Olena Kuligina iz Lviva i njena prijateljica Olena Tsertiy predale su vojsci 5 ambulantnih kola, evakuacioni automobil i kamion. Oni se brinu o 40 borbenih medicinara na južnom frontu, zbog kojih je Olena Kuligina podnela ostavku na Ukrajinskom katoličkom univerzitetu i preselila se u Zaporizhiju kako bi bila bliže i mogla da im se obraća licem u lice. Vojska je nežno zove Olenka i deli njihove priče sa njom.
U mirnom životu, Olena Kuligina je specijalista za medijske komunikacije. Tokom godina istraživala je crkvene komunikacije, predavala na Ukrajinskom katoličkom univerzitetu, sprovodila obuku o kriznim komunikacijama, i napisala knjigu o svom omiljenom radu. Na proleće je počela da prikuplja i prenosi lekove u region Kerson, koji je pod ruskom okupiranom Rusijom, a kasnije – da bi obezbedila lekove za borbu protiv medicinara Oružanih snaga Ukrajine na južnom frontu. Sada Olena dolazi u Lviv da drži predavanja po pozivu, jer je potrebno da zaradite novac, i da skupljate obične kutije lekova i dečija pisma sa slatkišima za vojsku.
Od teorije do prakse
Olena Kuligina je rođena i živela je veći deo svog života u Novoj Kakhovki u regionu Kerson. Ona je 24. februara, priseća se, gledala preko veb kamera u omamljivaču dok su se ruski tenkovi vozili njihovim matičnim ulicama, gde su živeli njena majka, baka, brat i porodica, kao i prijatelji iz detinjstva. Zatim je dva puta dnevno spavala dva sata, ostatak vremena je gledala kako se događaji odvijaju u Karkivu, gde je studirala na univerzitetu, i u rodnom regionu Kerson.
Nekoliko dana posle potpune invazije, Oleni su prišli beloruski prijatelji koji su želeli da znaju istinu o ratu u Ukrajini i prenesu je svojim sugrađanima. Olena je za njih održala onlajn predavanja o informacionoj pismenosti. Neki od poznanika Beloruskih su se pridružili ukrajinskoj vojsci, neko su postali partizani, a Olena je odlučila da će biti više koristi od te prakse nego od teorije, te je počela da sortira i pakuje lekove u skladišta volontera, prikupljajući vojne komplete prve pomoći.
Olena je imala iskustva volontiranja tokom rata – 2016. godine, tokom kampanje Rimokatoličke crkve „Papa za Ukrajinu“, ona i njeni prijatelji nosili su humanitarni pribor na kontakt liniju u regionima Donetsk i Luhansk.
„Išli smo u Marinku, Krasnohorivku, Severodonetsk, Sloviansk, Lisihanski itd. Kada smo došli u selo kod ljudi, stajali smo na kapiji, razgovarali, i rekli su da je juče snajperista udario u ovu kapiju. Razumem da smo još uvek na nišanu. Negde onda sam prestala da se plašim“, kaže Olena Kuligina.
U proleće 2022. počela je da sakuplja lekove za okupirani region Kerson, u početku su to bili mali tovari, a sve više ljudi se prijavalo.
„Pisala sam na Fejsbuku. I mnogi stanovnici Lviva koji nikada nisu bili u regionu Kerson pomogli su mi da sakupim 30.000 za nekoliko sati. uah za prvu parcelu za nepoznate ljude. Pored toga, kontaktiralo me je nekoliko volonterskih skladišta i ponudilo mi je da delim lekove. Na toj prvoj parceli bilo je oko 10 kutija raznih lekova“, kaže Olena.
Parcele sa lekovima išle su u region Kersona koliko god je to bilo moguće – sve do septembra, kada su okupatori presekli sve puteve. Poslednji prikupljeni transfer još uvek se čeka u Zaporizhiji, gde većina volonterskih ruta nastavlja ka jugu.
Paralelno sa pomoći civila, Olena i njeni prijatelji su „slučajno“ počeli da sarađuju sa vojnim lekarima – prva pomoć je prebačena prijatelju prijatelja koji je mobilisan u medicinsku kompaniju u regionu Mikolaiv. Vojska je bila nenormalno zahvalna i dodala da je došlo do velike nestašice preokreta.
„Tada je bilo gotovo nemoguće dobiti okrete. Ali napravio sam post na Fejsbuku, i sledećeg dana, prijatelji iz Rivne su poslali 20 kutija pomoći na jug, uključujući i okretice. Tako je počelo“, priseća se Olena.
Najbliži ogranak Nove Poshte, gde je vojska mogla da stigne parcelom, bio je u Aleksandriji. Kako bi se iskreno javila svojim prijateljima i fondacijama koje su pomogle, Elena je i sama počela da putuje u Aleksandriju. U početku su to bila kratka putovanja, a onda je počela da se zadržava sve duže i duže.
Informacije o pomoći u borbi protiv medicinara brzo su proširile vest o ustima i broj štićenici je porastao. Ako se na proleće dve Elene pobrinule za pet vojnih lekara, sada ih ima oko 40.
Od lekova do ambulantnih kola i kamiona
Posle prvih nekoliko paketa lekova, momci su rekli da im treba reanimobil. Olena i njena prijateljica su se smejale, govoreći gde smo i gde smo – Hitna pomoć.
„Pomislio sam, šta da izgubim? I napisala je post na Fejsbuku da bi saznala koliko košta i gde ga ljudi dobijaju, kako skupe novac. Bila je subota. A u utorak me je pozvala prijateljica iz nemačke Fondacije Bamberg:UA i rekla da su se ona i njene kolege konsultovali i dogovorili da nam pošalju hitnu pomoć.Ta pomoж. To je bio prvi auto i prekretnica“, kaže Olena.
Prva ambulantna kola za lekare južnog fronta
Na južnom frontu već ima 5 reanimobila, što je Elena pomogla da se dobije. Fondacija Bamberg:UA platila je dva automobila, drugi koji je putovao iz Finske je plaćen i pomogao je u vožnji katoličkih dobrotvora iz Španije, drugi je plaćen od strane parohije UGCC u Čikagu, drugi je katolička crkva Poljske predala RKC-u u Ukrajini, a biskup odgovoran za to poverio je automobil Oleni.
Nakon toga, vojska je tražila kamion od Olenke i… Dobio sam ga, naravno.
Kamion za južni front
„Sva velika pomoć su kontakti u Katoličkoj crkvi, to su ljudi sa kojima sam nekada radio, ili poznanici poznanika sa kojima se nikada nismo ni videli. Zahvaljujući njima, kupili smo i vozilo za evakuaciju“, kaže Olena Kuligina.
Kako podeliti 5 vekni hleba
I civili i vojska imaju mnogo zahteva za lekovima, obično više od sposobnosti dva dobrovoljca. Ali, kaže Elena Kuligina, doktori koje je upoznala godinu dana pre invazije, kada je bila menadžerka kursa komunikacije za lekare i naučnike u kontekstu pandemije koronavirusa, pomogli su da se pronađe izlaz. Lekari zasnovani na dokazima naučili su volontere kako da zamene nestale lekove drugima, poznajući aktivnu supstancu i doza, kako da spasu 10 vojnika od prehlade umesto skupog „fervarksa“ za tri vojnika, kako da pruže neophodnu pomoć od onoga što se nalazi u humanitarnom tovaru.
„Sada, tokom hladnog vremena, i velike brigade i male grupe vojske imaju zahteve za antihladne droge, kapi u uši, nos itd. Ne kupujemo skupe pudere, jer je to neefikasna upotreba donatorskih sredstava. Kupujemo uobičajene biljne čajeve i dodajemo paracetamol. Tako da smanjujemo cenu droge za 6 puta. Ljudski novac je velika odgovornost, ne možete da kupujete fuflomicine i potrebno je da pomognete što više ljudi za sumu koju imate“, kaže Olena Kuligina.
Ona se priseća velikog kontraofanziva u septembru, kada su kupovali lekove protiv bolova za 60-70 hiljada dnevno. jer je bilo mnogo ranjenih koji su morali da zaustave krv i protresu bol da bi došli do bolnice. Pored toga, dve Olene kupuju druge lekove za 15-20 hiljada dnevno. UAH.
„Stalno su nam potrebni okretnici, zavoji, takmed. Ovo tražimo od stranih donatora jer je to mnogo novca. Pomažemo zahvaljujući ljudima koji razumeju da kontraofanziva nije samo fotografija lubenica u filmu, i periodično nam šalju novac. Hiljadu ampula pedera (analgetik – ed.) nedeljno je 100 paketa od po 400 UAH. To jest, 40 hiljada hrivnija za samo jedan lek za samo jednu medicinsku kompaniju i samo na nedelju dana“, kaže Olena Kuligina.
Kada se pojavi novi borbeni medicinar – jučerašnji vozač traktora, advokat ili barista kome je potrebna pomoć, neće mu biti rečeno da „više nema mesta“, jer su svuda naši momci i devojke, dodaje Olena.
O životu na prvoj liniji fronta
Elena ne kaže gde živi u Zaporožju, gde se nalazi skladište sa lekovima. U tom gradu, kaže, postoje ljudi koji ukaljaju rusko oružje u sopstvene komšije i poznanike. Nažalost, istih ima i u regionu Kerson i u regionu Mikolaiv. Teško je shvatiti da živite pored ljudi koji se raduju eksplozijama u svojim gradovima, ali morate da imate izdržljivost i da čekate pošteno suđenje za saradnike, kaže ona.
„U Zaporizhiji idem u krevet u odeći i mentalno se pripremam za činjenicu da u 3-4 ujutru mogu da se probudim iz raketnih eksplozija. To su uglavnom S-300 lansirani iz okupiranog Tokmaka. Sirena nema vremena da upozorava. Budim se iz tri eksplozije zaredom u kratkim intervalima, shvatim da sam budan, u trećoj eksploziji dođem do zida ekstremno sa prozora i čekam. Za oko 1-2 minuta – još tri eksplozije. Onda san prođe i ja odlučim da li da odem u podrum ili da ostanem između dva zida“, kaže Olena Kuligina i dodaje da se ovaj scenario reprodukuje prilično instinktivno.
Kada se sve završi, još uvek možeš da spavaš, ako uspe. Iako ponekad volonteri odmah spavaju u podrumima, gde su sami sebi uredili školjke.
Neki ljudi su napustili Zaporizhia, kaže Helen, ali ima i onih koji su se vratili ili nisu otišli, oslanjajući se na Božju milost.
„Ne može svako da ode, ne može svako da se usudi, nema svako gde da ode – to je tačno. Ljudi ne иekaju mnogo. Posebno je starijim i usamljenim ljudima teško da naprave odluku o odlasku i izaberu da ostanu“, dodaje volonterka.
Svake noći, kaže ona, reakcija na eksplozije postaje mirnije, ljudi se navikne. U Novoj Kakhovki, na primer, rakete svakodnevno lete od 24. februara – Ruski gradovi stajali su između stambenih zgrada i pogađali ukrajinske položaje u regionu Mikolaiv. Pozadi, eksplozije još uvek uznemirujuće ljude.
Zaštitna reakcija psihe i one koja pomaže da se skrene pažnja, za Olenu i mnoge druge ljude, jeste mehanički volonterski rad – sortiranje lekova, prikupljanje kompleta prve pomoći, tkanje mreža itd. Oslobađa anksioznost.
„Pomisao da sada činim sve što mogu omogućava mi da ne očajavam. Šta će se desiti kada izdahnemo? Mislim da жe nam biti mnogo gore. Posttraumatski sindrom uticaće ne samo na vojsku i njihove rođake, već i na mnoge od onih pozadi. Radićemo sa povredama dugi niz godina“, rekla je Olena Kuligina.
O anksioznosti i antidepresivima
Kada je Elena uspela da dobije prvu ambulantna kola, odlučila je da je sama odvede kako bi se sastala sa vojskom, koja će je primiti.
„Onda su stigla četiri vojnika iz medicinske kompanije, prvi put smo se sreli. Pričali smo sa njima pola noći da pitamo uživo šta ne bi rekli preko telefona, nisu hteli da pišu u glasnicima. Možda ulogu ovde igra moje prethodno iskustvo u novinarstvu – zanimaju me ljudi, zanima me kako žive i rade, volim ljude. Sada smo se sprijateljili sa tom vojskom“, kaže Olena Kuligina.
Slično tome, otišla je na jug sa velikom i skupom grupom okreta i kompleta prve pomoći američkih prijatelja. A onda sam shvatio da svaki put po povratku iz vojske tražim priliku da im se vratim, da ponovo razgovaram sa njima. Ovo je, kaže, sada najbolji antidepresiv i agens protiv anksioznosti. U Lvivu se, dodaje, konstantno oseća anksiozno, osim možda kada skuplja pakete u skladištima sa lekovima.
„Jednom sam mislio da momci i devojke žive tamo u opasnosti svaki dan. I kako je moj ћivot vredniji od ћivota svakog od njih? Ako svakodnevno rizikuju da nas zaštite, zašto ne mogu jednom da rizikujem da im donesem pomoć koja će spasiti stotine vojnika za koje su odgovorni naši lekari? Šansa da se spasu mnogi nadmašuje rizike kojima sam izložen. Zato ne mogu da budem u Lvivu. Stoga, leti, kada su učenici počeli raspust, preselila sam se na jug“, kaže Olena.
A u septembru, kada je došlo vreme za izbor, Olena je poslušala svoju savest i dala ostavku na UCU.
Ona dodaje da je više puta čula eksplozije granata i da je videla zgrade koje su ih uništile, uključujući i bolnice, ali ova slika ne može da bude razlog koji će je sprečiti da putuje na odeljenja lekara.
„Mirni su, samouvereni, znaju šta rade. Uveravaju nas, bez obzira koliko je to иudno. Kažu da će sve biti u redu i da to rade ne da bi održali razgovor, već zato što imaju jako poverenje u njega. A iza njihovog „sačekajte dobre vesti“ krije se nešto što ne mogu da nam kažu već da podržavaju. Posle putovanja u vojsku, vraćam se sa više samopouzdanja, sa inspiracijom i sa razumevanjem da sve radim kako treba, da sam na svom mestu. Ako sada mogu da pomognem – nije bitno da li ću doneti energetske rešetke ili ambulantna kola – moram da budem tamo“, deli Olena Kuligina.
Volonter se priseća razgovora sa vojskom, koja je rekla da ih je sramota što im se toliko pomaže. Tada je Olena „izmislila“ motivaciju da ih smiri – kažu, pomaže, jer je neophodno brzo osloboditi svoju porodicu od okupacije. A kada su Oleni rođaci napustili Novu Kakhovku u septembru i preselili se u Lviv, dobila je novu motivaciju:
„Kažem momcima da sada nemam gde da živim, tako da sam u Zaporizhiji i moram brzo da oslobodim region Kersona kako bi se svi vratili svojim kućama.“
Pored lekova i medicinskih aparata, kaže Elena, vojska obožava da prima dečije crteže, pisma i slatkiše. Takav pozdrav od dece je simbol činjenice da su zbrinuti, promišljeni i podržani, a ne mehanički upakovani lekovi.
„Naš najmanji volonter ima 5 godina. Svaki put kad sam u Lvivu, ona dodaje slatkiљe i crteћe. Ona već ima svoju omiljenu vojsku – ja joj se javim, pokažem fotografije. Za momke i devojke tamo je veoma važno. To je tako, svi mogu da se umešaju. Nije teško“, kaže Olena.
Slatkiši ili energetske štangle nisu samo slatkiši, već i, ponekad, način da se preživi. Olena se priseća priče svojih prijatelja borbenih medicinara: njih dvoje su proveli nedelju dana u rovu – zbog konstantnog granatiranja puta nisu mogli da stignu do svoje tačke, pa su morali malo da piju solju kako bi izdržali i sačuvali resurs.
O uspehu volontera
Tokom rata pojavile su se mnoge volonterske inicijative, ali ne može svaka od njih da se pohvali uspešnim prikupljanjem novca ili potragom za neophodnim. Ponekad su ljudi razočarani rezultatom i prestaju sa takvim volonterskim radom.
Elena Kuligina i njena prijateljica Elena Tsertiy, uprkos činjenici da nisu registroovali fondaciju ili organizaciju, već su dve privatne osobe, uspele su da dobiju pomoć od ljudi i stranih fondova za desetine hiljada dolara. Uspešna, kaže Elena Kuligina, pomaže da budete transparentni, izveštavajući i lični kontakt. To su putovanja i izveštaji na Fejsbuku, gde, međutim, nikada ne obeležavaju vojsku, jer su borbeni medicinari, posebno žene, često prva meta neprijatelja ako budu zarobljeni.
Elena Tsertiy i Elena Kulygina
„Šaljemo privatne informacije svim donatorima – bilo da se radi o ljudima koji ispuste UAH 50 na karticu, ili sredstvima koja prebacuju palete pomoći – sa listom vojnih jedinica na koje su preneli neophodne. Samo pitaj. Ukoliko je ovo zvaničan zahtev – sa imenima, pozicijama i brojevima telefona lekara koji primaju pomoć, uz foto-izveštaje. Sve naše devojčice i dečaci prave foto izveštaje“, kaže Olena Kuligina.
Ako neko nov nakon dobijanja pomoći nije poslao foto-izveštaj, dva Olena neće raditi sa njim, bez obzira koliko je to okrutno, jer su volonteri odgovorni za svaku doniranu hryvniju.
Takođe, kaže Elena Kuligina, publicitet joj pomaže, iako, dodaje, ona nije Sergej Prajtula. Sva prethodna poznanstva, projekti – komunikacija, novinarska, crkvena – pomažu sada u pronalaženju neophodnog i transferu na front. I takođe, dodaje Elena, sposobnost da se preusvete žive priče momaka i devojaka, da se odatle prenesu emocije i ljubav odatle pomaže.
„Da sedim u Lvivu i samo šaljem kutije pored Nove Poshte, ne bih imao te emocije i priče. Generalno, empatija pomaže, kao i u izgradnji bilo kakvih odnosa – sa donatorima, sa publikom, sa fondacijama. Sada se neke organizacije same okreću meni i žele da pomognu, jer vide transparentnost i izveštavanje, mada ova druga ne prikuplja mnogo lajkova na Fejsbuku“, kaže Olena.
***
Kada je snimač glasa već isključen i kada se samo što nismo razilazili, Olenka kaže:
„Sada sam srećna. Koliko god možeš da budeš srećan tokom rata.“
P.S. Možete naučiti kako da pomognete vojnim lekarima na južnom frontu na stranici Elene Kuligine u Facebook.
Materijal je nastao u okviru projekta „Život rata“ uz podršku Laboratorije za novinarstvo od javnog interesa I Institut humanističkih nauka (Institut für die Wissenschaften vom Menschen).
