Hiljade ljudi koji su bili primorani da napuste svoje domove zbog rata, i hiljade priča. Katerina Manko je profesionalna šminkerka iz Karkiva, koja je kao porodica morala da se preseli u region Lviva i ponovo uredi svoj život.
Kao deo SVOI projekta za Kanal 24 Katerina je podelila svoja sećanja na prve nedelje rata, adaptaciju na novi grad, potragu za poslom i još mnogo toga. Ponovo smo odštampani intervjuom.
„Sklonište je ponudio tekvondo trener“: Kako je porodica uspela da ode
Ketrinova porodica je uspela da napusti Karkov početkom marta. Prvo je porodica došla u malo selo u regionu Karkiva, kasnije u Aleksandriju. Sledeća stanica je bila Vinnica. Konačno, porodica je ostala u Horodoku, u regionu Lviv.
Ketrinova deca se profesionalno bave tekvondoom, a sportska porodica im je ponudila utočište u prvim mesecima rata.
„Naš trener je odavde, iz Gorodoka, ali se preselio da živi u Karkivu pre 4 godine. Kada je rat počeo, sedeli smo tamo neko vreme (u Karkivu) u podrumu. Onda je rekao da se o tome ne može pregovarati, da „dolaziš kod mene“. Bio je toliko zabrinut kako smo bili tamo da nismo imali nikakve veze. Na kraju smo tako došli ovde u Gorodok, a sada deca treniraju sa svojim trenerom“, kaže Katerina.
Cela porodica je došla u Lviv region: Katerina sa dvoje dece, sestrom i sinom i roditeljima. Do kraja proleća živeli su kod trenera. Uzgred, njegova stara baka je takođe živela tamo. A u maju, Katerina porodica je otiљla.
Ketrinini sinovi nastavljaju da vežbaju tekvondo. Fotografija dobijena ljubaznošću Kanala 24
„Pre invazije, postojao je osećaj da je rat neminovan“
U Karkivu, porodica je živela u oblasti u kojoj je bilo nekoliko vojnih objekata. Zbog toga se odmah u prvim danima od početka invazije punih razmera porodica preselila u drugi kraj grada u skloništu od bombi. Predskazanja da je rat neizbežan bili su sa Ketrinini muž nekoliko dana pre 24.
Moj muž generalno nije baš nervozan. Ali poиeo je da nosi kuжi heljdu, a onda malo paste. To je, osoba koja to nikada nije uradila počinje da pravi deonice. Kažem mu, „Šta to radiš? Ono što vi vučete, mi više nemamo gde da stavimo.“ Rekla je da je 21. Kako druga zemlja može da dođe tako lako ako je niko nije pozvao ovde? A on mi je rekao: „Kat, pa, biće rata, ne danas, ne sutra.“ Ali to još uvek ne mogu da prihvatim za sebe. To je nešto nerealno za mene“, podelila je žena.
Rat je i dalje kucao na Ketrinova vrata. Međutim, odmah zvuci eksplozija u zoru 24. februara. Ketrinn muž dugo nije spavao, kao da je osetio predstojeći dolazak rata.
„23-og uveče smo otišli u krevet, i vidim da je čovek budan… Mislim, da, љta je bilo. Dok sam gledao vesti, prolazilo mi je između ušiju, da budem iskren. Ne znam zašto je to tako. Navodno, nisam želela to da doživljavam, onda je za mene postojala neka vrsta nestvarnosti“, priseća se Katerina u noći 24. februara.
I odem u krevet, i negde u 4 – pola 5 bilo je kao da je dah, onda su prozori drhtali. I veж sam shvatio da ovo nije pozdrav ili vatromet.
„Uskočio sam, pogledam kroz prozor i tamo gori! I mršti se, ne prestaje. Imam paniku, hvatam decu. Deca takođe paniče. Istrčali smo u hodnik. Čovek mirno izađe i kaže: „Ne brinite, onda je rat tek počeo.“ Veoma je suzdržan u meni, a da bi on paničio, to se nikada nije dogodilo“, dodala je Katerina.
„Poznanici su mislili da nas više nema“: Da bi preživeli, porodica se preselila u sklonište za bombe
Posle toga, Ekaterina i njeni rođaci stigli su u sklonište za bombe u drugoj oblasti Karkiva. Tamo su ostali 9 dana, od kojih su 4 bila bez svetla i komunikacije. Ketrin se priseća: „Prijatelji su mislili da nas više nema, jer nije bilo veze i niko se nije javljao.“
U međuvremenu, porodica je preživela u podrumu. Žena je rekla da su u prodavnicu išli samo muškarci, koji su svaki put bili ispraćeni kao da su poslednji put. U prodavnicama su sve police bile prazne, osim onih na kojima su stajali ruski i beloruski proizvodi.
„Neki ljudi su bili gladni, ali niko nije dirao te proizvode“, ponosno je rekla žena.
Ljudi su pokušali da prežive u skloništu od bombi i nahrane decu. Fotografija dobijena ljubaznošću Kanala 24
Bilo je posebnih problema sa vodom i hranom za bebe. Uopšte nije bilo hleba. Kada je žena videla hleb prvi put od početka ruske potpune invazije na Ukrajinu, nije mogla da zadrži suze.
„Počinjete da doživljavate život i važne stvari na potpuno drugačiji način. To sve mnogo menja. A ono što se smatralo tako ozbiljnim i važnim za nas ispostavilo se kao neprocenjivo. A kada izgubite stvari koje nikada nismo cenili, shvatite da su to zaista bile stvari vredne pažnje, ljubavi, zahvalnosti“, rekla je Katerina.
Ketrin i njena deca i muž su živeli u skloništu za bombe. Fotografija dobijena ljubaznošću Kanala 24
„Znali su koliko voleja kakvog oružja“: Kako je porodica preživela u Karkovu
Nekoliko dana porodica je ostala u podrumu bez svetla i vode. Otišli su u toalet prema rasporedu: „Otbabahalo – to jest 20 sekundi.“
„Stajali smo jedan po jedan iz podruma i brojali kada je grad radio. Znali smo koliko voleja koje oruћje, gde su leteli, gde su naљi pucali. Potpuno ste svesni toga. Učite ako želite da preživite, vrlo brzo“, rekla je žena.
U Karkivu, Katerina i njeni prijatelji, komšije i porodica su volontirali. Skupljali su odeću i hranu za vojsku, koja se prijavila u redove teritorijalne odbrane. Za dečake i muškarce svih uzrasta doneli su sve što je bilo kod kuće: cipele, jakne, čarape itd.
„Ali uprkos činjenici da su nas sa neba bombardovali ruski avioni, njihovi avioni su leteli, čuli smo kako bacaju te bombe iz aviona, a ocene su letele, imali smo jedan cilj – da pokupimo momke… Kao da kada ste zauzeti nečim, kada nekome pomognete oko nečega, već se prilagođavate sebi. Više ne sediš tako, ne umireš, jer znaš da moraš nešto da uradiš, a ne da očajavaš“, podelila je Kejtrina svoja sećanja.
„Zvali su Ukronaziste“: Ketrin se prisetila stava rođaka iz Rusije
Ketrinina porodica živi u Rusiji duž majčine linije. Od početka invazije punih razmera, žena je konačno prekinula odnose sa svojim rođacima, koji su bili pod uticajem ruske propagande.
Ketrin kaže: „Počeli su da zovu moje roditelje i govore da su ‘Ukronazisti’, da ih je neko zombiran tamo zombiran, da ste ‘vi idioti, izađite iz skloništa za bombe, žele da vas spasu’. Onda se to glatko pretvorilo u optužbu da „to je ono što ti treba“.
„Sedeli smo u podrumu, zvali su i govorili: ‘Putin nikada neće izgubiti, imate samo jedan izlaz – da prihvatite i izdržite’. Ali onda, naravno, niko nije hteo. Roditelji sa njima su potpuno prekinuli komunikaciju posle ovoga. Nisam imao niљta da im kaћem jer sam znao da su Rusi. Mi uopšte nismo bratski narod i nikada nismo bili bratski narodi“, kaže Katerina.
Prema rečima te žene, Ukrajinizacija je veoma važan element borbe protiv ruskih okupatora. Ona objašnjava: „Svi treba da shvate da je to veoma važno. Isti jezik, vrednosti… Ovo je kodeks nacije. To je ono љto je ostalo za tobom.“
„Pokrili su decu sami sobom“: Put iz Karkova bio težak
Dugo porodica nije imala nikakve informacije o tome da li je ukrajinska vojska u Karkivu ili ne. Na kraju su uspeli da uhvate vezu na krovu 3-spratne zgrade, i saznali su da ukrajinska vojska odbija neprijateljske napade. Onda je Ketrin odlučila da je hitno neophodno napustiti Karkov.
„Ispostavilo se da smo vozili na putu gde je možda 3 sata pre toga stigla ogromna raketa. Odeš i samo… Kakav uћas. Shvataš da sada odlaziš i da može ponovo da leti. I to je to. Vozili smo se kolima iza mene sa decom i mužem. I ispostavilo se da sam pokrila decu sama sa sobom, a on me je pokrio na vrhu. Išli smo toliko da deca, ako ništa drugo, ne bi bila pogođena“, priseća se Katerina.
Porodica je doљla u malo selo u regionu Karkiva. Međutim, oni su takođe morali da pobegnu odatle, jer je ruska vojska već nanosila artiljerijske udare na susedno selo. Zbog toga je porodica otišla dalje: prvo u Aleksandriju, pa u Vinnytsia, pa na kraju u Gorodok.
„Suprug i ja smo sami doneli odluku, bez obzira koliko je to bilo tužno, bez obzira koliko je stečeno u mom životu u Karkivu. Znali smo da ako osvajaиi doрu u Karkiv, neжemo biti u Karkivu. Иak i ako niљta ne ostane u naљoj kuжi, иak ni ruљevina. Ali samo da to bude Ukrajina!“, naglasila je Katerina.
„U Lvivu deca su prvenstveno tražila spomenik Banderi“: Adaptacija u novom gradu
Katerina kaže da je trebalo nekoliko nedelja da se navikne na Gorodoka. Međutim, bilo je mnogo lakše prilagoditi se novom gradu nego samoj svesti o ratu i svemu što se dogodilo.
„To je samo teška percepcija ovog rata i činjenica da je sve ostalo u vašem rodnom gradu. Posao i fizički život su ostali kod nas. A neki život je moralan, ličan – ostao je tu i zato je bilo veoma teško sa tim. Ali vremenom sam već prihvatila tu činjenicu da je to sada slučaj, ali moramo da radimo na tome da doniramo više našim momcima“, kaže Katerina.
Katerin najmlađi sin je u 1. razredu jedne od škola u Karkivu u zabačenom formatu. A najstariji sin trenutno živi u Nemačkoj.
„Kada smo stigli u Lviv, deca su želela da se slikaju sa Stepanom Banderom sa svih strana. Guglali su tražeći gde je taj spomenik, i da samo moramo hitno da odemo tamo. I fotografisao sam ih tamo, verovatno 30 minuta. Ovo me je, na prvom mestu, iznenadilo jer su nešto pročitali, shvatili nešto. To je kul! Pored toga, mislim da to zavisi od vaspitanja koje ste stavili u dete“, podelila je žena.
Deca čekaju svoj povratak u Karkov. Fotografija dobijena ljubaznošću Kanala 24
„Rad je postao mali, ali ovo je tačno“: Ekaterina radi kao šminkerka
U Karkovu, Ketrin je imala svoj salon šminke, učila je svoje omiljene poslove drugima. Danas radi kao honorarni šminker u Lvivu. Međutim, sada nema mnogo posla zbog činjenice da, prema Ketrin, „takve usluge zahtevaju određenu priliku, neku vrstu odmora“. A s obzirom na to da je od 24. februara bilo znatno manje takvih događaja, ima i manje posla.
„Svi se trude, i to je prava stvar, veoma je skromno raditi sve. Jer svaka osoba shvata da dok se mi ovde zabavljamo, malo zabave u nama, muzike, plesa, onda su momci u rovovima, baricama, na hladnoći, u prašini. Svi bi to trebalo da shvate“, naglašava Katerina.
Prema rečima te žene, poteškoće sa zapošljavanjem posledica su činjenice da su raseljene žene često žene sa decom različitog uzrasta. I svako dete se prilagođava novoj sredini na različite načine. Katerina je ponuđena da radi u inostranstvu, ali shvata da će odmah poželeti da se vrati kući u Ukrajinu.
Međutim, poteškoće u pronalaženju smeštaja posledica su činjenice da ne nude svi stanodavci smeštaj imigrantima. Katerina je istakla: „Generalno, migrantima sa decom je teško da pronađu smeštaj, a nerealno je da migranti sa decom i životinjama pronađu smeštaj. Biću zahvalan posmrtne ostatke svog života ljudima koji su nas prihvatili da sada živimo sa nama.“
Ketrin veruje i čeka svoj povratak kući. Fotografija dobijena ljubaznošću Kanala 24
„Svakim danom je sve bliže pobedi i povratku kući“
Na pitanje da li porodica planira da se vrati rodnom Karkivu, Katerina je bez ikakvog oklevanja odgovorila: „Da, o ovome se ne raspravlja! Već brojimo svaki dan ovako: svaki dan je jedan dan bliži pobedi i povratku kući.“
„Prvo što ću uraditi čim izađem iz voza i izađem iz stanice, kleknuću i samo poljubiti zemlju… Zagrliжu ljude. Razumeću da su oni za mene stranci i stranci, ali ovo je nešto tako domorodačko“, podelila je Kejtina svoje nade.
Onda želim da odem do metroa, gde će tako impozantan, harizmatični ujak reći: „Sledeća stanica metroa je „Univerzitet“. Vrata se zatvaraju.“
Naši branioci su uspeli da odgurne neprijatelja od regiona Karkiva. Osvajači su oterani sa ukrajinske zemlje u sramoti. Sav bol koji su prouzrokovali, pamtićemo i nikada nećemo oprostiti. Trenutno, Karkiv pokušava da se vrati u život. Iako vlasti pozivaju lokalno stanovništvo da ne žure da se vrate, osećaj doma poziva mnoge. Rat će se nužno i nužno završiti našom pobedom. Svaka kuća će biti svetla i bezbedna, a sada ostaje da sačekamo da ruski okupatori budu izgurani iz zemlje.
