Zašto je „ruski svet“ laž? Šta je „misteriozna ruska duša“? Da li je moderni ruski „beli“ pokret sada bitan? Zašto ruski intelektualci ćute? Da li su sankcije zaista efikasne? Ali kako Ukrajinci i dalje mogu da pronađu vakcinu protiv „ruske mere“?
U novom broju časopisa „Bez Bromina“ – šef odeljenja Instituta za istoriju Nacionalne akademije nauka Ukrajine Lariša Jakubova. Govorimo o pravoj suštini „ruskog sveta“, koji se krije vekovima.
Program „Bez bromina“ – zajednički projekat za nas i časopis „Lokalna istorija“, u kojoj se nedeljno govori o složenim istorijskim temama.
***
Gospoрo Lariso, dobar dan! Hvala vam što ste sa nama. Hajde da pričamo o „ruskom svetu“, čiji ste vi istraživač, vrlo često, verovatno tokom svih godina Nezavisnosti, nismo preozbiljno shvatali ovaj problem. Ali to je problem ne samo Ukrajine, već celog sveta – stubova „ruskog sveta“, koji joj pomažu da se proširi. Govorili smo, prema jednom od njegovih ideologa, da je „ruski svet“ tamo gde je ruski jezik. Ali da li je to samo to?
„Russky mir“ je laћ. Ruski jezik je jednostavno sredstvo za ovu laž. Najgora stvar je da je ova laћ totalna, sintetiиka i svesnaиna. Kada nam nametnu diskurs da je samo ruski, oni koriste jedan od mnogih alata za ispiranje mozga one publike na svetu koje žele da dezorijentisano.
Jer, zapravo, problem nije u ruskom jeziku, problem je u značenjima koja se emituju na ovom jeziku. Ako uzmemo suštinu, danas je „ruski svet“ = laž. Laži i razaranja u svim izgledima.
Zastrašujuće je i to što je ova potcenjena konstrukcija, koja je ponela oblik pogleda na svet i političku praksu, apsolutno sintetički proizvod koji je rešen da uništi sve što dotakne, i to u svim oblastima. Ovo nije samo kultura, nacionalna svest zemalja kojima je postavljena kao instrument proxy ratova.
Podrivanje ne samo državne bezbednosti, nego i ekonomije, politike i socijalnog okruženja. Ali sve preostale komponente toga odvijaju se pod fasadom ove svetlosne sile, koja u početku dolazi kao veliki front misionarska aktivnost pod sloganima „lepa kultura“, „visoka umetnost“, daiosh-dayosh. Međutim, u stvari, postoji mnogo slojeva raspadanja, koji su postavljeni da unište zemlju po zemlji, subjektivnost zemlje po zemlji i subjektivnost nacije.
Pristalice „ruskog sveta“ (mislim na rusku „elitu“) u kojoj meri vide granice za svoj svet?
Nemaju granice. Dugin je formirao najjednostavnije – „ruski svet će biti svuda, gde je naš pogled zanimljen“. Postoje gomile literature: filozofska (mada je ne smatram filozofijom, jer, nazivajući je tako, mi samo ponižavamo značenje reči „filozofija“), je kulturna, čisto politička, ideološka. Postoje, da tako kažem, kvazi-istorijski tekstovi, postoji duhovna literatura o ovoj temi. A kada neuka osoba dođe na ovu temu, recimo, tamo ćemo baciti mladića i dati mu tezu sa imenom „ruski svet“, to je sve, izgubili ste tu osobu.
Da biste razumeli gde su granice tog „ruskog sveta“, posebno mentalnog i kulturnog, potrebno je da prođete kroz sebe desetine hiljada kopija otpadnog papira dok ne dođete do toga, i gde su centri formiranja tih značenja. Na kraju svega, ogromna masa literature je samo đubre, predstavljanje iste stvari, samo u novim omotima.
Zadatak je banalan – marketing: dopreti do maksimalne publike. Svaka publika ima svoju literaturu o „ruskom svetu“. Jesi li musliman? Imamo knjige za vas. Jevrejski, severni ili južnokorejski, japanski, američki, francuski, nigerijski, sirijski – još više.
Zanimljivo, kada govorimo o svetskoj podršci Ukrajini, govorimo uglavnom o bezuslovnoj podršci, ali je svodimo na Zapad. A koliko je Rusija moćna u zemljama Južnog pola i da li uopšte treba da obratimo pažnju na Rusiju u toj zemlji? Može li Ukrajina nešto da uradi?
Ukrajina ne može tek tako nešto da uradi, ima takvu istorijsku misiju. U Ukrajini je od 2014. godine, a od 24. februara još više, da se „ruski svet“ samouništio. Ne radi se samo o tome šta možemo da uradimo, već i o onome što moramo da uradimo. Ovde je ova laž na kraju postala vidljiva svetu. I svakim danom postaje sve očiglednije, sa svakom užasnom ili odbojnom manifestacijom.
Da nije bilo Ukrajine, ova ružna pojava mogla je da nakupi toliko više snage, tiho boravak u ovoj nezapamćenom stanju u kojem je negde od 2004. godine! Još uvek je mogao da raste, mogao je da kupi ne pola sveta, već ceo svet. Još desetak godina – i on bi svario sve zapadne elite, bio bi duboko u Africi, još više, još dublje u Aziji.
Činjenica da je 24 februara napravio kuming je šansa sveta da preživii u ovoj užasnoj situaciji. Ontološki je – apsolutno zlo u svim svojim komponentama sada nema priliku da se sakrije iza venecijanske maske ruske kulture, ruskog jezika…
I vizantijski lukavstvo.
Nadmašili su ga, gde je tamo vizantijski lukavstvo?! To je apsolutno zlo koje će, kao što je napisano u Svetom Pismu, doći na svet pod maskom Hrista Spasitelja i zvati se Njegovim imenom.
Da li je ovo apsolutno zlo koje moћemo da protumaиimo kao civilizaciju? Znamo da su Spengler i Toynbee obraćali pažnju na pravoslavnu Rusiju. Da li je Putinova Rusija civilizacija?
Ja to zovem anti-civilizacija jer nazivati je odvojenom civilizacijom je kao skrnavljenje reči „filozofija“. Svaka civilizacija je progresivan projekat. Dakle, ima svoje karakteristike, specifičnosti društveno-ekonomskih, kulturnih i bilo kojih drugih. Ovo je poseban svet, ali ovaj svet je podešen na život, da stvori novi oblik postojanja određenog supstrata čovečanstva. Anti-civilizacija je naoštravljena da uništi svet.
Veoma je zgodno da ih zovu civilizacijom…
I zašto uništiti svet?
Zarad anti-civilizacije. Ona se ne zasniva na ljubavi, kao i na ostatku, već na mržnji, ne na želji za razvojem, već na želji da se spreči postojanje svega dobrog, inteligentnog, čak i mentalno normalnog. Ovo je ogromna socijalna psihopatija, anomalija koja ne postoji da bi živela dobro sama, da bi omogućila da se razvija.
A koji je njihov „civilizacijski“ slogan?! „Ko ti je dozvolio da živiš tako dobro?“ ja to ne zovem civilizacijom. Čak je i drevna civilizacija Maja, koja je podnela ljudske žrtve, koja je pila krv tokom rituala, ipak bila postavljena za razvoj. Jasno je da je u potpuno različitim ekonomskim formatima, na drugim mentalnim osnovama.
Nijedna od civilizacija ne postavlja sebi zadatak da uniљti svet kao takav. Kada civilizacija poиne da postavlja takav zadatak, postaje anti-civilizacija. Zato što se isekla iz sveta. I ovaj deo sveta shvata sebe kao stvarni svet, kao glavni svet. A ostatak sveta se doživljava kao svet pogrešan, deformisan, bolestan, koji mora biti uništen. Uzalud ovaj ostatak sveta dostiže, uslovno, 99 odsto sveta. Jednako. Mora biti uniљtena. Zato što se malom delu sveta to ne sviđa. Ontološki, ovo je pobuna zla protiv dobra. Odvajanje dela od celog, i taj deo prestaje da se realizuje kao deo sveta, ali želi da postane ceo svet.
A gde tražiti ideološko poreklo anticistike? Dostojevski, „Ruska filozofija, književnost“, Ilyin? Ili je to delo poslednjih 20 godina Rusije kada je Putin, posle govora u Minhenu, govorio o izrazitom antizapadnosti?
Putinovi ideolozi nisu u stanju da postave okvir ovakvih razmera. Ovo je samo interpretacija svega što je bilo ranije. Ali tumačenje nastalo u koordinatnom sistemu post-informativnog društva. Dolazak informativne ere na teritoriju Rusije i informativni šal u kojem su se našli, otkriće mase izvora, pristup klasičnim fašistima, nacistima i njihova dela, pored Ilina, nametnuta su i unutrašnjom matricom ruskog naroda – nacionalnim arhetipovima. Nemoguće je napraviti konstrukciju koja toliko odjekuje masom.
Vredi priиati ne o izvorima ovoga. Svaka nacija ima takve izvore, drugo pitanje je koliko mentalno odjekuju masom. Takvi konstrukti žive samo u masovnoj svesti. I postaju pretnja svetu zbog masizacije. Konvencionalno, na margini, ideje fašističkog, nacističkog smisla u svim varijacijama postoje u svakoj zemlji. Sve dok ne pređu granicu od 1,5 odsto, što im omogućava da odu kod vlasti i vlade, da sprovode političke aktivnosti, onda to ne preti. Ovo je normalan oblik mentalnog postojanja savremenog sveta, jer postoji polifonija ideja, misli, političkih narativa, diskursa. Cela istorija dvadesetog veka je nekako povezana sa tim diskursima. Druga stvar je koliko svaki pojedinac, društvo, čini ovu ideju instrumentom i znakom svoje masovne aktivnosti.
Problem sa Rusijom je što je to rodno mesto totalitarizma. To je treći put da je bačena u ovaj oblik postojanja. To svedoči činjenica da u ruskom narodu, u tom konglomeratu koji čini stanovništvo Ruske Federacije, postoji kulturni neuspeh, postoji neka vrsta sakaćenja koja pokreće ovu formu sa vrlo malo prekida političkog kretanja ka demokratiji i liberalizmu. Lansira se po treći put u poslednjih 120 godina. I veж je straљno.
To jest, problem nije ko su izvori ove najnovijih verzija, što je jedan od oblika fenomena totalitarizma kao takvog. Problem je što je ovaj fenomen naљao u nuklearnoj zemlji u XXI veku. I иinjenica da se razbolela od ovog oblika politiиke anomalije treжi put u poslednjih 100 godina.
Ili nije sposobna za socio-ekonomsku modernizaciju, koja sve te diskurse prevodi u latentni oblik, u oblik obične intelektualne aktivnosti. Ovo je neuništiv oblik u savremenom svetu, sve dok postoje države nacije i nerešena pitanjanya međudržavni odnosi. Uvek će biti, jer će komunistički pokreti ili socijalistički pokreti biti u latentnim ili marginalnim oblicima. Oni će se konstantno pojavati, povećavati svoje aktivnosti u skladu sa političkim programom. Kao i krajnje desnica, i krajnje leva se formira. Ali u Rusiji po treći put u poslednjih 100 godina vidimo formiranje ovog obrta – oživljavanje totalitarnog sistema. Štaviše, u obliku koji preti ne samo svetskom poretku, već i svetskoj civilizaciji.
A koje karakteristike su omogućile ruskom narodu, ili konglomeratu, da bude dobro tlo za ovaj obrt? Na primer, oni govore o „misterioznoj ruskoj duši“, kako su to rekli neki zapadni intelektualci.
Za njih je to „misteriozno“. A za Ukrajince ili etničke Ruse koji su državljani Ukrajine, kao i ja, u tome nema nikakve misterije. Jednom sam rekao da ne postoji „ruska duљa“, prodata je рavolu odavno.
Šta im je dozvoljeno? Korenje je veoma drevno. Kada je Konstantinopolj osvojen, a Muscovy ostao jedina pravoslavna zemlja na svetu, sledeća dva veka postojala su u koordinatnom sistemu izolacije.
A pre toga moskovska kneževina (tada kraljevstvo) nije intelektualno doživljavala hrišćanstvo. Jer, u ideji hrišćanstva, glavna stvar koju nisu razumeli i nisu pustili u svoju dušu je ideja ljubavi i jednakosti. Nije kralj bio glavni problem.
Državni entitet tog vremena bio je daleka periferija Evrope. Horda je sada optužena, i ona je, u poređenju sa njima, bila veoma demokratski entitet, bar za ono što se odnosilo na pravila za prenos vlasti i njeno formiranje uopšte. Počnimo sa činjenicom da njihov kralj nije preneo moć na svoje sinove. Moć u klanu je prebačena na starešinu, ali je i dalje veoma značajnu ulogu odigrala sofa – kolekcija najčistijih glava i klanova.
Ubuduće je Rusija bila potpuno drugačija. 200 godina postojanja u zatvorenom društvu, bez ikakvog obrazovanja u svim društvenim stratama, dovelo ga je do stanja mentalno stagnirajuće provincije. I naši ukrajinski monasi doneli su u ovu preteranu pokrajinu ideju da su oni glavna nada pravoslavlja, jedinog koji će joj omogućiti da opstane, da dalje postoji. U tom trenutku shvatili su da su svetlost pravoslavlja. Istovremeno, postavljeni su temelji „mesijanske“ ideje.
Dalje, ruski narod (ovo je konvencionalno ime) je rasuto ruralno stanovništvo, koje je bilo u strašnoj rastućoj feudalnoj zavisnosti, rasuto po ogromnoj teritoriji, bez obrazovanja, bez duhovnog pratnje. U tim prirodnim i vlažnim uslovima, još uvek je bila u stanju preživljavanja, borbe protiv elemenata, neuspeha useva, gladi i hladnoće još tri veka. Čak i krajem devetnaestog veka, da su ljudi bili biomasa, što su populisti pokušali da objasne, i gde je to ljudski život i šta to znači. Ovi standardi nisu bili samo neobični za njih, oni su im bili neshvatljivi.
Da bi oni razumeli te ideje – humanizam ugrađen u hrišćanstvo – ovom narodu je nedostajalo 300 godina, zbog čega su u svim aspektima zaostajali za ostatkom sveta. A onda, 1917, u jeku još jednog imperijalističkog rata i velikog poraza, boljševizam je iznenada ušao tamo. I zato je Rusija postala rodno mesto totalitarizma. Prvi totalitarizam nije bio crven, već beo.
Uzgred, иesto ga zaboravimo. Mnogo se govori o boljševizmu, staljinizmu, neo-staljinizmu u srcu moderne ruske ideologije. I bio je beli pokret. Koliko je važna modernim ruskim ličnostima kao podrška?
Za moderne ruske ličnosti, podrška su petrodolari, a ne beli ili crveni Rusija. Imaju veoma težak odnos i sa belim i sa crvenim. Sada, posle prvih meseci rata, svi su već videli da su ruski intelektualci bili u omamljivanju. Nisu mogli da shvate šta se dešava sa njihovim narodom i sa njihovom zemljom, što su (mislili) izgleda dobro razumeli. Međutim, sada su već shvatili da je ovo hibrid u kome je, na marketinškoj osnovi, u cilju povećanja publike potrošača, sve pomešano.
Ako govorimo o unutrašnjem: šta im je bliže? Bliži su svakom obliku koji im omogućava da stvore još jednu totalitarnu državu-društvo, gde njihova moć neće biti revidirana ni u jednom obliku. Ovo je novi oblik hibridizacije.
Da li su još uvek na putu ili su već stvorili ovo državno-društvo? Jer, kada govorimo o podršci Rusa politici Kremlja, ima 85 odsto.
Oni su već totalitarni društveni obrt. Početkom 2022. objavljena je knjiga u dva toma bivšeg šefa Levada centra Levada Leva Gudkova „Revolucionarni totalitarizam“. Autor je bio na čelu strukture koja je dugi niz godina istraživala rusko društvo. Krajem 2021. godine, dao je dijagnozu: relaps totalitarizma. Ne dijagnostikuje se samo granica vrhunske podrške predsednikovim postupcima. Dijagnostikuje se u nižim slojevima reprodukcije društva. Verovatnoća da će Rusi ponovo ući u ovu fazu uvek je bila veoma velika. To je izjavio i osnivač Levada centra Jurij LevadI.
Nažalost, Rusija nije učinila ništa da iskoči iz totalitarne kolotečine. Naprotiv, krajem devedesetih je uradila sve da ostane tamo.
Da li postoji nešto kao što su intelektualci u Rusiji? Jer kada govorimo o potpunim lažima, o povratku totalitarizma, intelektualci treba da pobede zvono.
Ti govoriš o intelektualcima sa vrednostima.
Pa, da, ne Dugin, ali…
I uvek imamo taj osećaj da treba da bude svetinja u isto vreme, zar ne? Ali na kraju, mnogi ljudi koriste svoju inteligenciju kao konkurentsku prednost, rade to da bi služili društvu. I uvek mu dajemo neke dugove, koje imamo previše. Ali intelektualci su drugačiji. Ima onih koji sebi postavljaju cilj da vladaju, dobijaju veliki novac za to, velike zemičke, stoje na vrhu piramide i kontrolišu svet. I takvi intelektualci koriste svoj um da postignu upravo to, a ne da pobede nabat i upozore: Ljudi, kuda idete?! Postoji ambis!.. Ovo je upravo tema.
Razgovor o odgovornosti ruskih intelektualaca od 24. februara je očigledan. Da, oni su krivi. Međutim, njihova krivica se ne proteže ni od ovogodišnjeg februara ili 2004, pa čak ni od ovih intelektualaca. Tokom prethodnih 50 godina, evolucija se nije desila u ruskom narodu. Za Ukrajince se to odigralo čak i pod uslovima zabrane. Iako smo se kvazili, iako nismo imali prilike koje su oni imali. A u Rusiji su sve vreme bili angažovani na uspavanom narodu. Umesto da mu ukaže na nedostatke, od kojih ih ima veoma, veoma mnogo, hranili su ga basnama o „veličini“, o „Božjem izboru“ u raznim oblicima.
Nisu imali drugu priliku da je drћe u svojim rukama. Ruski intelektualci se uspaničeno plaše svog naroda kroz istoriju Rusije. Uz retke izuzetke, oni su u bilo kom istorijskom kontekstu. Ali mnogo pre 1917, ruski intelektualci se veoma plaše ruskog naroda. Oni ne razumeju šta da rade sa njim. Oni imaju normalan oblik odnosa sa narodom, a to se može pratiti na svim nivoima interakcije intelektualaca sa narodom – kroz književnost, obrazovanje, javni život. Na kraju svega, u svim modernim oblicima – novinama, televiziji, društvenim mrežama. Glavna ideja, kao i pre mnogo stotina godina, je da te ubedim da si dobar. Pa, stani: pij manje, ne budi tako krvoločan, ne ubijaj, ne maltretiraj porodicu bar, prestani da činiš bilo kakve zločine, uzmi glavu… Ali sve umire u svakom sluиaju.
Ako društvenu dinamiku u Rusiji gledamo u širokom hronološkom rasponu, onda je ovo priča o društvenoj katastrofi. Vudi, koji umire u trzavnicima. Boljševici, kako su počeli da je uništavaju, tako je ona umirala u začkoljima, u stanju konstantnog fizičkog, mentalnog, moralnog maltretiranja već 120 godina. Ovaj film je o beskrajnom muиenjem. Šta se u ovom sistemu beskrajnog društvenog mučenja, u ovoj zoni katastrofe može formirati, roditi, formirati u neke druge oblike?!
Ljudi koji ne žele da spavaju u zoni društvene katastrofe, ili ostaju same bake (jer njihovi dedovi ne žive do ovog uzrasta), prebacuju se u male i srednje gradove. Ovo je druga zona socijalne katastrofe, jer su to industrijske zone. Odaberite bilo koji grad srednje klase, posebno one niskog profila, a to je zona mučenja br. 2. Lišeni humanističke komponente, prostora od betona i prljavštine pod nogama, u kojem ljudi koji su stalno prinuđeni da traže posao i sa sretnu kraj sa krajem celog života. Decenijama nema posla, a osobi zapravo više nema horizonta osim inice, zatvora, vojske ili policije.
Treća opcija za ništa manje socijalnu katastrofu su dve prestonice, preopterećene stanovništvom, u kojima pravila društvene interakcije apsolutno nisu humana. Oni se „bore“ za tradicionalne vrednosti, a dobro je poznato da je Moskva prestonica nekonvencionalnih odnosa na svim nivoima i društvenim nivoima. Hiperkomplet apsolutno nije ljudski odnos, iscrpljuje ljude. Nauka je uništena, umesto nje ogranak je FSB, što značenja ruske mere stavlja u naučni omot. Nema istorijske nauke, to čak nije ni propaganda, to je „fabrika gröz“, koja je, opet, u omotima. U stvari, u Rusiji je nemoguće imenovati mesta gde bi bilo moguće živeti punim ljudskim životom.
Ruska nacionalna periferija je sada ista strašna zona katastrofa, takođe u tradicionalnim varijacijama, jer su se vratili iz licemernih i razmetljivih oblika pseudo-pravnih odnosa u običajno pravo. Sasvim je normalno da ubijete svoju ćerku tamo zbog razgovora sa tipom na ulici, a to nije moglo da se uradi.
I te nacionalnosti imaju etničku svest, drugačiju od sveruske?
Naravno, posle propasti SSSR-a, Kremlj je koncentrisao sve svoje unutrašnje resurse na održavanje svega što je ostalo na okupu, dao je svim provincijama na milost i nemilost Baskijcima. I provincije, nažalost (osim Tatarstana), dVeć brzo bačeni nazad, imali su nehotice: političku i društvenu.
Nade su često povezane sa nacionalnom periferijom da će se pobuniti, stvoriti sopstvene države-države, da imaju nacionalnu svest. Da, imaju nacionalnu svest, ali, nažalost, to je predmoderno. Vraжani su u plemenske odnose.
Možda je Čečenija najbolji primer.
Tako je došlo do nehotice ideje o stvaranju punopravnih nacionalnih projekata. Rusija je sve ove godine veoma dobro radila na sprečavanju takvog scenarija. Unutar Rusije praktično nema takvih sila, one su uništene.
To je, Rusija, u principu, ne moћe da se raspadne?
Moћe da se raspadne. Ali ne na nacionalnim projektima, nego na teritoriji.
A šta će te teritorije držati odvojeno jedna od druge?
Ništa se neće čuvati na početku. Mogu ih imati ekonomski interesi, ono što mi zovemo gradovi mono profila. Šta ujedinjuje njihove stanovnike? Produkcija koja im svima daje zaradu. Teritorije mogu da drћe resurse. Resurs koji će vam omogućiti da držite uređaj. Zato što je svaka naprava novac. Ne rade besplatno.
Zar se Zapad ne plaši takve perspektive – propasti Rusije? Jer жe onda naiжi haos, a tu je i nuklearno oruћje. Možemo da nacrtamo analogiju propasti Sovjetskog Saveza, gde takođe nisu svi zapadni lideri bili oduševljeni ovom mogućnošću.
Mislim da se ne plaљe. Ne razumeju sa иime imaju posla. I to je katastrofa. Ne razumem ni 15%. Možda neke obaveštajne službe imaju specifične scenarije sa kojima su konfigurisane da rade, i manje-više prilagodljive modele onoga što se dešava. Međutim, otvoreni izvori kažu da je sva zapadna analitika sedela u velikoj barici 24. Već osam godina u ekspertskoj zajednici odvijaju se tuče pesnicama, grupa interesa koja nije prisutna da, kao intelektualci, govore istinu. I oni su podešeni da formiraju određene diskurse kako bi zadržali određene kategorije stanovništva, njihovu pažnju, kako bi ih usmerili na određenu stvar.
Zapad ne razume da je Kremlj posvećen beskrajnom ratu u svim oblicima, a ne formi otvorenog rata, da su njegovi matzaki svuda, i da će, za razliku od vodeće ivice, direktne oružane konfrontacije, koristiti sva sredstva destabilizacije, i u svim ključnim tačkama planete. A to ne zahteva velike oružane snage. Ovo zahteva agente, i tu je već duže vreme i dovoljno. Novac je takođe. Zapad ne razume da se oni ne bave državom u njihovom razumevanju, a ne sa narodom u zapadnom smislu.
Ovaj totalitarni twist-hibrid će moći da postoji prilično mirno pola veka i 70 godina. Štaviše, u stanju gladi, hladnoće i banalnog preživljavanja na ivici, usmerava svoj resurs ka uništenju ontološkog neprijatelja.
Sankcije običnom ruskom narodu ne važe?
Apsolutno.
I šta onda da uradim? Kartaћa mora pasti. Kako ga resetovati?
Neophodno je kreirati efektne modele. Ozbiljne grupe eksperata treba da rade na tome. Za početak, Zapad mora da se dokopada prave konfiguracije problema. A onda da okupimo ozbiljne ljude iz celog sveta, specijaliste iz raznih oblasti – ekonomiju, politiku… Intelektualci nisu samo čovečanstvo. I razviti ozbiljnu mapu akcije.
Glavni problem nije u Rusiji. Šta je totalitarizam? Ovo je oblik postojanja tranzicionih država. Zapadne sile su postale one koje jesu, ne odmah. U različitim zemljama bilo je potrebno od 150 do 250 godina. Do sada, periferija Evrope pati od ostataka rudimentarnih odnosa. Ne postoje klasične liberalne demokratije.
Rusija je doživela ovaj relaps tri puta. Odmah je počelo od feudalizma, pošto je prošlo nekoliko srednjih faza. Zbog toga je sada tako olujna, jer nije imala eru punopravne kapitalističke modernizacije. Ali najgora stvar u ovoj konfiguraciji je da postoji Kina. Mislim da ako svet ostane, nastavi dalje i traži razumevanje za sebe, onda će post-totalitarne studije jednog dana postati odvojeni pravac političkih i istorijskih istraživanja, jer tek sada postaje jasno da je prosto nemoguće iskočiti iz totalitarizma bez strašnog sloma, bez strašnih kataklizmi. O tome je dokazano iskustvom Rusije.
Iskustvo Ukrajine pokazuje da je, u principu, moguće iskočiti iz totalitarizma. Ovo nije ćorsokak ljudske evolucije. Ali za ovo moraš da uradiš ogroman posao na sebi. Ali imamo Kinu i Severnu Koreju na horizontu, koje su u totalitarizmu već duži vremenski period. Proći će nekoliko decenija – i oni će krenuti putem izlaska iz njega, putem post-totalitarnog tranzita. A Kina vredna skoro 2 milijarde dolara je najgori izazov na svetu.
Svi ti pametni ljudi, o kojima sam vam rekao, ako žele da i sami budu živi i da njihova deca i unuci žive, treba da vežbaju na sajtu Rusija-Ukrajina model povlačenja Kine i Severne Koreje iz totalitarizma. Biće užasan svetski slom na koji se mora pripremiti. I Rusija i Ukrajina su istraživačko mesto koje svetu može dati alate za rad sa ovim izuzetno teškim i užasnim situacijama. Ovo je misija Ukrajine.
A šta će biti pobeda za svet: propast Rusije, njena detotalitarijanizacija, promena Putina u Navaljni? Gde svet može biti zadovoljan?
Ovde je neophodno razlikovati taktičke pobede od strateških. Ne možete sebi postaviti zadatak, kao što su lideri Kremlja voleli, – da gradite komunizam 1960. ili sve u stanu 1980. Danas je jasno da je situacija kroz koju trenutno prolazimo ontološka situacija apokalipse, koja i danas ima priliku da se zaustavi.
A kako da stanemo?
Zaustavljanje Rusije, usporavanje katastrofe koja se dešava unutar nje. Dajući joj 30 godina da se osvesti, a onda još 30 godina da uradi posao koji je Ukrajina uradila sama sebi. Shvati sebe, razume sebe i pokušaj da joj pruži priliku da se nađe drugačija.
A ko bi trebalo da sprovodi te pretrage? Unutrašnji vođa?
Ne, ne voрa, svi to treba da urade. Svi u Ukrajini su to uradili.
Ali zvuиi fantastiиno. Imamo 85 odsto podrške za Putina, ljude koji žive u siromaštvu ali žestoko mrze bogati Zapad. Kako ih naterati da rade na sebi?
Ovaj glavni zadatak je da se stanovništvo izvuče iz apokaliptične totalitarne sekte. Što je zemlja veća, to je veća totalitarna sekta. Funkcioniše u skladu sa obrascima. Ovo je onkološki bolestan društveni organizam, gde je sve isprepletano metastazama i čini se da ni 20 hemoterapija više neće moći da ih rastvori. Ali znamo, istorija pokazuje da možeš. I ovo je primer ne samo Ukrajine, koja je mirno istisnula metastaze totalitarizma, raspustila ih zbog činjenice da je želela da živi ljudski život, ponovo se tokom ovih 30 godina, uradila kolosalan, fantastičan posao. To nije primetno jer ljudi trče svaki dan i ne primećuju.
Kao istoričar, kada sam uronio u ovo, video sam fantastične promene za 30 godina! Dokaz za to je reakcija naše nacije početkom marta, prvih dana invazije, kada je na kraju došla do toga da svi, iako nisu dostigli 8 godina, dođu do strašnog rata. Nemoguće je inače kada osoba ima u sebi zrno lepote i ljubavi. I to ne samo za sebe, već i za svet i za budućnost. A ovo su Ukrajinci postali tako za 30 godina.
Iskustvo Ukrajine pokazuje svetu da su zapadni investitori dugi niz godina ulagali novac ne uopšte tamo gde su morali da budu uloženi, radili su sa pogrešnim stratom u Rusiji, a u Ukrajini takođe, uzgred. Ljudi moraju želeti da žive. Katastrofa koju smo prikazali pretvara ruski narod u suicidalnog čoveka koji ne želi da živi i traži kako da se ubije u raznim oblicima. Oblici suicida mogu biti različiti: od zavisnosti od droge, zavisnosti od alkohola, glupih navika do opsesivno paranoičnih ideja i želje za ubijanjem, ovo je banalna psihoza. Da bi osoba prestala da vidi sebe u koordinatnom sistemu, da ne postoji smisao života i da ne postoji ništa za šta bi bilo dobro, u totalitarnoj sekti, u totalitarnom organizmu, mora da prođe kroz katastrofu uništenja. To bi mogao da bude katastrofalan poraz za Rusiju koji bi ih naterao da preispitaju rusku 500-godišnju matricu „odabranosti“. Jer kada ste pretrpeli katastrofalan poraz, odmah se postavlja pitanje: da li sam izabran, ili obrnuto?
Šta bi mogao da bude takav poraz za Rusiju? Da li je ovo pristup Ukrajine granicama 1991?
Da, za poиetak. Vraćajući se taktici i strategiji, pre svega, neophodno je pokazati da to nije propala država Ukrajine, već propala država Rusije. Ovo je uništavanje mita o „velikoj i nepobedivoj“, o zemlji koja radi šta hoće, a sve ostalo „terpi maia krasavitsa“. Prvo vam je potrebno uništavanje mita o ograničenoj vojnoj operaciji, a zatim i niz katastrofa, koje će ih, kapljajući u prepunu činiju strpljenja, klasično kultno strpljenje ruskog naroda, ne napuštajući tempo emotivnog i psihičkog delovanja, naterati da promene svoju filozofiju života.
Ali ta filozofija života može da se promeni u pravcu još strožeg totalitarizma ako Patrušev postane umesto Putina ili ako Putin postane suroviji. Voleo bih da razumem da li je Putinov totalitarizam sada na vrhuncu razvoja, ili u njima još uvek ima moći?
On je samo u usponu.
A ko su sledeće žrtve?
Rusi, naravno. A ko?! Rusija je pokazala u šta se narod, stanovništvo i zemlja pretvaraju bez prave istorije. Istorija je znak državnog suvereniteta broj jedan, sa svima ostalima koji se povlače u to. A ako je izmišljeno – pisanja nema. Iz sveta iluzija, jedini izlaz je totalitarizam.
Iz naše istorije znamo da postoje dva izlaza iz totalitarizma – nemački, odnosno evropski, varijanta ili sovjetski.
Prva je vojna katastrofa i višegodišnja rehabilitacija, ozbiljan rad celog sveta u cilju izvesti zemlju iz ove države. Druga opcija je kolaps socijalno-ekonomskogyi, koji dolazi za nekoliko decenija dezintegracije, umiranja. Svet može da otera ovu zemlju u geto, štiteći sve od nuklearne opasnosti, da čeka svoju prirodnu smrt. I onda nekoliko decenija ovaj pacijent mora biti pod stalnom kontrolom da bi sprečio povratak po četvrti put i sa novom silom.
Ako svet izabere drugu opciju, to će biti događaj nekoliko decenija sa gulagom, sa masovnom gladi. To će biti Severna Rusija, sledi primer Severne Koreje. Nema razlike koje će ime Duče, vođe ruskog naroda, biti. To će biti kolektiv Putina koji će ih danas voditi. Stanovništvo će se psihički, ekonomski, fizički degradirati. Režim će postojati pod bilo kojim uslovima, ali će biti unutrašnji resurs kojim će se hraniti. To jest, doći će do nove kolektivizacije, nove eksproprijacije, koja je već u pitanju. Milioneri će prestati da budu milioneri. Čak i siromašnoj populaciji, koja živi bez toaleta, pa čak i toaleta, svi će doći po resurs koji još uvek može da se istisne iz njega. Postaće kao u Severnoj Koreji, gde milioni ljudi žive u stanju stalne gladi. Ovo će postojati sve dok dođe do fizičke granice. Onda жe se sve raspasti i poиeti ispoиetka.
Tokom godina nezavisnosti, nedostajao nam je „ruski svet“. Futurološki govoreći, pobedili smo, vratili sve do granica 1991, i kako da budemo sigurni da nas ta sila „ruskog sveta“ ponovo ne ujeda?
Moramo da promenimo filozofiju života. Ukrajinci moraju konačno da shvate da je naš spas u našim rukama. Imamo mnogo nedovoljno ugljenisanim metastazama „ruskog sveta“. Posebno korupcija kao oblik postojanja „ruskog sveta“, kao matrica reprodukcije društvenih odnosa totalitarizma. Korupcija je rudiment totalitarizma, atavizma društva u kome bi neko mogao da opstane samo pomazanjem ruke, samo naslonjenim na određenog zvaničnika, jer obična osoba nije niko.
U Ukrajini, kao i ranije, nema drugog izlaza ako želi da živi ljudski život, stvara prostor za život normalne osobe – samo liberalizaciju, demokratizaciju, vladavinu prava, humanizaciju prostora, punopravno obrazovanje. Zato što su Ukrajinci pokazali svetu da je naše obrazovanje takođe temelj naše emocionalne stabilnosti, izdržljivosti u ratu, i sposobnosti da zadamo ovakav udarac. To je posledica činjenice da su Ukrajinci već veoma obrazovana nacija, upoređujući je čak i sa evropskim svetom. Ne govorim o udaljenim svetovima. Ali da bi se ojačala njihova podrška, s obzirom na izglede koje sam rekao, oni moraju da se izjasne. Jer pomisao da ćemo ih odvesti do granice i da je sve samopoušteno.
Ukrajinci ne treba da stanu, već da nastave dalje. Moraju da postanu toliko jaki, i obrazovani i jaki, da jedan Ukrajinac vredi pet Rusa. Onda kvalitativno kompenzujemo našu ranjivost u demografskom smislu. Posle pobede, idealno bi bilo da se izgradi svet prave politike. Jer, sledeća generacija političara koji će doći u Ukrajinu posle pobede trebalo bi da budu graditelji nove Ukrajine, koji neće samo sesti da piju i jedu posle Pobede, već koji će uvesti Ukrajinu u krug svetskih lidera. Nemamo drugu opciju, jer u suprotnom neжemo biti. Ako Ukrajinci to ћele, mogu.
I s obzirom na takve izglede i prilike, sada, u ratnom stanju, da li sve radimo kako treba? Zar zaostatak u rasporedu dobrih stvari za nas nije negde poиeo?
Ovo nije olimpijsko takmičenje. Mi, naravno, ne radimo sve kako treba. Nažalost, politička elita je, nazovimo je tako, mogla da bude bolja. Međutim, uprkos svom skepticizmu i nikada to nisam krio, iznenadili su me. Oni nisu sveci i nisu najpametniji Od Ukrajinaca. Rekao bih da je ovo odraz 80 odsto Ukrajinaca koji su glasali za njih. Ali čak se i ova naša masa, koja se ogleda u tim politikama, ispostavila kao fantastična protiv ove pozadine – i evropske i, posebno, ruske i kineske. To je apsolutno fantastiиna priиa. Toliko godina patimo od zemljoradnje, a ovo ima temelje, jer smo nacija sa veoma složenom istorijom. Sa tako teškim da još jedan treba da se traži. Ali u stvari, mi smo nacija br. 1 koja je sama nastala iz totalitarizma.
I suprotno spoljnim faktorima.
Nasuprot spoljašnjoj, nasuprot unutrašnjoj, a to nije na jasnoj izlaznoj mapi puta koju je neko naslikao. Već 30 godina nam je rečeno da treba da sprovedemo reforme, da ih odložimo. I nasumice, dodirom, čisto na unutrašnjoj vatri, Ukrajinci su izašli iz totalitarizma. To je samo иudo! Možda ovo zaslužuje ne samo naučna istraživanja, već i iskrene komplimente. Ljudi koji su preživeli Holodomor, strašne represije, nekoliko ratova, koji su se ujedinili u potpunosti, čak ni 1944-1945, već 24. februara 2022. godine, kada su Istočnjaci na kraju prestali da se plaše zapadnjaka, i kada su zapadnjaci videli svoju dušu u Istočnjacima, i svi zajedno stvorili čudo od koga je ostatku sveta pala vilica.
Svet danas ne zna šta će sa Ukrajinom, kako da se izbori sa ovim fenomenom, koji su svi nazvali propalom državom i čekali on će nestati. Bilo nam je veoma neprijatno svih ovih 120 godina. Borili smo se 120 godina da budemo ispunjeni kao država i nacija i okrenuli smo se bukvalno uprkos svemu. Šta treba da uradimo? Raditi na sebi, držati Božiju svetlost u sebi, ali, zadržavajući to svetlo, ne zaključati se u konzervativizam, već i uvek ići u korak sa svetom. Da dodatno stvorimo ukrajinske svetove u različitim formatima, u različitim oblicima, da ne izgubimo srce, jer su pred nama ogromna iskušenja i veliki radovi, da verujemo u sebe.
Postanite jedan od svetskih vođa.
Mi smo već svetski lideri. Ovde se, naravno, ne radi o ekonomiji. Podsetili smo svet… Mi kao neofiti trenutnih ideja demokratije, slobode i liberalizma u njenom najčistijem obliku. I na Azovstalu, i u Kramatorsku, i u Marijupolju, i blizu Kijeva, i u Buhi… Uprkos svemu љto imamo, i ovo je normalno. Međutim, rezultat ispod crte pokazuje da praktično ne postoji takav nivo žeđi za punim životom kao Ukrajinci u svetu. I sa ovom žeđom za ljudskim životom, podsećamo sve kako je biti slobodna, hrabra, očajna osoba, možda malo ekscentrična.
I da je svet, na kraju svemu, živ, a ne mrtav.
I svet se vraća u život sa nama. Vraća se na ideju života, a ne stomaka, brojanja penija, cena benzina, cene goriva… Smrzavanje u tim sobama i pevanje u skloništima od bombi, podsećamo ih da čovečanstvo postoji nekoliko desetina milenijuma bez nafte i gasa. U renesansi, prosečan životni vek bio je do 40 godina. Ali sada gledamo šta je renesansa stvorila, i nerealno je da su kulturno ostavili iza sebe. A љta жe zemlja benzinske pumpe ostaviti za sobom?
Samo zlo, ali u proљlosti. Gđice Lariso, hvala vam na zanimljivom razgovoru!
