složiće se, kako je Vladimir Lenjin napisao u svojoj prvoj uredbi, da „mir bez aneksije i poniženja“. Ako razvoj događaja prati drugi scenario, onda nemojte ići kod gatare, za nekoliko godina, čim uspemo da povratimo vojni potencijal, imaćemo ponavljanje revanš kampanje Kremlja.
Stoga je glavni zadatak ukrajinske diplomatije (naravno, nakon pružanja vojne pomoći) da stalno izražava tu opasnost u zapadnim prestonicama. Da Zapad ne bi nesvesno postao „prokleti advokat“.
