Rusi nikada nisu negovali svoje borce, postoji na stotine dokaza o tome, kako istorijskih tako i modernih. Međutim, priča o 36-godišnjem Pavelu Tarasovu sa pozivnim znakom „Tiho“ – zarobljenika specijalne režimske kolonije koja je poslata u rat kao deo „DPR vojske“ – posebna je. Bio je u stanju da preživi jer je uspeo da se preda ukrajinskom zatočeništvu, ali mnogi njegovi saučesnici su imali manje sreće – ubili su ih sami.
Po prvi put, objavljuju nam se jedinstvena svedočenja sa „druge strane“ koja nam pomažu da razumemo sa čime se suočavamo. U nastavku možete pogledati video ove priče.
***
Zovem se Tarasov Pavel Sergejevič, rođen 08.14.1986. U februaru 2017. uhapšen sam zbog razbojništva, u julu 2021. osuđen sam na 7 godina specijalnog lečenja. 24 jula ove godine, stigao sam u koloniju br. 52 grada Jenakiieve i ostao tamo do 3. Onda nam je administracija kolonije došla sa letcima za kampanju i počela da sastavlja liste za formiranje u [військові] Deo.
3. novembra, oni koje je izabrala 100- ta brigada, gde sam dobio, odvedeni su i odvedeni u fabriku za preradu mesa. Tamo su nam od 1942. godine dali zimsku i letnju opremu, piksel, gvozdene kacige i torbe za odeću. Ljudi iz drugih „lagereja“ su takođe dovedeni tamo. Tako sam ušao u treći puščani bataljon, sedmu četu, prvi vod, prvu diviziju, odvojenu jurišnu 100.
Priprema
Šestog novembra otišli smo na teren za obuku, gde nam je dato oružje – kome jurišne puške, kome RPG-i, kome mitraljezi, i još četiri snajperske puške. Šta smo radili na terenu za trening? Bio sam zadužen da „sagradim momka“ za ručak da ne bi lutali po terenu za trening. Poređao sam ih, izvadio iz terena za trening na ručak i takođe ih vratio. Neki momci su naučili da „kalaši“, šetaju u „dvojci“, „trojkama“ i „dajerzhat guzicama“. Neki su nauиili ovo.
Pukovnik, šef terena za obuku, hodao je i neprestano vikao ako instruktor vodi našu grupu negde gde je pogrešno pucala. Stalno je vikao: „Vodite ove p*dare odavde, gde ste ih s***e doneli?! U*beš sa njima na „lagieru“ ako nešto krene naopako!“. Sve vreme su nas pratili konvojem, 3-5 ljudi je odvedeno u toalet na nišanu.
14-og smo se pripremali za inspekciju, počeli smo da izlažemo opremu, tenkove, pešadijska borbena vozila, KamAZ, „Ural“ – sve što je bilo na terenu za obuku, jer je neki general morao da dođe tamo da vidi. Usta su nam se uspaničila, pitali smo šta, a on je rekao: „Hajmeri su ujutru udarili u deponiju“. Isti „Hajmeri“ i deo stotog hita. Pa, to su nam rekli… Onda je njihov napad propao i šef kabineta je rekao: „Hajde da pošaljemo zeke. Ne treba nam to meso?“ A šta šef kabineta radi? Izneverili su napad, i on i njegova kompanija su pobegli u Donetsk. Njihovi borbeni pozivi i preko radija i preko telefona, i ne mogu da zovu. Isključili su se, „lakh“ i počeli da skupljaju stvari… Oni su Rusi. Pa, ali nisu imali vremena da se odmakne, bili su vezani.
Napad
22. novembra 2022. godine, naređeno nam je da formiramo četiri grupe od pet osoba. Učitali smo na dva IFV-a i napredovali. Rečeno nam je: „Tamo su ukrajinske snage počele da kopaju rovove i, da ne bi imale vremena da se ojačaju, sada ćemo ih oterati i ojačati tamo.“ A mi, pored ova dva pešadijska borbena vozila i još dva „singla“ [БМП-1], prateća, još tri „dvomeja“ [БМП-2]. Onda se pridružila još jedna „zuška“ [ЗУ-23-2] Takođe smo vozili dva tenka usput. Rečeno nam je da će, čim Ukrajinci vide sve te „relikvije“, prestati da se opiru i da neće biti borbe. Ukrajinci će se povući, a mi ćemo steći uporište i to je sve – gradimo se i ova pozicija je naša. Pa smo istupili…
Neki su dijagonalno pohrlili u polje, a mi smo skrenuli levo i hodali duž šumskog pojasa. Jedan tenk je stajao na ćošku pre ulaska na teren, a drugi napred. I dva IFV-a su se šlepala iza nas, i nisu odlučili kako i kojim redosledom treba da idu, i ostavljeni su. I vidim unapred, kuda ide tenk – bljesak, vatra i sve oko crnog srušenog, tenk je stao. Gledam – BMP je „dvojaka“, bah i kapuljača su eksplodirali, razumem da sam predaleko i da neću uzvratiti udarac. A ovaj [водій] dok sam pritiskao kuku napred i nešto je letelo niz naš BMP sa strane i čula se tolika buka da mi je noga utrnula… Bacili su nas u stranu. Pali smo, i oko 4 metra od nas je bio rov, pa smo dopuzali do njega.
Preda mnom je „Luntik“ skočio u rov, carstvo nebesko do njega, pa čak i „Kondrat“, takođe je umro tamo u rovu. Neko me je pregazio, viknuo, nisam ni primetio o kome se radi, a on je tako upao u taj rov i splasnuo, primetio sam njegovu pljosku sa strane – bila je pocepana, a „bronika“ sva urolana (navodno, nešto mu je odletelo na stranu). Tek tada sam saznao da je ovo borac sa pozivom „Mesny“. Pola minuta je prošlo i „Kipiš“, koji je sada ovde sa mnom, i „Minolovci“ su nam došli u rovu – on i „Petrukha“ biki starešine u našoj grupi. „Minolovka“ je bila starija, a „Petrukha“ je bila da bi nas držali pod kontrolom.
Jedan od IFV-ova je pokušao da se vrati, da ode, ali nešto je ponovo proletelo pored njega i zapalilo se, ispostavilo se iz haube. Onda su dva mitraljeza poиela da rade za nas i tamo sa strane bankomat je joљ uvek radio. Onda sve, više motora naših automobila nisam čuo. Bankomat je prestao da radi i shvatio sam da su svi oboreni, niko nije mogao da se skloni.
I mi smo u tom rovu sa „Luntikom“, F1 granata je odletela ka njemu, noge su mu bile prekinute, pao je na „Kondrat“ i stegao ga. Kažem „Kondratu“: „Hajde da izađemo, preрimo na nas.“ Kaћe da ne moћe, jer je Luntik teћak, a ovde joљ jedan F1 pada pravo na Luntikov oklop. Guram momke u stranu, ali granata dodiruje „Kondrat“, „Luntik“ ubija…
„Kondrat“ je bio tik ispod oklopa – krv je počela da teče iz mog vrata, a šrapnel mi je uleteo u nogu. Mitraljezi su radili negde sa strane, hteo sam da se pomerim, malo sam podigao glavu, i dobio metak od 7,62 na kacigi, otkinuo kacigu, glava mi je bila malo izgrebana. Pritisnuo sam se na zemlju i viknuo: „Uđite u kontakt, recite nam da nas izvuku, jer smo živi neće više da izlazimo…“
„U toku“
„Minosveper“ je bio u pravu kada je ispao iz BMP- a – legla je tri metra dalje od nas i čuli smo je.. Imali smo još jedan – analogni, ali odatle nije uspelo. Onda je „Minožnik“ ušao u kontakt telefonom i sa te strane nam je rečeno: „Sada su ovde dve grupe, drugi bataljon strela odlazi i bićete izvučeni, izdržite.“ A onda stiže još jedan [граната] „efka“, uzmem ga, bacim ga iza ugla u „Luntik“, gde leži još uvek živi „Kondrat“, i čujem da je eksplodirao…
Na telefonu smo, kaћemo, „Љta jurite?! Ovde nas bacaju granatama, idemo brže!“. A oni: „Da, da, veж jesmo. Recite u kom ste rovu, dajte znak – naša „ptica“ će biti na nebu. Dva minuta i biće na nebu.“ I čujem da je „ptica“ na nebu i kažem „Šaperu“ da pitam da li je to naš… To je poslednje čega se sećam da sam gledao i video da „sbros“ dolazi, viče „sbros!“ i ona je [граната] pa padne, udari me u vilicu i ja sam se „oznojio“… Vraжen sam na „Kondrat“ odozgo. Oči su mi potamnele, uši su mi bile blokirane, krvi nije bilo, počeo sam da se prevojim…
Čujem ljude kako viču na telefon sa te strane: „Anu maši rukom, jesi li ili nisi?“ Pa, ali ja, dolbo*ob, mahnem rukom i onda pogledam – opet „sbros“. Pada u „Saper“. „Kipiš“ viče da je pao između „oklopa“ i kacige, negde iza mojih leđa, a onda mi je ruka bila izgrebana.
Taj dron je visio i odleteo. Nikada nisam razumeo čiji je to dron, ali nam je rečeno da mašemo rukom, pa smo mahali, a „vogovi“ su bačeni na nas. [ВОГ-17, ВОГ-25].
Nastavili smo da budemo „na telefonu“ i sa druge strane nam je rečeno: „Pucaćemo sada, a vi nam recite gde smo stigli.“ Pucali su pravo na nas. Ovde je strana iskopine i rudnik od 80 mm sleće u blizini“Vasilok». A onda glas sa telefona: „Pa, pali smo?“ i odgovorimo: „Da, gde, kad bi samo malo više udesno, naseli na nas.“ A onda „Kipiš“ čuje naše preko telefona: „Onda tamo, uzmi malo udesno.“
Onda kažem, „Vaz, idemo u p*zda“, i ovde [українські] dečaci nam kažu: „Ne budi jelen – odustani.“ Pitao sam da li će spasiti živote, rekli su da će imati i medicinsku negu i sve što tamo moraju da daju. Međutim, „Kipiš“ je malo sumnjao, kaže: „Ubiće nas, rekli su nam šta rade zatvorenicima, posebno kod nas, zecima, nikome nisu potrebni.“ Ja kažem, „Karoši, odvezli su se. Zato što će definitivno ubiti ovde…“ Onda su nam odletela još dva rudnika…
Otišao sam prvi do momaka iz Oružanih snaga Ukrajine, skinuo broniku, pregledali su me, pružili prvu pomoć, zavojili me, dali mi vodu. Seo sam, vičući „Kipišu“: „Idemo ovde, živ sam, ovde ima adekvatnih ljudi.“ Onda je izašao…
***
Postojao je [військовий ЗСУ] „Gogolj“, viša pozicija, kul osoba, kada bih imao priliku u životu da se rukujem sa njim i kažem „hvala“ što ste mi pomogli… Gde ležimo u rovovima, naši [денеерівці] počeo je da postavlja kasetne školjke. Onda nas je „Gogol“, pod tim granatiranjem klastera, odveo pozadi da nas spase, da održimo reč i ostavimo nas u životu. Odveo nas je ispod čaura, pali smo, ali je sve izneo i predao medicinarima. Došli smo do tebe i ja sedimo živi i nadamo se da ću biti zdrava.
Ali način na koji je vojska DPR-a uradila za nas, generalno je… Nisu nas orijentisali da bi saznali gde je ukrajinska vojska. Kada im je „Kipiš“ rekao da je jedan i „Tih“, to jest, ja sam bio tri stotine, onda su počeli da nas pokrivaju da bi ih uništili. Siguran sam da su to specifični ljudi, ne plašim se da ih nazovem – „Kalina“, „Zaporožje“ i kombat. Sudeći po njegovom izgovoru, kombat je Ruskinja.
Bacili su nas na klanje kao meso. Rekli su da neće biti bitke, da neće biti otpora, da ćete zauzmu pozicije i sve će biti „rovno“. I dočekali su nas sa takvom skvolomvatrom… Možda je neko drugi negde drugde ostao 300. na pozicijama, a možda i ne…
