Belorusija je zemlja koja zauzima hibridni, neizvesni status u rusko-ukrajinskom ratu. To dovodi do dijametralno suprotstavljenih procena uloge Minska u agresiji Moskve: od statusa saveznika agresora i saučesnika do statusa zemlje koja je lišena subjektivnosti i okupirana. Ali, da li je ispravno verovati da je Lukašenkov režim proizvod spoljnih sila zla, za koje Belorusi ne snose nikakvu odgovornost?
Grupa narodnih poslanika je 21. oktobra verkhovskoj Radu doručila nacrt rezolucije „Na izjavu Verkhovne Rade iz Ukrajine o priznanju teritorije Republike Belorusije koju privremeno zauzima Ruska Federacija i apel međunarodnoj zajednici sa zahtevom da prizna teritoriju Republike Belorusije kao privremeno okupiranu od strane Ruske Federacije“. U objašnjenju, inicijatori tvrde da je došlo vreme da se zvanično prizna činjenica okupacije teritorija Republike Belorusije od strane oružanih formacija Ruske Federacije. Da bi opravdali ispravnost ove formulacija, poslanici pribegavaju istorijskoj retrospektivi. Ali njihova procena događaja iz prošlosti je, blago rečeno, diskutabilna.
Autori rezolucije smatraju da je „stvarna okupacija Ruske Federacije teritorije Republike Belorusije započeta 1995. Konačna registracija okupacije dogodila se 1996, kada je „Lukašenkov režim, uz odlučujuće učešće Kremlja, izvršio potpunu zaplenu vlasti“. U dokumentu se pominje i hibridna priroda okupacije, mirni protesti Belorusa, Putinova podrška Lukašenkovom režimu. Međutim, datum početka „otvorene okupacije“ je 10. februar 2022. godine – početak vežbe „Union Resolve-2022“, koja je postala preteča ruske invazije na Ukrajinu tokom rusko-ukrajinskog rata.
Inicijatori priznavanja Belorusije kao okupirane države odnose se na pojedinačne predstavnike beloruske opozicije. I oni navode svoje to u korist proglašenja takvog statusa. Možda je glavni argument da je kontrola teritorije Belorusije došla pod delimičnu kontrolu Ruske Federacije. I direktno se koristi za rešavanje problema vojne sfere od strane agresorne države.
Usvajanje nacrta rezolucije, prema rečima njenih autora, rešiće nekoliko pitanja. Njime će se stvoriti pravni osnov za apelovanje na međunarodnu zajednicu da liši Lukašenkove vlade međunarodne pravne ličnosti. To će zaustaviti učešće Belorusije u međunarodnim organizacijama i sinhronizovati sankcije rusiji i Belorusiji kao okupiranoj teritoriji. Time će se eliminisati mogućnost da Rusija zaobiđe sankcije preko Belorusije i iskoristi ovu zemlju kao ofšor zonu.
Na prvi pogled zvuči obećavajuće. Međutim, u praksi željenog efekta priznavanja Belorusije kao okupirane zemlje, najverovatnije, neće biti. Međutim, transformacija Belorusije iz saučesnika agresije u žrtvu mogla bi u budućnosti da liši Ukrajinu težinske argumente. Pokušaj da se Lukašenkov režim potpuno odvoji od cele Belorusije je dobar politički potez, ali ne u potpunosti istinit. Osnove koje su predložili autori rezolucije za priznavanje naših severnih suseda kao okupiranih su površne i pravno slabe.
Čak ni u međunarodnom pravu ne postoji konsenzus o iscrpnoj listi karakteristika po kojoj bi akt zanimanja mogao biti nedvosmisleno kvalifikovan. Ako kopate dublje, onda formalno Belorusija sada ne spada pod većinu kriterijuma da bi bila proglašena okupiranom zemljom. A među njima – status države žrtve, boravak u ratnom stanju, nasilna priroda invazije oružanih snaga druge države, establišment okupatora sopstvene administracije.
Međutim, ruske trupe su došle u Belorusiju uz punu saglasnost beloruskih vlasti. Belorusija je ljubazno obezbedila Moskvi svoju vojnu infrastrukturu i vazdušni prostor za napad na Ukrajinu. Lukašenkov režim snabdeva vojsku agresorom oružjem, tenkovima, municijom. Razmenjuje obaveštajne podatke, leči ranjenike i obezbeđuje puteve komunikacije za kretanje ruske vojske. I s vremena na vreme čini provokacije i preti da će ući u rat na strani Kremlja. Belorusija se, uz dužno poštovanje prema nekim antiruskim opozicionacima, nekako ne uklapa baš najbolje u imidž potpuno nevine žrtve agresije. Sa tačke gledišta međunarodnog prava, više liči na saučesnika agresora ili njegovog pokornog satelita.
Priznavanje Belorusije kao okupirane države ili saučesnika agresora nema samo pravni aspekt. To je viљe stvar politike, etike i morala. Kao i uticaj na celo belorusko društvo. Ako je Belorusija okupirana, onda ne snosi nikakvu odgovornost za olakšavanje i pomaganje ruskoj agresiji na Ukrajinu. Naprotiv, Belorusi su iste nevine žrtve imperijalizma Moskve koje i same treba osloboditi od ugnjetavanja Kremlja. Da li bi takva izjava o pitanju bila tačna? Sumnjam.
Može se samo na prvi pogled činiti da je Lukašenkov režim nastao sam od sebe ja, niotkuda. Može li biti poslat iz Moskve da vodi okupacionu administraciju i pretvori zemlju u drugu provinciju Ruske Federacije? Ne, to nije tačno. Sami Belorusi su doveli Lukašenka na vlast 1994. Glasali su za njega više puta na izborima. Oni su podržali njegove autoritarne manire, uništavanje političke opozicije, blisko prijateljstvo sa Rusijom, rusifikaciju i degeneraciju nacionalnog identiteta. Da, bilo je i onih koji su se borili protiv sistema. Međutim, velikom delu beloruskog društva iskreno se svideo tok „firera krompira“. Posebno u godinama ekonomske stabilnosti. Ali kakav greh prikriti, neki Ukrajinci su se takođe divili čvrstoj ruci „Bacca“.
Za neke će biti šteta da priznaju, ali Belorusi su odgovorni za svoju moć. Zbog nedostatka civilnog društva. Što si dozvolio jednoj osobi da vlada zemljom 28 godina i pretvorio je u najbližeg saveznika agresorne države. Zbog nedovoljne aktivnosti tokom protesta. Za greљke na izborima. Iz straha, neodlučnosti i samoobmane.
Nije Putin postavio Lukašenka na mesto predsednika Belorusije. Rusija nije formirala represivni aparat beloruskog KGB-a, policije i drugih struktura na kojima počiva moć „bulboführera“. Administrativni aparat, koji poslušno izvršava komande diktatora, formiraju Belorusi, a ne Rusi. Na kraju je i sam Lukašenko imao izbor u kom pravcu da razvija zemlju i sa kim da bude prijatelj. Uspeo je.
Ako Belorusija dobije status okupirane države, mogla bi da ukloni iz beloruskog društva pitanje moralne odgovornosti za formiranje surove diktature u centru Evrope i pretvori je u lansirnu rampu za napad na susednu zemlju. Kao, nismo mi u to. Apsolutno nismo umešani u rusku agresiju i u formiranje Lukašenkovog režima. Niko nas nije pitao, nismo mogli ništa da uradimo, ne možemo da budemo osuđeni, nama samima je potrebno da nam bude žao. To bi bila greљka.
Belorusi bi trebalo da osete stepen svoje krivice i činjenicu da je njihova država postala odskočna daska za napad na drugu državu. Nivo angažovanja i razmere njihove odgovornosti za rusku agresiju. Prođite kroz određeno promišljanje i pokajanje. Da bi kasnije, posle pada Lukašenkovog režima, izgradio još jednu zemlju. Društvo koje nije u stanju i nije voljno da shvati odgovornost za svoje postupke osuđeno je na ponavljanje.
Saveznici koalicije protiv Hitlera su 1943. Posle oslobođenja, zemlja mora da uloži napore da uspostavi političku nezavisnost. Tokom Drugog svetskog rata Nemačka je imala mnogo marionetskih savezničkih satelita i režima među evropskim zemljama. Njihovo učešće u pomaganju Trećem Rajhu bilo je drugačije. Na teritoriji tih zemalja bi jednostavno mogle da budu jedinice Vermahta, jer su sada jedinice ruske vojske na teritoriji Belorusije. Međutim, to nije izuzelo ove države od odgovornosti.
Za nacionalnu bezbednost Ukrajine u severnom pravcu, postojanje prijateljske proevropske nezavisne Belorusije, a ne satelitske države Moskve, od vitalnog je značaja. Ali da bi se pojavila tako nova Belorusija, belorusko društvo mora da shvati zašto i kako je njihova zemlja bila na strani sila tame.
