Ove događaje je u njegovoj predstavi „Trčanje“ opisao Mihail Bulgakov – autor, posebno, popularnije „Bele garde“ – roman o događajima iz 1918. u Kijevu, napisan sa stanovišta pristalica ruske monarhije (poput samog autora) za Ukrajinsku revoluciju i pokušaje uspostavljanja ukrajinske državnosti u obliku Hetmanata ili direktorijuma UNR
Porodica Bulgakov živela je u srcu starog Kijeva, na Andrijevskom poreklu, pisac je takođe imao vikendicu u Buči kod Kijeva, nedavno poznatu po zločinima koje su Tamo počinili Rusi nad civilima. Muzej Bulgakov već duže vreme radi na Andrijevskom silasku, a na zgradi u Buči okačena je komemorativna ploča.
Sada se bar nekoliko meseci vodi diskusija među ukrajinskom inteligentnosijom o Bulgakovom književnom nasleđu: da li zaslužuje muzej u centru ukrajinske prestonice i kako tumačiti njegov rad, za koji mnogi smatraju da je primer ruskog imperijalizma i velikog ruskog šovinizma.
U pomenutoj predstavi Bulgakov, sagrađenoj kao ciklus snova, postoji epizoda u kojoj jedan od komandanata wrangelske vojske Roman Khludov komentariše situaciju u takozvanoj. Severna Tavrida (to je zemlja na levoj obali Dnjepera severno od Perekop isthmusa) u jesen 1920: „Situacija na frontu? I kako bi mogla da izgleda situacija na frontu? Kakvo smešno pitanje? Pištolji su ispaljeni, a komandir fronta je ubacio šporet sa detetom ispred nosa, Kubancima mi je na poklon poslao vrhovni komandant, a oni su bosi. Nema restorana, nema devojaka! Zelena čeћnja. Sedimo na stolicama, kao papagaji. (Menja intonaciju, histeu.) Situacija? Idite, g. Korzukhin, u Sevastopolj i recite zadnjim nitsima da spakuju kofere! Crveni će biti ovde sutra.“
Ne znam da li su komandanti ruskih trupa, koji su ponosni na svoju rodnu literaturu, pre nego što su počeli da beže iz Kersona na levu obalu Dnjepera, čitali Bulgakov Veliki. Navodno, sanjajući da zaposednu Ukrajinu „za tri dana“, gledali su jedan od filmskih propagandnih projekata Ruske filmske agencije – seriju „Bela garda“ u režiji Sergeja Snežekina 2012. godine. Koristeći Bulgakov tekst, serija naglašava ruski narativ o navodnoj „veštačkosti“ ukrajinske državnosti, dok se ukrajinski nacionalni oslobodilački bori 1918-1920. odbačeno predstavljena u izuzetno crnoj svetlosti, koju su likovi opisali kao „bednu operetu“ i „smešnu avanturu“.
Dva aerodroma
Jednog od glavnih junaka serije – poručnika Mišlajevskog – igrao je ruski glumac Mihail Porečenkov, koji se proslavio tokom borbi za aerodrom u Donjecku 2014. godine. Potom se našao na prvoj liniji fronta, od takozvanog. „separatisti“. Na snimku sa njegovim učešćem vidimo kako glumac u kacigi i pancirnom prsluku sa natpisom „PRESS“ sa osmehom puca iz mitraljeza sa pozicije militanata takozvanih. „DPR“ u pravcu ukrajinskih branitelja aerodroma.
Aerodrom u Donjecku je 242 dana branilo nekoliko ukrajinskih jedinica dok nije skoro potpuno uništen granatiranjem. Postao je simbol ukrajinske elastičnosti i hrabrosti. Branioci aerodroma su nazvani „kiborzi“.
Danas sve ukazuje na to da će stav stanovnika Kersona, koji je na proleće izašao masovno da protestuje protiv okupacije, postati još jedan simbol ovog tragičnog rata – poput priče o Čorbaivki, gradiću severno od grada, pored kojeg se nalazi aerodrom Kerson.
Dana 24. februara 2022. godine, to jest prvog dana ruske invazije na Ukrajinu, došlo je do raketnog i bombaškog udara ruskih trupa na aerodrom u blizini Čornobaivke (istovremeno sa granatiranjem drugih aerodroma u zemlji, posebno međunarodnog aerodroma Borjspil u prestonici). Ruske trupe su 27. februara zarobile vojna skladišta u Čorbaivki, a potom, prerušene u ukrajinsku uniformu, ušle u Kerson, predstavljajući se kao borci Oružanih snaga Ukrajine.
Tokom žestokih borbi za aerodrom, Ukrajinci su 28 puta (do 14. avgusta) naneli snažne udarce neprijateljskim pozicijama. Prema presretnutim razgovorima ruske vojske, na sam pomen Čorbaivke, okupatori su masovno odbijali da krenu u ofanzivu u tom pravcu. Zbog učestalog uništavanja ruske opreme, Čorbaivka je postala ukrajinska internet mimika, koja se naširoko ogledala u popularnoj kulturi.
Glavni grad lubenica
Pre rata, Kerson je bio poznat pre svega po izuzetno plodnim zemljama u poplavama Dnjepera, gde su uzgajali možda i najbolje voće i povrće u Ukrajini – dinje, paradajz, a posebno lubenice, koje su postale simbol grada i regiona.
Čuvene Kersonove lubenice nisu vrednovane samo u Ukrajini, već su uvezene i u inostranstvo – na primer, u Litvaniju, Estoniju, Letoniju, Poljsku, Nemačku, Rumuniju i Dansku. U 2019. godini iz regiona je izvezeno 4,7 hiljada tona. tone lubenica za skoro milion dolara. Takođe je bilo poznatih (uključujući i u Poljskoj) lokalne konzervirane hrane, kečapa i sosova iz „Čumaka“.
Kersonove lubenice (zajedno sa Čonobaivkom) takođe pripadaju kanonu ratnih mimova koje su stvorili Ukrajinci u kontekstu borbe za Kersona. Na primer, predstavljene su fotografije nasmejanog vrhovnog komandanta Oružanih snaga Ukrajine, generala Valerija Zalužnija, koji se smeši i jede lubenicu. Poruka je bila veoma rečita.
Utopija Trećeg Rima
Grad Kerson se nalazi u donjem delu Dnjepera, na ušću reke ka Crnom moru. Osnovan je u drugoj polovini XVIII veka, u okvirima takozvanog. „Grčki projekat“ Grigorija Potemkina. Inicijator projekta je takozvani. „Novorosiya“ je 1778.
To je bila kolonija Miletusa, uspešnog tržnog centra tokom helenističkog perioda. Drevno ime Čersonese korišćeno je za opisivanje celog Krimskog poluostrva – otuda i kasniji termin Tavrija Kerson. Drevni Čersonez je takođe bio mesto krštenja ruskog princa Vladimira Velikog 988. Sada se ruševine grada nalaze u administrativnim granicama Sevastopolja.
Na početku XVIII-XIX vekova, tvorci carskog narativa Rusije svojevoljno su koristili mnoštvo motiva koji su imperiji trebalo da daju najstariji i najplemenitiji pedigre. Na taj način naglašene su navodne istorijske veze koje su povezivanje Rimskog carstva – kao „naslednice“ Kjivana Rusa – sa Vizantijem, čime je legitimizovana, na primer, njihova zvanična teorija o Moskvi kao „Trećem Rimu“. U tom smislu, zemlje koje je osvojila carska Rusija tokom rata sa Turskom 1768–1774 bile su od ključnog značaja, s obzirom da su dozvolile da se dođe do spomenika helenističke kulture, koji jednostavno nisu postojali na teritorijama koje su ranije pripadale ruskim carevima. Istovremeno, „Novorosija“ je intenzivno izmišljena, koja je trebalo da vrati „svoje“ drevno nasleđe.
Potemkinov projekat Novorosije predviđa, između ostalog, kolonizaciju retko naseljenih oblasti na severnoj crnomorskoj obali kako bi im se dao „ruski karakter“ i „integracija sa Ruskom imperijom“. Ponekad je ovo davanje „ruskog karaktera“ Dnjeperu stepama blizu Kersona steklo prilično neobične oblike. Takav primer je istorija Šveđana sa ostrva.
Šveđani sa estonskog ostrva u crnomoskim stepama
1721 Rusija je konačno zarobila Livoniji, i takozvanu. Sporazumom iz Najštata okončan je Severni rat i potvrđena je ruska dominacija nad istočnim delom Baltika, stavljajući tačku na švedske snove o supersili i Baltiku kao „inlandskom moru“. Jedna od tragičnih — i ne baš dobro poznatih — posledica ovog sporazuma bila je tiha drama Šveđana sa ostrva (sada ostrva Hiuma, koje pripada Estoniji). Pre prelaska na rusku vladavinu, Šveđani su ostali najbrojnija nacionalnost na ostrvu. Međutim, po nalogu carice Ketrin II, oni su naknadno nasilno premešteni u zemlje južne Ukrajine koje je osvojila Rusija – u blizini Kersona, u sklopu projekta Novorosije.
1782, stanovnici severno-baltičkog ostrva preselili su se u Kersonove stepe na Crnom moru. Više od polovine migranata nije moglo da podnese poteškoće na stazi. Ostali su pronašli golu stepu i vrelo podnevno sunce, klimu na koju nisu navikli, u finišu puta. Međutim, tvrdoglavost, tvrdoglavost, naporan rad i luteranska motivacija omogućili su Šveđanima da započnu novi život na jugu, naselje koje su osnovali zvalo se Gamölsvänskbi na dijalektu švedskog koji su koristili sve do početka dvadesetog veka. Na nemačkom (jer su im se kasnije pridružili nemački kolonisti), selo se zvalo Altschwedendorf.
Doseljenici su se vratili tradicionalnom – tokom boravka na ostrvu – pecanju, iskorišćavajući obližnje olupine Dnjepera. Pažljivo su negovali tradiciju donetu sa severa, uprkos izuzetno nepovoljnim okolnostima, nedostatku obrazovanja na maternjem jeziku, pa čak i pastoru. Početkom devetnaestog veka, raseljeni Nemci takođe su se pojavili u neposrednoj blizini sela. Osnovali su sopstvene kolonije Spandendorf, Mühlhausendorf i Klosterdorf, koje su se na kraju proširile kako bi apsorbovanje švedskog naselja.
Godine 1862, zahvaljujući finansijskoj pomoći Švedske, otvorena je švedska luteranska crkva u mestu koje se sada zove Zmiivka (poznato i kao Staroswedish). Seljani su preživeli dva svetska rata i komunizam, dvadesetih godina prošlog veka neki od njih su emigrirali u Švedsku, gde su se naselili na ostrvu Gotland (neke porodice su se, međutim, vratile u Gammolsvenskby).
U martu ove godine Zmiyivka je takođe bila pod ruskom okupacijom. Može se samo zamisliti šta su stanovnici doživeli kada su ruski vojnici ušli u selo, koji su videli informativne table sa natpisima na ukrajinskom i starom švedskom jeziku, kao i plavo-žuti (ukrajinski i švedski) grb grada. Poglavara sela Zmiivka Oleksandr Kozaka su kidnapovali osvajači, njegova sudbina je još uvek nepoznata.
Osloboрenje
Ovih dana, snimci iz Kersona i sela regiona, u kojima se nalaze jedinice Oružanih snaga Ukrajine, leteli su širom sveta: radosni stanovnici, cveće, more plavih i žutih zastava; u centru Kersona (pored ukrajinskog) takođe je okačio zastavu Evropske unije.
Kao i u slučaju drugih okupiranih teritorija, saznaćemo o razmerama zločina Rusa tek posle nekog vremena. Nažalost, sudbina nekih stanovnika grada je već poznata.
Denis Mironov i Vitalij Lapčuk – Stanovnici Kersona koji su branili svoj grad u redovima lokalne teritorijalne odbrane prvih dana rata, 27. marta su rusi oteli iz svojih domova i dugo je njihova sudbina bila nepoznata. Kako Radio Svoboda izveštava, već znamo da su dugo i sistematski mučeni, a onda su njihova tela bačena u Dnipro. Verovatno ima na stotine takvih priča, grad još uvek čeka da se svaka od njih ispriča, a imena svakog od ubijenih od strane Rusa su na odgovarajući način ispoštovana.
Ali prvo, grad, lišen struje, vode i komunikacija, mora da se vrati normalnom životu.
Pre nego što su se povukli na levu obalu Dnjepera, Rusi su uzeli sve što su mogli od Kersona, digli u vazduh CHP i stanicu za vodosnabdevanje da bi sakrili zločine, spalili predsudski pritvor, razneli dalekovode, uništili Antonovski most preko Dnjepera. Istovremeno, Rusija nastavlja da izjavljuje da je Kerson „ruski grad“, svoje stanovnike naziva „Rusima“, a „privremena“ lokacija sopstvene „regionalne administracije“ proglašava se gradom Heniček na jugu regiona Kerson na obali Azovskog mora, okupiranog prvog dana invazije.
Južna granica Velike Duchy od Litvanije
Pre rata, nisam imao vremena da odem u Kerson. Krajem leta 2020. bio sam u Lvivu, gde sam pokušao da shvatim kako su ograničenja pandemije i zatvaranje granica uticali na stanje ukrajinskog turizma u ovom naj turističkijem centru zemlje. Tada mi se činilo da je COVID-19 najveći izazov sa kojim turistička industrija mora da se suoči, kako su mi rekli moji sagovornici – menadžeri aerodroma i hotela, vlasnici restorana i turističkih agencija, turistički vodiči i turistički menadžeri. Razgovarali smo i o mogućnostima pretrage. I zaista, u poređenju sa mnogim zemljama EU, situacija u Ukrajini je u to vreme bila nešto drugačija: uprkos nedostatku direktne državne pomoći za turizam, hotelijerstvo ili ugostiteljstvo, zemlja je zabeležila povećanje vazdušnog saobraćaja, kako domaćeg tako i spoljnog. Dalje domaće veze otvorene su na aerodromu u Lvivu, na primer, sa Kersonom.
Onda sam razgovarao sa Orestom Zubom – blogerom, putnikom, počasnim ambasadorom grada, koji je jedan od takozvanih. „digitalni nomedovi“. Onda sam ga pitao šta misli o projektu „Putuj Ukrajini“, koji se tada sprovodio, i da li bi na neki način mogao da pomogne razvoj domaćeg turizma u Ukrajini.
„To je, naravno, pozitivan fenomen da ljudi počinju aktivnije da posećuju različita mesta u svojoj zemlji – u izvesnoj meri su primorani na to zbog trenutnih okolnosti pandemije“, rekao mi je Orestes. – Da nije bilo pandemije i zatvorenih granica, verovatno, i dalje ne bi bilo direktnog leta od Lviva do Kersona, a ja ne bih dugo putovao tamo. I to je manje od sat vremena leta, a ja sam tamo. Tako sam imao priliku ne samo da posetim sam grad, već i da vidim još mnogo zanimljivih stvari u okolini, na primer, posetio sam ostrvo Dzharylhach. Svojim očima konačno sam mogao da vidim čuveni Oleshky Sands, nacionalni park koji pokriva ogromnu teritoriju peščanih dina na levoj obali Dnjepera. Tamo se osećaš kao u pravoj pustinji. Zauzvrat, u blizini grada Nove Kakhovke, na najužem mestu donjeg dela Dnjepera, nalazi se odbrambeni toranj XIV veka, nazvan po Velikom vojvodi od Litvanije Vitautasu „Vitovka“, koji je obeležio ekstremnu južnu granicu Velike vojvode Litvanije. Čini mi se da gradovi kao što je Kerson mogu da iskoriste trenutnu situaciju i takođe počnu da se klade na razvoj turizma.
Kraj „Rusije zauvek“
Juče sam pročitao ovaj intervju i razmišljao o mestima o kojima je Orestes govorio. O uništenom aerodromu Kerson, o Novoj Kakhovki, o Dzharylhachu, koji je još uvek u rukama Rusa, o stanovnicima Zmiivke, o tome kako se ukrajinske zastave kače u centru Kersona i ruski propagandni bilbordi ruše, što je uveravalo da je „Rusija ovde zauvek“.
Razmišljao sam o tome tada, stojeći iznad natpisa „ruski“, razmišljam o tome danas, osvrćući se na to koliko je još ljudi obučeno u arhaične uniforme, kirze, torbe umesto rančeva, šlemova iz Drugog svetskog rata, bez zaštitne opreme i medaljona vojnika – koliko njih još uvek mora da umre ne u Galiciji, već u Crnom moru i Nadazovim stepama, među heapovima Donbasa za „cara“ i njegove izmišljene fantazije
Značajan deo stanovnika Kersona pričao je pre ratai na ruskom – kao i u drugim gradovima jugoistoka Ukrajine. Posle poslednjih osam meseci okupacije, „Rusija zauvek“, koja je došla na ove zemlje, donoseći sa s stim dalje licemerne laži, zločine, siromaštvo, glad, smrt i ljudske nesreće, konačno se ovde završila. Gledajući fotografije iz grada, nazvane po drevnom nasleđu severne obale Crnog mora, na mestu koje je nekada bilo najjužnija ispostava Velike duhije Litvanije, pada mi na pamet: „Dame i gospodo, 11. novembra 2022. godine, „Rusija zauvek“ se završila u Kersonu.“
Prevod sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektivno ogledalo: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće, i trebalo je da bude tako lepo, Da li diskutovati o istoriji, zastoj u Minsku
Originalni naslov članka: Volni Čerso. Koniec snów o Noworosji
