Hiljade Ukrajinaca je interno raseljeno zbog ruskog ciničnog napada na našu državu. Međutim, ni brutalni napadi ni pretnje iz Kremlja neće slomiti naš narod. Živopisan dokaz za to je priča o Nađi Maistrenko, vlasnici salona za nokte, koja se tokom rata preselila iz regiona Černihiva u Lviv.
U okviru projekta „Svoi“ Na Kanalu 24, Nadežda je ispričala priču o evakuaciji i pokretanju sopstvenog biznisa u potpuno nepoznatom gradu. ponovo štampamo ovo Tekstualna poruka.
Upoznali smo Nađu u njenom salonu u Lvivu. Ne tako davno, otvorio je svoja vrata posetiocima. Ovde je udobna soba sa profesionalnom opremom i laganom aromom kafe.
„Bilo je strašno… Ruski tenkovi su došli kod nas“
Navodno, već imamo sećanja na 24. februar kao otiske prstiju: svaki Ukrajinac se sastajao ovog dana drugačije i saznao za ruski napad punih razmera. Koji datum pamtiš ovog datuma?
Znate, neko se detaljno seća, a ja ne mogu u potpunosti da se setim kako se sve dogodilo 24. februara. Nekako kao da je u magli… Brat i majka su me definitivno zvali, pitali kako smo, rekli su da je počeo rat punih razmera. Odmah su mušterije počele da zovu i otkazuju snimke za manikir i pedikir. Bilo je strašno… Naravno, nisam iљao na posao. Onda su ruski tenkovi poиeli da dolaze kod nas.
Nađa Maistrenko je živela sa mužem i dvoje dece u gradu Mena, u centralnom delu regiona Černihiv, pre napada punih razmera. Do granice sa Rusijom – nešto više od 200 kilometara.
Ti ruski tenkovi su kružili, malo ostali u gradu i krenuli ka obližnjim selima da pređu Desno (i utre put kijevu, – Kanal 24). Ali naše oružane snage su ih sprečile da urade ovo, uništavajući glavni most.
Bilo je veoma zastrašujuće. Čovek je rekao uveče da je bolje da odemo kod njegove majke. Naš stan se nalazi na poslednjem spratu petospratne zgrade, bio je opasan. Zato je bilo neophodno pobeći. Tako smo se nastanili u privatnom sektoru Mejna. Majka mog muža ima i podrum i donji dom, tako da je tamo bilo bezbednije. Poneli smo tsutsiku sa nama. Samo nervoza – vičem: „Svi se krijemo!“ Pas je zgrabljen, i bilo je tako jadno sedeti, uplašen, ne shvatajući zašto je on taj koga je taj podrum privukao. Noću smo se takođe budili, trčali u sklonište.
Živeli su zajedno u kući. Tek drugog dana smo došli u stan da uzmemo još stvari. Čak i tada, razumeli smo da ćemo živeti neko vreme u privatnom sektoru grada.
Region Černihiv je jedan od prvih regiona koje su Rusi napali i okupirali. Kakvi su ti bili ovakvi dogaрaji?
Neprijateljski tenkovi su proљli kroz grad. Iskreno, retko sam izlazio iz kuće u to vreme, trudili smo se da se ne družimo. Nisam ih videla, ali ih je moj muž video. Иak ih je i snimio. Video sam ruske tenkove na snimku, ali ne uživo. Sad kad sam se vraжao kuжi, video sam tragove opreme na trotoaru. Bilo je jezivo. Znam da niko nije dirao Ruse u gradu, sa njima se nije razgovaralo. Nekako su nas zaokruћili i to je to.
Nismo blokirali komunikaciju, pa smo gledali ukrajinske vesti. Generalno, bilo je teško. Naši mostovi su bili polomljeni, neko vreme je bilo nemoguće doneti hranu u grad, našli smo se u okupaciji, u takvom prstenu. Vremenom su police prodavnica postale prazne, ali veza nije nestala.
Kako je grad živeo bez hrane? Da li su se ljudi nekako udomio da bi preživeli, ili su napustili Mejn?
Niko nije napustio grad, bar ih nisam video. Imamo farmere koji su počeli da isporučuju mleko i hleb besplatno. Samo su davali namirnice ljudima. A grad je mali, svi su imali hranu. Samo, ništa dugo nije uvezeno u prodavnice. A onda su preduzetnici pronašli neki izlaz i počeli da isporučuju proizvode.
Mnogi volonteri su spasili regione Kijeva i Karkiva, donosili hranu ljudima. Da li si i to imao?
Ne mogu ništa da kažem o volonterima, nisam se susreo sa njima. Ali naše žene su paprikaš. U martu postoji fabrika za preradu mesa, iz koje su počeli da daju proizvode. Naši meštani u školama su pripremali ove gulaše, ali iskreno ne znam gde su poslati dalje – da li vojni ili civilni. Ali definitivno za dobro delo. U jednom trenutku, ljudi su čak nosili odeću.
„Najgora stvar je kada su Rusi počeli da bacaju bombe na Černihiv“
Teško je zamisliti kako je biti pod okupacijom neprijatelja. Šta vam je bilo najstrašnije u ovim prvim danima rata punih razmera?
Najgora stvar je bila kada su poиeli da bacaju bombe na Љernihiv. Borbeni avioni su leteli iznad našeg grada. A vi lažete, ne znate gde će ta bomba pasti: ili na nas ili negde dalje, u Černihivu. Bilo je straљno. Naš grad je imao sreće, granate nisu bačene tamo.
Ovaj pevušenje aviona ne može, možda, da bude pomešano ni sa čim…
Da. Takođe Ovaj dim i oblaci, niљta se ne vidi, ne znaљ ni gde je taj bombaљ. I nismo znali da li su to naљi avioni ili neprijatelji. Ako je leteo i okrenuo se ka regionalnom centru, bilo je jasno da su to Rusi. Tog dana su se dogodile eksplozije u Černihivu.
„Rusi pucali i ubili devojčicu i dve porodice koje su htele da se evakuišu“
Imala sam klijenta koji je napustio Menu zbog Černihiva pre oko šest meseci, piše članke. Sve je opisala, i to je zastrašujuće. Nemoguće je preneti ono što su ljudi doživeli u samom Černihivu. Tamo su bombe bačene veoma velike. Na fotografijama se vidi kako je granata pala na stadion, a onda je krater bio toliko velik da se proširio.
Ima mnogo užasnih priča u regionu Černihiva. Naša devojka je upucana. Kao i dve porodice koje su htele da se evakuišu, poginule su. Samo je ћena ostala ћiva. I mnogo boli: Dete je htelo da bude spaseno, sa ocem i majkom… Samo ne razumem kako možeš da pucaš na decu, nenaoružan. Oni su miroljubivi ljudi, ništa im nisu uradili! Prosto je strašno na kakva zverstva idu oni (Rusi, – Kanal 24).
„Došao sam u Lviv, a već sam ovde čuo raketu kako leti“
U kom trenutku ste odlučili da se evakuišete?
Kada je počeo rat punih razmera, moja najstarija ćerka Vika je već studirala u Lvivu, planirala je da uрe na fakultet, tako da je ostala sama. Treneri i nastavnici, beskrajno sam im zahvalan, pomogli su joj. Tada sam imao manje posla, što je bio još jedan razlog. Ali u stvari, ne bih mogla da ostavim dete bez visokog obrazovanja, pa čak ni u Lvivu lično. Pa sam odluиio da odem kod nje da bi mogla da ide na fakultet. Odvesti je kući nije bio izlaz: nisam znala kako da idem, a onda sam vratila dete – nisam htela. Ovde, u Lvivu, ona već ima život, morala je da je izdržava.
Rekla sam muћu da жu iжi. Razgovarali smo o svemu i on me je podržao. Tako da sam doљao u Lviv u martu. A drugog dana po mom dolasku, kada sam se spremao za posao, bio je prvi dolazak rakete u grad.
Ispostavilo se da si u Lvivu još više osetio šta je rat?
Da, иuo sam ovu raketu kako leti. Zvuk je strašan, ova pištaljka… Dugo nisam mogao da se oporavim. Naša greška je što bežimo, ali moramo da se sakrijemo u sklonište, jer druga raketa može da leti. I nije poznato gde će sleteti. A mi trčimo i vidimo gde ta raketa leti (smeh). A kada ponovo razmislite, unutra je nervoza, padnete na kolena i molite se da ništa ne uleti u vaše dvorište. Kod kuće, nisam ga ni video ni čuo: nismo ovako snimali, bilo je tiho u našem gradu, samo je Černihiv bio jako granatiran.
Kako ste uspeli da se evakuišete u Lviv? U to vreme, region Černihiv je bio pod okupacijom.
Prošlo je manje od mesec dana od početka rata. Bilo je nemoguće proći kroz Černihiv, bilo je neophodno napraviti veliki krug na zaobilaznom redu. Da biste razumeli: imamo 3 sata kolima do Černihiva u mirnodopsko vreme, a onda imamo 5 sati. A onda, možemo reći da smo imali sreće, nekako smo otišli u pravoj liniji.
Iskreno, bilo je veoma straљno. Pogotovo kada sam video te oštećene kuće. Prošli smo kroz Korop, bilo je bitaka u nekim oblastima, a onda je stajala pokvarena oprema Rusa. Malo je prijatnosti. Saznali smo koje su rute. Otkrili su da je autobus iz Karpa trebao da ide. Pa se usudila. Ali onda sam se plašila da idem sa svojim najmlađim sinom Jurom, nisam znala kakav će biti put. Jednostavno nisam mogla da rizikujem njegov život i živela sam bez njega tri meseca, bilo je veoma teško. Generalno, normalno sam doљao u Lviv.
Da li vas je nešto iznenadilo u Lvivu, možda u svakodnevnom životu ili u policijskom času?
Bio je takav slučaj u stanici: razgovarao sam telefonom sa svekrvom i neka baka je vrištala uplašeno da se svi udalje od prozora. Tada sam bila tako uplašena. A ta žena mora da je bila migrant, možda se plašila nečega.
I još uvek gasimo svetla u gradu. I doљao sam ovde: u Lvivu, ljudi ne mogu kasno da iskljuиe struju. Za nas je drugačije. I bilo je veoma neиuveno kada ljudi u meni nisu, kako neko moћe da stavi sebe i sve u opasnost? Pored toga, bilo je čudno, jer ne vozimo automobile kada padne mrak. Pa, svi pokušavaju da utišaju svetlo, a ne da privuku pažnju.
„Polu-Černihiv je samo užas: tamo je sve pobeđeno, malo je ljudi“
Posle de-okupacije, posetili ste svoj grad. Koliko se promenilo dok ti nisi bio tamo?
Kada sam došao ne u svoj grad, već u Černihiv, gde su se odigrale borbe, mogu da kažem da je pola grada samo užas. Иesto smo dolazili tamo ranije. A kada vidite kako su ljudi tamo nešto izgradili, uredili, a sada je sve pobeđeno – to je tako strašno. A da li će se sada oporaviti – ne znam, jer je došao neposredno posle oslobođenja regiona Černihiv, grad je pretučen, malo je ljudi. Ali prijateljica kaže da se malo po malo sve obnavlja, stanovnici se vraćaju svojim kućama, ona je već Radi. Kao da je ћivot polako sve bolji.
Bridžis jeste. Na početku rata, Oružane snage Ukrajine su ih uništile da Rusi ne bi mogli da idu u Kijev. Glavni most je uništen, ali ne znam da li je već obnovljen. Nekako smo išli okolo, tačno na druge načine, ne kao pre. Nisam ni video taj most. Ljudi su gradili kuće, ali sada ih nema… Uzela sam sina pre tri meseca. I veж je postalo mirnije u mom srcu.
„Naš jezik ne može da se uništi, mora da se zna. Ljudi počinju sa tim.“
Jesi li se veж skrasio u Lvivu? Da li se osećaš kao da si kod kuće?
Kada sam stigao u Lviv, odmah sam sreo dobre ljude. Našao sam posao pre odlaska. Onda sam se složio sa jednom devojkom iz salona, i ona je pričala sa mnom kao da je poznajem 100 godina. Još uvek smo u dobrim odnosima sa njom. Vremenom sam našao drugi posao. I u ovom salonu lepote, takođe, bili su saosećajni, ako je moguće, našli su klijente za mene, jer su znali da su im potrebna sredstva.
A i meni je ovde veoma lako, jer čujem ukrajinski, moj jezik. Na primer, lakše mi je da govorim maternji jezik. Da, imali smo surzhika, ali sviрa mi se љto ovde govore иist ukrajinski. Veж sam navikao na grad. Udobno mi je ovde, stvarno mi se sviрa.
Pomenuli ste ukrajinski jezik. Mreža često piše da nije vreme za podizanje jezičkog pitanja u Ukrajini i poziva sunarodnike da odustanu od ruskog, jer još uvek vodi rat i, kažu, postoje hitnija pitanja. Šta misliš?
Ovo je naš maternji jezik. Sada je vreme koje omogućava ljudima da pokažu ljudima da ukrajinski nije neka vrsta „sela“, već nivo. Jednom sam studirao u Karkivu, a onda sam često čuo podsmeh iz svojih reči, čisto ukrajinski. A onda smo imali momka koji je uopšte učio, Ukrajinca, koji uopšte nije razumeo ukrajinski. Toliko sam se iznenadila kako mogu da živim ovde i da ne razumem svoj zvanični jezik (smeh). Ne samo da treba da znamo ukrajinski jezik, već i da ga poštujemo, da pokažemo drugim ljudima da je to zaseban i originalan jezik, čist je i lep.
Razumem te. Dok smo studirali na univerzitetu u Lvivu, imali smo i taj talas, da iz nekog razloga nije prestižno govoriti ukrajinski.
Bilo je vreme kada sam se stideo svog jezika, ali nisam prešao na ruski. I priиaju i priиaju. A ako se nekome ne svidi, možda uopšte neće komunicirati sa mnom. Naš jezik ne može biti uništen, mora se znati, jer ovde počinje naš narod.
Stanovnici Lviva dolaze kod vas zbog snimanja. Da li nekako obraćaju pažnju na vaš jezik?
Sviđa im se (smeh). Imam tog surzhika, ali niko ne daje primedbu da nekako govorim netačno, oni to ne ispravljaju. Zapravo pokušavam da se popravim. Ne mogu da se otarasim Surzhika za 6 meseci, premalo je vremena, ali se trudim da čistije govorim ukrajinski.
„Sakupio sam 600 dolara, sa kojima sam došao u Lviv i otvorio biznis“
Već imate svoj biznis – udoban salon za nokte u bližem centru Lviva. Kako si uspeo to da uradiš?
U početku sam radila u dva salona kao majstor manikira i pedikira, kasnije sam pokušala da iznajmim radno mesto za sebe, ali kada imate svu opremu kod kuće, veoma je teško raditi tako. Ovo je više za devojke koje tek počinju i još uvek nisu stekle sve što im je potrebno za rad. I već sam dugo godina radila kod kuće za sebe, tako da je bilo teško što iznad mene još uvek postoji osoba koja, na kraju sve, kontroliše. A onda sam odlučila da potražim svoju sobu, i tako malo po malo odbila sam da se presvučem, ali sam i dalje trčala u dva salona da radim.
I gde je poиela? Upravo sam našao devojku koja mi je napravila Instagram stranicu. I to je bio pravi poиetak. Onda je finansirala reklamu. Vremenom mi je muž dao svu opremu, a ja sam počela da radim.
Mogu svima da dam savet: ako dolazite iz drugog grada, pa čak i iz malog, morate da razumete kako metropola živi. Moramo da radimo u salonu i pogledamo izbliza. Jer bez toga će biti još teže, ne znaš kako ovde sve funkcioniše.
Dakle, shvatio sam to sa Instagrama. U početku sam se plašila, fotografisala sam sve. Ali ova devojka me je veoma podržala, ponovila je: „Uspećeš.“ Već imam 600 sledbenika za 5 meseci. Osim toga, nisam odmah otvorio kancelariju. U početku sam odbijao jedan salon, a onda – iz drugog. I sada radim ovde, kod kuće, na licu mesta.
Sve sam traћio preko interneta. I nekako je sve brzo pronađeno. I što je najvažnije – ova soba je mala, ali je bila jedna besplatna. Pozvao sam vlasnika, sredio da što pre počne da radi u sezoni.
Da li ste započeli posao sa ukupno 600 dolara?
Da (smeh). 600 dolara. Vodili smo računa kod kuće da odemo na odmor, popravljali smo, tako da nikada nisam izdvojio novac da samo legnem. Pre pandemije, otišli smo sa mojim mužem u Egipat. I uštedeo sam ovu sumu da bih sledeći put išao sa decom, Tako da i oni vide ove prelepe ribe. I tako je sakupila ovih 600 dolara, sa kojima je doљla u Lviv. Od ove sume, dao sam 450 dolara za početak: na Instagram stranicu, za iznajmljivanje.
Zar nije bilo strašno dati veći deo sume poslu?
Иak i veoma. Takođe iznajmljivanje smeštaja. Na početku, čim je stigla u Lviv, izdvojila je 50 hryvnia dnevno za hranu sa ćerkom. Pešačio sam 40 minuta do posla jer nisam mogao da priuštim da idem na dva posla, to je mnogo novca mesečno. Još jedan salon 1,5 sati od mene, morao sam da odem tamo.
Teško je jer ne znaš šta će se sledeće desiti. Zapravo sam imala i imala veliku podršku: mog muža, decu i prijatelje iz regiona Černihiv. Plakala sam, a oni su mi rekli: „Pati, ne može biti toga da nećeš uspeti.“ Pogotovo me je ćerka Vika podržala, davala savete i snagu da ne odustajem. Devojke su takođe pomagale u salonima gde sam radila. Hvala vam svima na podršci. Uz takvu podršku, krenuo sam napred.
Već živim ovde, kao kod kuće, imam priliku da se razvijam i učim. Ljudi su ovde veoma fini, grad je prelep. Nadam se da жe sve biti u redu. Patriotizam se ovde veoma oseća. Da, i u manikiru je krenuo ovaj talas: devojke su došle i tražile da urade manikir sa zastavom ili u plavičasto-žutim bojama. Kod kuće sam više farbala razne ukrase, ali u Lvivu više vole klasiku.
„Kad bih se osvrnuo, bilo bi gore“
Već si se skrasio ovde, počeo od nule. A šta bi rekli onima koji se plaše da se usude da se evakuišu i rizikuju svoje živote svaki dan?
Nema potrebe da se plašiš. Znaљ, da se osvrnem, bilo bi gore. Moramo iжi samo napred, doduљe malim koracima. Plači u jastuku kao ja, ali idi i uradi nešto. Danas nije uspelo, ali sutra može da se desi!
Uopšte ne verujem da osoba koja nešto uradi neće postići ništa. Poznavao sam one koji su preuzeli jednu stvar, za drugu, za treжu, ali sam naљao љta mogu dobro. Našli su slučaj po njihovom ukusu. Ali na putu do ovoga, naporno su radili i pravili greške, ne bez toga, ponekad su gubili novac, ali su ipak išli napred. Иak i u vreme razoиarenja, bilo je dobro. Moramo da se naviknemo na realnost. Ako padnemo, izgubićemo se.
Pronaљao sam posao svog ћivota, volim svoj posao. Kada je ostala bez nje u prvim danima rata, nije mogla da nađe mesto za sebe. Važno mi je da se razvijam. Vrlo često idem na kurseve, kod kuće sam mnogo puta usavršao svoje veštine. U suprotnom, neće biti ničega ako sedite mirno i mislite da ste supermaster, stavite krunu – to neće biti slučaj. Uvek moraš da radiš na sebi.
„Opasno je ostati na okupiranim teritorijama, takođe sa decom“
Međutim, mnogi ljudi se plaše da je evakuacija put u nigde, kažu, niko ih nigde ne čeka, niko neće pomoći. Šta biste mogli da im kažete, kao migrant koji je već prošao kroz ovo?
To nije istina, oni podržavaju ovde. Mnogo je priča kada se ljudi besplatno odrekne svojih domova, ponekad se sami nasele u letnjim kolibama, ali nasele Ukrajince koji su tek stigli i pomognu na sve moguće načine. Osetio sam to i zbog sebe, kao što sam ga podržao u Lvivu. Veoma je opasno ostati tamo, čak i ako sa decom… Moraš da ideš, neko će pomoći, jer svet nije bez dobrih ljudi. I sve жe biti u redu.
Ali morate da shvatite da vi sami treba da uradite nešto, a ne da se nadate nekome. Ako samo иekamo pomoж, to je pogreљno. Moramo da radimo, takođe da pomognemo ljudima i Ukrajini i sve će biti u redu. Zajedno da izgradimo ekonomiju, da obnovimo zajedno, sve zajedno. Stoga, ne gubite srce, presavijte ruke i sačekajte nešto, već radite. Biće korisno za sebe, jer će biti poznanstava, komunikacije.
I ne može biti da će samo loši ljudi naići gde god da se evakuišete. Samo dobre stvari su mi se desile, pomogle, podržale (smeše se).
Hvala vam na tako iskrenom i inspirativnom razgovoru. I želim da završim sa prilično banalnim, ali važnim pitanjem. Šta ćeš uraditi odmah posle pobede?
Ne znam ni (razmišljao sam o tome). Pobeda će doneti malo olakšanja duši. Želim da se sve ovo što pre završi, kako bi bilo manje žrtava, da se čitavi gradovi ne bi urušili. Ovo mi je važnije, a ono što ćemo uraditi je da sanjamo, razvijamo se, živimo dalje. Znaљ, u ovom ratu, Rusija gubi nekakav neuspeh, a mi smo najbolji! Boli.
I žao mi je onih ljudi koji još uvek misle da je materijal važan. Ali važniji je život voljene osobe i rođaka. Da, trebaju mi prihodi, posao, ali nemoj da se vezuješ, već posveti više vremena mojoj porodici sada. Život mora biti cenjen.
Pokretanje sopstvenog biznisa nije lak posao. I otvoriti biznis daleko od kuće i pokušati ne samo da prehraniš porodicu tokom rata, već i da ojačaš Ukrajinu i njena ekonomija je herojska! Zato vas pozivamo da podržite raseljena lica koja ne očekuju pomoć, već sada grade svoju budućnost. Hoće li biti dobroPostoji mnogo načina, ili saveta, ili zakazivanje manikira ili šoljice kafe u bistrou – postoji mnogo načina da se podrže sunarodnici koji su bili primorani da napuste svoje domove. Glavno je da ne budete ravnodušni!
