Ruski osvajači uništavaju Ukrajince generacijama, proterujući ljude sa naših zemlju iznova i iznova. Dva puta tokom njegovog života, kuća, sve će steći imovinu i osećaj sigurnosti izgubio je stanovnik Marijupolj Vadym Zabolotny. Čovek je iz Donjecka, čija su sećanja spalili Rusi.
U intervjuu u okviru projekta „Svoi“ on je na Kanalu 24 govorio o tome kako je Marijupolj upoznao rat 2014. i 2022. godine, šta je njega i njegovu suprugu spasilo od smrti u dramskom pozorištu Marijupolj i koje mere Ukrajina treba da preduzme posle pobede. ponovo nas štampa Tekstualna poruka sa dozvolom urednika.
„Živim u ratnom stanju već 8 godina“: Kakav je Vadimov život
Kakav ti je bio ћivot pre invazije?
Pre rata, radio sam u ambulantnim kolima u timu za reanimaciju. Za mene je ta 2014. godina, ono što je sada nastavak iste stvari. Ћivim u ratnom stanju 8 godina.
Šta reći o 2014?
Najguroviji događaji početka rusko-ukrajinskog rata u Marijupolju odigrali su se 9. maja 2014. godine. Onda smo moja ћena i ja veж otiљli u Lviv. Takva osećanja vladala su gradom da smo se plašili dolaska „ruskog sveta“. Ali, na kraju, malo po malo, raspoloženje u Marijupolju je počelo da postaje patriotskije.
Treba napomenuti da je Marijupolj pre 8 godina, kao i sada, bio pod ruskom okupacijom. Srećom, onda je trajalo relativno kratko. Od sredine aprila 2014. godine zgrada Gradskog veća i drugi ključni objekti na teritoriji Marijupolja su pod kontrolom ruskih okupacionih snaga. U gradu je bilo „utvrđenih oblasti“. Nekoliko stotina ukrajinskih vojnika držalo je samo aerodrom Marijupolj. Planirana je i izvedena specijalna operacija oslobođenja grada u roku od jednog dana. I već 13. juna 2014. podignuta je plava i žuta zastava iznad gradskog veća Marijupolja, grad je zvanično oslobođen od ruskih okupacionih snaga.
Poslednjih godina grad je počeo da se menja. Po mom mišljenju, to se desilo zahvaljujući evropskim donacijama. Sve se promenilo: prevoz, dobrobit samog grada, zgrade i fasade, putevi.
Kanal fotografija 24
„Niko nije razumeo prave razmere“: o početku rata punih razmera
Da li ste predvideli početak potpune invazije?
Da, mislili smo da жe invazija poиeti, ali nismo razumeli razmere. Osetili smo da se nešto približava. Nekoliko dana pre rata, moja žena i ja smo otišli na pijacu i kupili radio. Na kraju se desilo da je to bio jedini izvor komunikacije.
Šta si ti pamSećaš se noći protiv 24.
Naš sin živi u Kijevu, a rano ujutru, oko 4-5 sati, pozvao je i rekao: „Sve, počelo je.“ Prvog dana, izgleda, ništa se nije promenilo. Naravno, ljudi su bili pomalo zatečeni, pa se spolja činilo da se ništa ne menja.
Međutim, sve se promenilo kada su ruski osvajači počeli da okružuju grad.
Nismo napravili nikakve zalihe hrane, ali smo samo иekali vesti. Čekali smo i čekali nešto. A onda smo se preselili u podrum u naљoj kuжi. Većinu vremena smo provodili tamo, jer nije bilo svetla, gasa, vode kod kuće.
Kanal fotografija 24
„Nedelju dana je živelo u dramskom pozorištu“: o evakuaciji iz opkoljenog grada
Kako ste uspeli da se evakuišete iz grada?
Zahvaljujuжi radiju. Jednog jutra sam иuo da je poиela evakuacija u Marijupolju. Imenovana su tri punkta za prikupljanje. Jedno od njih je dramsko pozorište. I shvatili smo da moramo da se evakuišemo. Ali prvi put nismo mogli to da uradimo, pa smo ostali u dramskom pozorištu i čekali.
Stali smo ne sa fasade, ne sa centralnog ulaza, već sa zadnje strane. Gde je ulaz u prostorije kancelarije. Bile su stolice na rasklapanje na kojima smo sedeli. I tako smo tamo živeli više od nedelju dana – od 5-6. marta do 14. marta. Svi koji su bili tamo došli su u hodnik u 9 ujutru i slušali radio. Svi su čekali samo jedno: kada će biti saopštena zelena borba sa bikovimaRr. Svi su računali na Crveni krst.
Vreme je prolazilo, ali niљta se nije desilo. I već su ljudi počeli da shvataju da je malo verovatno da će doći do bilo kakve zvanične evakuacije.
Jednog dana, ljudi koji su čekali na evakuaciju saznali su da je konvoj već krenuo putem za odlazak i da se sada formira drugi.
Shvatio sam da nema više šta da se čeka. Moramo nešto da rešimo. Zanimljivo, do ovog trenutka, nije bilo razmišljanja da ću za 5 minuta doći i reći ženi: „5 minuta do sastanka – i idemo.“ Objasnio sam situaciju, rekao da druge kolone nema i da imamo vrlo malo vremena.
Složio sam se sa ljudima da ako odem, mogu da ih povedem sa sobom. Jedan je bio radnik pozorišta, a drugi organizator ovog utočišta. Obećala sam drugom mladom momku da ću ga povesti sa sobom. Svi su odbili.
Kanal fotografija 24
Vadim i njegova žena su hteli da pokupe najmanje 28-godišnjeg Nazara. Bio je sa zapada Ukrajine. Sam Vadim ga se seća sa velikom tugom – momak je umro.
Ponudio sam drugim ljudima da odu, ali to je bilo veoma neočekivano za njih, oni su odbili. Otiљli smo zajedno sa mojom ћenom. Prvo smo stigli do grada Manguš. Nalazi se na oko 20 kilometara od Mariupola. Tamo su predstavnici kvazi republike „DPR“ podelili humanitarca. To je bio љok. Kada smo stigli, shvatio sam da kolumna ne zna kako i gde da ide. Onda sam izaљao iz kolone i otiљao sam.
Usput je Vadim uspeo da pokupi dva putnika – momke. Jahali su zajedno.
„Tetovaže su isečene ljudima uživo“: O zločinima okupatora na kontrolnim punktovima
Usput je bilo mnogo blokada. Oko desetak. Drugi auto je vozio iza Vadimove porodice. Čovek kaže da je izgledalo da postoji fabričko obezbeđenje fabrike Ilyich.
Momci koje sam uzeo su imali zalihe cigareta. I na kontrolnim punktovima, dali su ovim osvajačima cigarete da nekako izglade sve trenutke. Da se ne bi drћao za nas.
Na jednom od kontrolnih punktova, prethodni automobil je zaustavljen, u početku ih osvajači nisu sustigli. Ali kasnije su ti ljudi privedeni. Jedan od njih je pronašao tetovažu – a osvajači su je urezali uživo. Onda su svi ljudi iz ovog auta uhvaćeni. Neko je razmenjen, neko je ostao u zarobljeništvu.
Put za Zaporožje bio je neopisivo dug. Bračni par Zabolotni je hteo da ode u Lviv sa svojom ćerkom.
Vozimo se i vidimo sa strane autoputa, oko pola kilometra ili kilometra, kako funkcionišu naši Gradovi. Automobili stoje – i pucaju u pravcu gde je neprijatelj. Uzdahnuo sam: „Naši!“
Možemo reći da je porodica Zabolotni spasena čudom. Na kraju svega, baš na dan kada su stigli u Lviv, Rusi su bombardovali dramsko pozorište.
Kanal fotografija 24
„Već 8 godina živim ne samo ratom, živim od nade“: o planovima posle pobede
Sada Vadym Zabolotny živi u Lvivu sa svojom ćerkom i njenom porodicom. Čoveku je drago što vidi svoje unuke, ali se seća Mariupola sa velikim bolom.
Celo leto su naši unuci bili u Marijupolju. Celo leto, to je to!
Šta ćeš da radiš posle naše pobede?
Voleo bih da se vratim u Marijupolj, ali razumem da to neжe biti uskoro. Čak se ni to ne odnosi na pobedu koju svi jedva čekamo. Mislimo: ako pobedimo ove ili početkom sledeće godine, i gde onda da se vratimo, gde živimo? Љator? Naša kuća, naš dom… Navodno je netaknuta, ali potpuno izgorela iznutra.
Uprkos tome, Volodymyr veruje u pobedu Ukrajine i da ćemo vratiti sve teritorije.
Živim ne samo ratom već 8 godina, živim sa nadom i verom da ćemo sve vratiti. I moj… Ne želim da kažem draga (Donetsk – Kanal 24), jer su Rusi sablaznili asocijacije sa rečju „maternji“ u ovom periodu. Ali Donetsk жe biti vraжen, sve жemo vratiti. Ovaj rat mora da se zavrљi pobedom. Neжe biti primirja u ovom ratu. Mora da postoji nečija pobeda. Naљ! A posle toga – jarak sa krokodilima ili neka vrsta zida, ili nešto treće. I sve pristalice Rusije – tamo (inostranstvo – Kanal 24). A tu je i zid, i da pustimo sve napolje, ne puštaj nikoga unutra.
Posle masovnih zverstava pRusi nad Ukrajincima, teror civilnog stanovništva i nuklearna ucena celog sveta zaista žele da veruju da će se na granici između Ukrajine i Rusije pojaviti ogroman zid. Ovaj zid će moći da zaštiti ceo svet od carskih manira kremljskog diktatora i njegovog naroda. U međuvremenu, obaranje naše zemlje neprijatelja još uvek traje – hajde da izgradimo ovaj zid u nama. Neka sve rusko ostane na slivalištu istorije, gde će se uskoro naći i sama Rusija.
