Razgovori o mogućem primirju sa Rusijom, koje su se intenzivirale na Zapadu zahvaljujući izjavama i tajnim posetama nekih visokih zvaničnika, znak su unutrašnjeg oklevanja unutar političkih elita. Oni ne odražavaju toliko pravo stanje stvari koliko još uvek postojeću infantilnu želju da se kombinuju nekompatibilne stvari: pobeda Ukrajine uz odsustvo poraza Rusije.
Na prvi pogled, stav Zapada o osudi ruske agresije bio je jasan od prvih dana punog rata. Brzo uvođenje sankcija protiv agresora, snabdevanje odbrambenim oružjem kako bi se poremetili vojni planovi Moskve, razmena obaveštajnih podataka, finansijska podrška Ukrajini, obezbeđivanje azila milionima izbeglica – sve to oslikava sliku bezuslovne podrške našoj državi. Nakon što je svet video da Kijev nije pao 72 sata, a ruski blickrig se srušio, stav zapadnog političkog establišmenta prema izgledima neprijateljstava se promenio.
Ubeđenje da Ukrajina može da traje samo dve ili tri nedelje ulilo je mesto uverenju da Rusija neće moći da ostvari svoje ciljeve. Počelo je snabdevanje Ukrajine vojnom pomoći. Lista oružja je u početku bila relativno skromna i uključivala je municiju, sredstva za pogađanje vazdušnih i kopnenih ciljeva i ostatke sovjetske vojne opreme iz zemalja bivšeg socijalističkog logora. Kasnije se povećala nomenklatura vojnih zaliha. Ukrajina je dobila mnogo jače odbrambeno naoružanje, uključujući protiv-brodske rakete „Harpun“, municiju visoke preciznosti i višestruke raketne artiljerijske sisteme HIMARS. Zemlje NATO-a su na jesen počele da snabdevaju moderne sisteme protivdušne odbrane NASAMS I IRIS-T.
Poverenje da Ukrajina neće izgubiti i da ne treba izgubiti ovaj rat je raslo. Međutim, konačna revolucionarna promena u svesti zapadnih političkih elita još uvek se nije dogodila. Izgledalo je kao da lebdi u tranziciji. Zaledila se u sivoj zoni između pobede Ukrajine i poraza Rusije.
Naravno, mnoge zemlje i političari koji imaju više istorijskog iskustva odnosa sa Moskvom iskreno traže njen poraz i pobedu za Ukrajinu. Ova pobeda podrazumeva potpunu obnovu teritorijalnog integriteta unutar granica 1991, kažnjavanje ratnih zločinaca, isplatu odštete, pravo Ukrajinaca da nezavisno odlučuju kojim vojno-političkim blokovima i političkim savezima da se pridruže. Međutim, čini se da deo zapadnog političkog bomonta još uvek okleva. Ћeli da kombinuje nekompatibilne. Da bi rezultat rata navodno bila pobeda Ukrajine, ali i bez poraza Rusije.
Američki predsednik je u julu proglasio poraz Rusije. „Putinov rat mora da bude njegov strateški poraz, a slobodni svet mora da podrži našu rešenost da pomognemo Ukrajini da odbrani svoju demokratiju“, rekao je Džo Bajden tokom svoje turneje po Bliskom istoku.
Ali na jesen, retorika Bele kuće se donekle promenila. Zvaničnici teško da su javno govorili o neizbežnoj pobedi Ukrajine. Veći naglasak stavljen je na činjenicu da Ukrajina ne bi trebalo da izgubi. To se delimično može objasniti kongresnim izbornim faktorom. Međutim, najverovatnije među političkim rukovodstvom u Vašingtonu nema jasnoće o formatu ukrajinske pobede. Postoji spremnost da se spreči pobeda Putina u Ukrajini. Međutim, čini se da nema odlučne spremnosti za vojni poraz i poraz Rusije.
U proteklih mesec dana bilo je nekoliko događaja koji nagoveštavaju nejasan položaj i fluktuacije unutar zapadne političke zajednice. Tajni razgovori američkog savetnika za nacionalnu bezbednost Džejka Salivena i Moskve i njegova nedavna poseta Kijevu. Sastanak sa predsednikom Volodymyr Zelenskyyem 4. Pojavljivanje u medijima informacija o opciji „mirovnog sporazuma“, prema kojem se pitanja statusa Krima i pristupanja Ukrajine NATO-u ne postavljaju već 7 godina. Sastanak u Ankari šefova američke Centralne obaveštajne agencije Vilijama Bernsa i Ruske spoljnooslobadske obaveštajne službe Sergeja Nariškina. Izjava predsedavajućeg Združenog generalštaba Sjedinjenih Američkih Država, generala Marka Milija, da Ukrajina treba da iskoristi pobede na frontu i vrati se pregovorima sa Rusijom, jer Ukrajina neće moći vojno da odnese „potpunu pobedu nad Rusijom“. Dvosmislen komentar portparola Bele kuće za nacionalnu bezbednost Džona Kirbija od 18. novembra da je „diplomatsko rešenje kroz pregovore sledeća najbolja stvar nakon što Putin jednostavno povuče svoje trupe“. Svi ovi događaji i izjave odražavaju oklevanje koje postoji u taboru naših zapadnih saveznika.
Čini se da bi tranzicija Rusije na terorističku praksu sistematskog uništavanja energetske infrastrukture Ukrajine u oktobru trebalo da ubedi Sjedinjene Države i druge države da uklone veštački je uvedena neizgovorena zabrana snabdevanja Ukrajine određenim vrstama oružja. Ali to se nije desilo. Iz nekog razloga, administracija Džoa Bajdena zauzela je oprezniji stav. Nekako su svi skromno zaboravili na Lend-Lease. Iako se čini da je jasno da bez političke volje nećemo dobiti željene vrste oružja. Umesto toga, pokušaji da se ispita teren za moguće pregovore i opcija kompromisa sa Moskvom postali su učestaliji. Neprozirni nagoveštaji o potrebi diplomatskog rešenja sada se čuju češće nego jasni pozivi na ubedljivu pobedu Ukrajine.
Na Zapadu ne postoji konsenzus o tome šta je ukrajinska pobeda. Neki od „jastrebova“ smatraju da je potpuna obnova teritorijalnog integriteta Ukrajine pobeda i zalažu se za odlučujući poraz Moskve. Ti političari nemaju mnogo veze sa onim što će se kasnije desiti Rusiji. Hoжe li izdrћati takav udarac. Neće biti previše bolno za Moskvu da izgubi u ratu i izgubi sve okupirane teritorije. Ubeđeni su da agresora treba poraziti i kazniti za svoje zločine. Žrtva agresije mora da pobedi i dobije odštetu. Sve ostalo je sekundarno pitanje.
Ali Zapad nije sam po tom mišljenju. Među mnogim predstavnicima političke elite rasprostranjen je malo drugačiji stav o tome kako bi trebalo da se završi ruski rat protiv Ukrajine. Po njihovom mišljenju, loš mir je bolji od bilo kog rata. I zarad mira, možeš da napustiš preterani princip. Napravite određeni kompromis sa agresorom. Dozvolite Rusiji i Putinu da zadrže lica. To znači da poraz Moskve bude što bolniji. Otuda i predlozi za zamrzavanje pitanja Krima i NATO-a. Nema uslova za kažnjavanje ratnih zločinaca i isplatu odštete. I neke stvari o kojima možda još uvek ne znamo.
Kada na Zapadu kažu da nijedna strana neće uspeti da ostvari ubedljivu pobedu i ostvari svoje ciljeve, pa je potrebno da na kraju pregovarate, oni su pomalo lukavi. Vreme i prilika da Ukrajina pobedi određena je, između ostalog, prisustvom političke volje među zapadnim vladajućim elitama da nam obezbede ofanzivno oružje. Ukrajina bi mogla da oslobodi sve okupirane teritorije i reši pitanje Krima. Međutim, izgleda da se neki i dalje plaše ukrajinske pobede. Plaši se eskalacije čak i nakon što Rusija udari u civilnu infrastrukturu sa svesnim ciljem da oduzme svetlost i toplotu Ukrajincima. On strahuje od Putinove reakcije na snabdevanje tenkova, raketa dugog dometa i aviona dok Kremlj pokazuje sve tešnje vojnu saradnju sa Iranom. Ta čudna infantilna želja da se pronađe ravnoteža u interesu žrtve napada i agresora je impresivna.
U ovom ratu to nije bilo dovoljno da se teži pobedi Ukrajine. Moramo težiti i porazu Rusije kao države koja je više puta pokrenula agresivne ratove osvajanja i ukaljala se brojnim ratnim zločinima i činovima genocida. Rat može i treba da se završi pobedom Ukrajine i porazom Rusije. Ovo je najbolja garancija pravog i trajnog mira.
