„Ruska propaganda je 2014. godine radila tako vešto da kada smo oslobodili Donbas od separatista, lokalno stanovništvo nas je tretiralo onako kako su sada Ukrajinci Rusi. Separatizam je bio veoma čest, a mi smo bili potpuno nepripremljeni. Ista stvar dogodila se i Rusiji 24. februara. Tek sada su suočeni sa vojskom koja se bori već osam godina, koja ima obuku NATO-a i NATO opremu“, rekao je u jednom intervjuu Jaroslav Havjanets, bivši „kiborg“ sa aerodroma Donetsk, a sada vojnik Oružanih snaga Ukrajine.
„Kako ste ušli u vojsku?“
– Pridružio se vojsci 2012. Nisam studirao, i ako ne studiraš na univerzitetu u Ukrajini, moraš da ideš na služenje vojnog roka. Moj je završen 2013. godine, neposredno pre Maidana, tada je počela ruska agresija, a ljudi sa kojima sam služio otišli su u ATO. I kada je moj bivљi bataljon pretrpeo prve ћrtve, dobrovoljno sam se javio.
– Gde i kada se odigralo vaše prvo poznanstvo sa ratom?
– Prvi put sam video rat u novembru 2014. Otišli smo u grad Konstantinovka, a onda u Piški, već je došlo do kontakta sa Rusima, a kada je počelo jurišanje na aerodrom Donetsk, vojnicima koji su bili tamo bila je potrebna pomoć, a onda sam se dobrovoljno javio.
Možeš li sebe da nazoveš „kiborgom“?
“ Pa, tako nas zovu.
– Koliko dugo ostajete na aerodromu Donetsk?
– Od 13. do 20. januara 2015. godine, kada smo dignuti u vazduh. 21. januara su nas izvukli iz ruševina, a preživeli su uhvaćeni.
– Kakva je bila situacija na aerodromu?
“ Tokom ovih sedam dana, prošao sam kroz sve tamo. Borbe su bile u veoma bliskom kontaktu jer su separatisti bili tri sprata iznad nas i jedan sprat ispod. Bili su svuda. Bili smo potpuno opkoljeni. Ali dali smo sebi savet, branili smo se dok se gas nije upotrebio protiv nas. Nismo bili spremni za ovo i samim tim smo se udaljili od svojih pozicija do dela terminala gde je bilo više vazduha. Gas se brzo raspršio, i tamo smo organizovali kružnu odbranu. Tako da smo trajali do 20. Kada je eksploziv detoniran tačno ispod nas, samo nas je šesnaest preživelo.
„Sećaš li se trenutka kada si uhvaćen?“ Da li je bio veoma zabrinut šta će se sledeće desiti?
„Bilo je strašno na terminalu, ali kada smo uhvaćeni, sve je bilo tako lako, bila sam toliko umorna da sam mislila da bez obzira šta se desilo, više nisam imala snage da se plašim. Nikako. Jedino do čega mi je bilo stalo je da ako me upucaju je da moje telo bude poslato kući da bi moji roditelji znali da sam mrtav. I to je sve.
„Kako ste tretirani u zatočeništvu?“
– Moglo je biti i gore. Bili smo „kiborzi“, bili smo poznati. Kao i sada „Azovci“. Bili smo elitni zatvorenici. Kada su nas odveli u podrum zbog mučenja, bilo nam je zabranjeno da nas udaraju pesnicama u lice kako bi nas kasnije uklonili. Sve ostalo bi moglo da se uradi sa nama. Sve što su želeli.
„Jesu li Čečeni bili tamo?“
– Čečeni takođe. Jedan od naših vojnika nije hteo da priča sa njima, pa je Motorola pucala iz pištolja na njega da bi nas zaplašila.
„Koliko dugo ste zarobljeni?“
– Dve nedelje.
„Kako si izaљao?“
– Moj otac je video snimak koji su separatisti okačili na internet, a na kojem se vidi zarobljavanje „kiborga“ na aerodromu, tako da je znao da sam živ i da sam zarobljen. A onda je doneo odluku, otišao u Kijev, kontaktirao novinare ukrajinskih medija i apelovao na Oleksandru Zaharčenku da želi da sedne sa njim za pregovarački sto, da je spreman da ode u zarobljeništv umesto mene. Kada su ruski agenti videli da nema efekta pokazivanja zarobljavanja „kiborga“, samo je moj otac reagovao, odlučili su da je neophodno da sprovedu propagandnu kampanju, da će me odati kao znak dobre volje, bili su spremni da pregovaraju o razmeni zatvorenika, ali ukrajinska strana navodno nije želela da razgovara.
„Jesu li te samo odali?“
– Samo ja i nekoliko ranjenih sledećeg dana. Poslednji „kiborg“ je oslobođen iz zatočeništva samo dve godine kasnije.
„Kako ste preživeli uništenje vaše jedinice?“ Da li je to bio mentalni problem zbog ovoga? Da li ste radili sa specijalistima?
– Čim sam izašao iz zatočeništva, otišao sam u bolnicu, tamo su bili psiholozi, psihoterapeuti, ali onda u Ukrajini ova vrsta pomoći nije bila tako razvijena. Sve je bilo pomalo neozbiljno. Međutim, bio je jedan doktor u Čerivcima koji mi je manje-više pomogao da izađem iz svog stanja. Postojale su različite faze. Prva faza: vi ste kao biljka, bez ikakvih emocija, onda dolazi bes, onda sve deluje pogrešno, i na kraju, izgubite želju za životom.
Kada se nalazite u najkritičnijoj situaciji, kada nema hrane i vode, pucanja, čuju se eksplozije, ljudi umiru, onda je vaš san u ovom trenutku samo tišina. Dok sam ležao ispod ruševina i separatisti su nas tražili, mislio sam da želim da provedem ostatak života negde u sobi na prostirciRacie, jedući i pijući, nisam želeo ništa drugo. I da ćutim. To je stanje u kojem vam ništa drugo ne treba, a kada dođete kući, potpuno ste zadovoljni onim što imate. Dugo vremena upadnete u zamku nedelovanja, ne postoje ambicije, želja da napravite karijeru. Sve ovo prestaje da bude bitno. Štaviše, razumeš kako sve u životu može da nestane.
Korak po korak, izašao sam iz ove države, upisao Univerzitet nacionalne odbrane, studirao da postanem oficir, išao da studiram vokale, učestvovao u programu „Glas zemlje“, išao u drugi krug, već sam razmišljao o nekoj vrsti scenske karijere, u januaru su čak pokazali moje nastupe na televiziji, morali su da prikaћu sledeжi krug, i doљao je 24. Sve se vratilo u tamu.
– Ono što se tada desilo na Istoku, 2014. godine, i što se sada dešava, jesu dva različita rata?
– Sve je slično, ali u drugačijem obimu. Ruska propaganda je 2014. radila tako spretno da kada smo oslobodili Donbas od separatista, lokalno stanovništvo nas je tretiralo onako kako su sada Ukrajinci Rusi. Separatizam je bio veoma čest, a mi smo bili potpuno nepripremljeni. Ista stvar dogodila se i Rusiji 24. februara. Tek sada su suočeni sa vojskom koja se bori već osam godina, a koja ima obuku NATO-a i nato opremu.
2012. sam služio u vojsci koja je sada ruska. Deda vlada tamo – stroga disciplina, oficiri mogu da ponize vojnike. Od 2014. imamo potpuno drugačiju psihologiju u vojsci, oficiri su već shvatili da će se boriti zajedno sa tim vojnicima, pa se odnosi grade na disciplini, na podređenosti, ali i na međusobnom poštovanju i međusobnoj pomoći.
U ruskoj vojsci ljudi koji komanduju frontom ne mogu da donose odluke bez instrukcija odozgo, a naši oficiri imaju veliku slobodu delovanja, jer je na bojnom polju glavna veština obmanjivanje neprijatelja, čak i naizgled besmislica. Na primer, bacanje đubreta nije mesto gde se stacionirate. Neprijatelj će videti ovo đubre uz pomoć bespilotnih letelica i koncentrisaće vatru ne tamo gde treba da bude.
„Kako je tvoj otac reagovao na иinjenicu da se vraжaљ u vojsku?“
“ Kada sam otišao da studiram kao oficir, shvatio je da ću biti u vojsci na ovaj ili onaj način. Sada obučavam nove borce, mobilišem ih, šaljem u borbene jedinice, uzimam mrtve, idem njihovim porodicama, izveštavam da su otac ili sin poginuli, dajem njihova tela i organizujem sahrane.
– Kako možemo da okarakterišemo one koji sada u vojsku? Jesu li motivisani? Da li se situacija promenila u skoro osam meseci posle 24.
– Postoji razlika, svi su motivisani već na frontu. Oni koji ostaju čekaju obavezni vojni rok, to jest, oni sami ne odlučuju da idu u vojsku. A ima i onih koji beže od vojske. Ali mislim da takvi vojnici nisu potrebni. Ako neko pobegne odavde, pobeći će sa svoje pozicije, i ako pobegne sa položaja, može da izazove smrt drugih.
„Rekli ste da predate tela palih vojnika njihovim porodicama.“
– Već sam naučio kako da se prebacim između dve države, između posla i kuće. U službi – kao i u borbi – nema emocija, ničega, samo obavljate svoju funkciju. Kada donesem vesti o smrti mog muža, ne mogu da gledam udovicu u oči. Samo sam pročitao tekst, predao dokumenta, slušao vriske, plakao, video kako padaju na moja kolena, okrenuo se i odlazio. Sve što kažem je, „Molim vas, primite moje iskreno saučešće.“ A kada sam kod kuće – imam porodicu, svoju decu – drugačija sam. Moram da se ophodim prema deci na određeni način, pa se presvlačim. Već sam se navikao. Ovo je ћivot u dva sveta.
„Jesi li bio na frontu?“
„Ne, ne još uvek.
„I postoji šansa da ćeš ći tamo?“
– E. Sada se raspuste bataljoni koje sam stvorio u februaru. Svi oficiri imaju mogućnost da idu na front. Sada nema regrutnih sredstava, a svi oni pozadi biće poslati na front, jer je neophodno rotirati oficire koji su tamo skoro osam meseci. Imam druga tamo, on je na frontu šest meseci i smrtno je iscrpljen. Ne fizički, ali mentalno, više ne može da uradi sve što treba.
– A kako izaći iz ove države za one koji sada prolaze napred?
„Biće teško, biće veoma teško.“ Sada vidim da oni koji dobiju 10-dnevni odmor samo piju tih 10 dana. Neophodno je sistematski ih prisiljavati na psihološku rehabilitaciju – na državnom nivou. Nije poenta u tome da li oni to žele ili ne, treba ih naterati da se podvrgnu rehabilitaciji, možete da uplašite da u suprotnom neće biti penzije države.
Nećete se poslužiti u takvoj situaciji, ali ako dobrovoljno odete kod psihologa, onda je ovo pola bitke. Ali većina ljudi misli da to nije ono što im treba, da im dobro ide. Najgori osećaj koji ih ubija je osećaj krivice pred onima koji se nisu vratili.
„Imaš li i ti?“
“ Da, i ovo, Verovatno će ostati sa mnom doživotno.
„Da li ste prošli kroz rehabilitaciju, nije pomoglo?“
“ Tokom rehabilitacije naučila sam da prihvatim da ću živeti sa tim. Da ne moram da se fokusiram na to, to je jednostavno.
– Da li ste razmišljali kakav bi vam bio život da se niste dobrovoljno javili da branite aerodrom u januaru 2015. godine? Da li ste ikada zažalili zbog svoje odluke?
“ Nisam mogao sedeti skrštene pare dok je bio rat u mojoj zemlji. Kao i sada. Ne možeš samo sedeti i skršteno gledati sa strane. Ne radim dovoljno sada. Mogao sam da uradim više. Stvarno se plašim za moje trogodišnje i jednogodišnje ćerke. Ovo je najveжi bol. Odlažem put napred, jer se plašim da me se neće sećati ako umrem.
Prevod sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektivno ogledalo: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće, i trebalo je da bude tako lepo, Da li diskutovati o istoriji, zastoj u Minsku
Originalni naslov članka: Boję się tylko tego, że jeśli zginę, córki mnie nie zapamiętają
