Tridesetdvogodišnja Ana Kutepova je učiteljica iz Lisihanska, malog grada u regionu Luhanska, gde je pre rata živelo oko stotinu hiljada ljudi. Zbog ruske potpune invazije, Hana i njena porodica evakuisani su u Lviv i žive u modularnom gradu u Sikivu više od šest meseci. Tokom leta počela je da radi kao vaspitačica u grupi vrtića „Poznajko“, koji je otvoren specijalno za decu IDP-a.
U intervjuu za nas, Hana nam je ispričala kako je Lisihansk živela pod stalnim granatiranjem i kako se njena porodica adaptirala u Lvivu.
***
„Mislili smo da će mir uskoro doći“
Pre rata, moja porodica i ja smo živeli običnim životom u Lisičansku: deca su išla u školu, naša baka je radila kao vaspitačica fizike i matematike, a radila je u vrtiću kao vaspitačica. Živeli su kao i svi ostali – išli su na posao, vaspitali decu, pravili planove. Nije bilo iščekivanja rata ili napetosti pre invazije punih razmera, jer je Lisičansk preživeo okupaciju 2014. godine i onda se sve brzo završilo. Pored toga, linija fronta nije bila tako daleko i zvuci eksplozija su stigli do nas. Stoga, kada su počele da se šire glasine o velikom ratu, nismo verovali do poslednjeg.
24. februara smo se probudili iz snažnih eksplozija, ali i dalje nismo verovali da je to počelo neprijateljstvo. Ujutru su zabrinuti roditelji počeli da zovu, pitajući da li da odvesti decu u vrtić i u školu, ali u to vreme nije bilo instrukcija rukovodstva obrazovnih ustanova. Zato smo svi ostali kod kuжe.
U vreme ručka, shvatili smo da je rat počeo, ali smo se nadali da će se sve brzo završiti. Ali onda je počela panika u gradu – ljudi su počeli da kupuju sve što je bilo moguće, u ne-vožnji javnim prevozom. Da biste sa jednog kraja grada preљli na drugi, morali ste ili da hodate 2,5 sata, ili da uzmete taksi, koji koљta prostora. Bilo je moguće platiti uglavnom u gotovini, a bilo je i ogromnih redova do prodavnica sa terminalima.
U prodavnicama je bilo sve manje proizvoda, a nije bilo novih zaliha zbog konstantnog granatiranja grada. Humanitarni konvoji takođe nisu dolazili u grad u prvih nekoliko nedelja, pa smo odlučili da napravimo zalihu hrane.
Trebali su nam lekovi viљe od hrane. Majka mi je bolesna, bila joj je potrebna medicinska nega, imam dijabetes, pa sam jednom mesečno išla u bolnicu na recept za lekove. U uslovima neprijateljstava, bilo je veoma teško nabaviti lekove, oni se mogu kupiti ili za lude pare, ili otići za njih u susedni grad, ali ja nisam imao prilike za to. Onda mi je moja vojska pomogla, koja je uzela lek, ali mi nisu odgovarali.
Uprkos činjenici da smo se nadali da će se rat samo što nije završio, u Lisičansku se pogoršavalo – banke su prestale da rade, ljudi su ostali bez gotovine, a u gradu je od 18 do 7 časova uveden strogi policijski čas. U redovima do prodavnica često je moralo da stoji 5-6 sati na hladnoći. Onda smo odlučili da se evakuišemo – ja, dvoje dece i dve bake.
„Nadao sam se da ću se vratiti za dve ili tri nedelje“
Početkom aprila projektil je stigao uništene gasne komunikacije, počeli su prekidi u svetlosti i vodi, ali najgora je bila situacija sa hranom, jer je bilo moguće platiti karticom samo u dve prodavnice širom grada.
Do tada su već izvršene besplatne evakuacije vozova i autobusa na toj lokaciji. Bilo je zastrašujuće gledati ljude kako odlaze sa jednom torbom, ostavljajući kućne ljubimce i kofere na stanici.
U to vreme, mi smo zapravo živeli u skloništu za bombe, koje su meštani sami postavili u blizini naše kuće. Bake i deca su sve vreme bili tamo, a ja sam išao po humanitarnu pomoć.
Posle još jednog granatiranja, odlučili smo da odemo, ali od prvog puta nismo došli do evakuacije zbog dolazaka. Onda smo nauиili da su oni.vtobus se našao na udaru. Kasnije je prijatelj iz Dnipro savetovao da se evakuišu zajedno sa volonterima dobrotvorne hrišćanske organizacije, koji su sopstvenim automobilima izvodili ljude iz Lisihanske.
Za samo tri dana, auto nas je veж napustio. Moje bake su otrčale u sklonište za bombe zbog uznemirujućih kofera, a moja deca i ja smo ostali kod kuće da skupljamo druge stvari. Onda je raketa od dva metra uletela u naše sklonište za bombe, ali nije eksplodirala. U stvari, pod neprekidnim granatiranjem, ušli smo u auto i tako evakuisani.
Nadali smo se da ćemo se vratiti za dve-tri nedelje, pa smo sa sobom poneli najneodobrenije stvari – presvlačenje, školsku odeću i tri kesice lekova.
„Otišli smo u Lviv nigde“
U početku smo boravili u Dniprou, ali je postojalo privremeno sklonište, pa smo odlučili da idemo dalje. U Lvivu smo imali prijatelja koji je rekao da su raseljena lica naseljena u fiskulturni sali i školama, ali nas nije bilo briga gde da živimo, pa smo u Lviv otišli praktično nigde.
U Lvivu je moja majka odmah otišla u bolnicu, njeno stanje je bilo veoma ozbiljno, a ja sam bio angažovan u našem naselju. Tako smo preko prijatelja saznali da izbeglice mogu besplatno da žive u Domu omladine Ivan Bosko. U početku, 7-godišnji Maksim nije baš povoljno reagovao na ovu ideju, jer su u njegovoj mašti očevi izgledali drugačije – u kasocima i sa bradom. Ali za nekoliko nedelja već je zvao očeve centara prijateljima.
Zapravo, u centru nam je rečeno da se gradi veliki modularni grad na Sikivu, gde smo se doselili u maju. Ako je Centar imao određena pravila na koja su se deca dugo navikla, onda naprotiv – osećali smo se slobodnije. Da bih se okupirao nečim, pomogao sam u kuhinji, ali bih voleo da radim sa decom. Nisam mogao da idem na posao u svojoj specijalnosti zbog psihološke barijere. Kada idete na posao, sve lične probleme ostavljate kod kuće i razmišljate samo o poslu, ali koje još misli i problemi mogu da postoje ako vam je oduzet dom?
Otvaranje grupe za decu, koja je bila bazirana direktno u modularnom gradu, pomoglo je da se savlada, a neko je morao to da uradi.
Mesto gde su angažovana deca koja idu u vrtić u modularnom gradu
U tom gradu je već bilo više dece, pa je Gradsko veće Lviva napravilo dodatnu grupu u vrtiću „Poznajko“, gde su išla samo deca IDP-a. Zvanično sam bio zaposlen kao prosvetni radnik ove grupe.
U početku smo uredili možda imamo malo specifične uslove rada, ali imamo dečiji kutak sa igračkama i televizorom u trpezariji. Leti su držali časove na ulici, išli sa decom u park. Ovako radimo već četiri meseca. Sada je grupa različitih uzrasta – najmanja 2,3 meseca, najstarija – 5. Ukupno u grupi sada ima osmoro dece, ali se taj broj stalno menja jer se neko seli, neko ide u školu.
„Vratićemo se u Liščansku kada tamo bude bezbedno“
Veж smo se prilagodili ћivotu u modularnom gradu. Deca uče onlajn u svojim školama, a ja radim. Pored toga, idemo na ekskurzije u regionu Lviva, bili smo na Karpatima.
Ne znamo šta je sada sa našom kućom u Lisičansku, jer od jula, kada je grad okupirala ruska vojska, nemamo nikakve veze sa tim. Većina njih je otišla, bilo je samo onih koji su bili potpuno nemoćni ili nisu imali gde da odu. Ali to nas na kraju nije zaustavilo.
Da postoji prilika, vratili bismo se. Ali čak i ako naša vojska odagna grad, u početku će tamo biti opasno, jer nema svetla, gasa, vode, veći deo teritorije je miniran.
Ako nema mesta za skretanje, smestićemo se ovde. Živimo u Lvivu šest meseci, iako smo otišli nedelju ili dve.
Foto: Kateryna Moskaliuk
***
Materijal je nastao u okviru projekta „Život rata“ uz podršku Laboratorije za novinarstvo od javnog interesa I Institut humanističkih nauka (Institut für die Wissenschaften vom Menschen).
