U noći 24. februara životi miliona Ukrajinaca su se zauvek promenili. Među njima je i Olena Prusova, koja je dva puta izgubila dom, bežeći iz Marijupolja, a kasnije iz Mikolaiva. Međutim, istrajnost i pomoć brižnih Ukrajinaca pomogli su njoj i njenoj ćerki ne samo da započnu novi život, već i da ispune njen san.
Sada je Olena fotograf i ima priliku da se obezbedi sa svojom mladom ćerkom. Pročitajte više o tome kako je uspela da započne život od nule po treći put u okviru projekta „Svoi“ na Kanalu 24. Nas ponovo štampa tekst.
„Rat je počeo širom zemlje“: Elena dva puta izgubila dom zbog osvajača
Kako je poиeo rat za tebe?
Februar je bio veoma događajan, pa sam izgleda ispao iz svog života i nisam ni čuo sve te glasine o ratu i da je počeo. I veж u 5 sati 24. U početku, uopšte nisam razumeo šta se dešava. Dete je spavalo, bili smo zajedno samo u stanu. Odjednom je alarm na automobilu počeo da „vrišti“. Iskljuиio sam ga jednom, a onda opet.
Kada ste čuli eksplozije, o čemu ste prvo razmišljali?
Mislio sam da je to neka vrsta treninga, iskreno. A onda sam osetila strah da nešto ozbiljno počinje. Onda sam ušao u Telegram– hrani se i čita vesti. Tek u tom trenutku sam shvatio da je rat poиeo. Ona (rat – Kanal 24) je bila u Ukrajini, ali se nekako sve malo smirilo.
Nažalost, Elena je po drugi put bila primorana da pobegne od rata. To se prvi put dogodilo 2014. godine, kada je žena napuštala Marijupolj. I drugi put – 2022. godine, kada se evakuisala iz Mikolaiva. Svaki put kada je žena bila primorana da iskusi strah za svoj život i živote svoje dece. Svaki put – preseljenje i neizvesnost.
Plašila sam se da se ovo dešava širom zemlje. To je da je sve već stiglo do tačke krize kada sam shvatio da moram negde da odem.
„Put do eksplozija i rad protivdušne odbrane“: Porodica se nekoliko dana vozila od Mikolaiva do Lviva
Tada ste odlučili da se evakuišete?
Da. Da budem iskren, prvog dana potpune invazije, moj prijatelj se ponudio da se preseli u svoj stan. On živi u centru Mikolaiva, a mi živimo u severnom okrugu, u koji ide most. Da je leteo na njemu, ne bismo nigde otiљli. Zbog toga smo 24. februara otišli u stan sa prijateljem, smestili se i tamo živeli sa ćerkom negde pre 7. marta.
I 7. marta smo pozvali prijatelja i odlučili da odemo. Ali znaš, mislili smo da idemo na nedelju ili dve tamo i da ćemo se vratiti. Otišli smo 8. marta – to je bio poklon. Stajali smo u redu veoma dugo da odemo, jer smo morali da pomerimo Varvarovski most i odemo u Odesu.
Elena Prusova ispričala o napuštanju Nikolajeva (foto 24 kanal)
Jesi li bio tamo dugo vremena? Kako je proљao put?
Išli smo u Odesu oko 6-7 sati. Onda je bilo malo lakše, ali sa eksplozijama, za protivdušnu odbranu. Bilo je i strašno i neshvatljivo. Generalno, verovali smo da ćemo se uskoro vratiti i da će sve biti u redu.
Prijatelj živi u regionu Lviv, selu Monastirets. Posle Odese, hteli smo da idemo tamo. Ali prvi dan smo uspeli da stignemo samo do Vinice. Svratili smo tamo da prenoćimo i otišli ujutru sledećeg dana. Želeli smo da što pre stignemo u region Lviva. Pogotovo što smo svi bili sa decom.
Prvih dana po dolasku spavali smo manje-više mirno. Jer dok su živeli u Mikolaivu, sve je tutnjalo. I onda smo nekako mirno zaspali, mada je unutra još uvek bilo nervoze.
„Nastala je panika da su ovo naši poslednji dani“: O adaptaciji u regionu Lviva
Da li ste dugo navikli na novi grad?
Nedelju dana kasnije, manje-više smo se prilagodili. Ali posle toga, poиela je panika da su ovo bili naљi poslednji dani. Vidite, poslednjih dana pre odlaska u Nikolajev, više nije bilo proizvoda, neke apoteke su radile, ali bilo je dugih redova. I počeli smo da kupujemo hranu jer smo se plašili da kasnije nećemo moći da je priuštimo.
Neki meštani nas nisu razumeli. Izgleda da smo došli – i treba da uštedimo novac, i počeli smo da ga trošimo. Jer, znaš, izgledalo je kao poslednji dan. I sve moћe da bude.
Posle nekog vremena, sve je bilo u redu, komunicirali smo sa meštanima. Veoma nas je kul primila porodica koja nas je sklonila. Oni čak i sada komuniciraju sa nama, kao nAša roditelji: pozovite vas u posetu, za praznike. Imali smo mnogo sreće sa njima, bili smo kao jedna porodica.
Olenina poznanstva je posle izvesnog vremena pozvala nju i njenu ćerku da se približe Lvivu, selu Obrošin. Tu je počela nova stranica njenog života. Uprkos tome, ćerki Oleni, 5-godišnjoj Ulijanki, mnogo nedostaje dom.
Ulyanko, hoćeš li da se vratiš kući?
Ulyanka: Da, sanjamo da idemo kući svaki dan, ali svaki dan razumemo da, možda, neće biti gde da se vratimo.
Da, tamo je sada opasno. Šta je sa tvojim domom?
Ulyanka: Uleteo je u moju kuжu. Na sledećem ulazu. Oštetio je krov i dva stana. Ali za sada, moja kuжa je netaknuta. I stoji.
„Rekao je: ako ne ja, ko onda“: o gubitku vojnog čoveka
Nažalost, u tako teškom trenutku, Olena je bila primorana da prevaziđe sve poteškoće i prepreke praktično sama. Na kraju, njen vojni muћ je umro pre manje od godinu dana. Bio je potpukovnik. Ruslan Prusov je služio u 79.
U novembru 2021. poginuo je dok je obavljao svoje borbene misije. Ovo je osoba koja me je naučila da volim i osećam lepotu ovog života. Ne žalim što sam, iako to nije dovoljno, bila sa njim. Preživela nas je naša zajednička ćerka. Takođe, iz prvog braka imam odraslog sina, Sašu.
Kakav ti je bio muћ?
Bio je patriota svoje zemlje. Iako nije imao ukrajinske korene: majka mu je bila Ruskinja, a otac Tatar. Ali uvek je govorio da je ovo cela naša zemlja. Borio se, čak je bio i na aerodromu Donetsk.
Kada sam ga pitao da ne ide u rat, uvek je govorio: „Ako te ne zaštitim, ko će te štititi? Ko će spasiti našu zemlju?“ Stoga je tretirao Domovinu sa nežnošću, sa strepnjom. Pa je umro sa tim osećanjem.
„Život je veoma kratak“: o tome kako se usudila da ispuni svoj san
Kako si se osećao počevši od nule? Koji savet bi mogao da se da osobi koja je sve izgubila?
Elena je priznala da je u tako teškom periodu života veoma važno imati podršku. Ta štedna slama i zrak sunca u mraku bio je osnivač fondacije „Drugi“ Sofija Papirnyk. Devojčice su se sprijateljile, i, na kraju, zahvaljujući ravnodušnosti Sofije, Elena se našla na novom mestu.
Veoma je važno imati podršku. Na primer, Sofiyka nas je veoma motivisala. Ona nas je sprečila da padnemo u depresiju. Drugo, moraš da veruješ u sebe.
Postoji period kada se osećate kao da ste se smrzli. I ne znate šta da radite: da li da radite, ili da ostanete kod kuće, ili da odete negde, jer morate da zarađujete za život sa nečim. Čak i pre rata, voleo sam fotografiju. I zahvaljujući Sofiji, koja je verovala u mene, počeli smo da sarađujemo sa njom. Ponudila mi je pucnjavu. Prva pucnjava odigrala se sa Lajlom, njenom koleginicom, koja ima privatni vrtić. Bio sam fotograf na njihovom dogaрaju.
Olena (prva sleva) i Sofija (druga sleva) sa prijateljima (fotografije koje je obezbedila Olena na Kanalu 24)
Osnivač Fondacije Inši Sofija Papirnik priznala je novinarima Kanala 24 da je bilo vrlo lako ostvariti Olenkin san.
Sofi, kako si se sprijateljila sa Elenom?
Sofija: Moj glavni zadatak je bio da njoj i drugim raseljenim ljudima pružim osećaj sigurnosti. I prva dva ili tri meseca, moj zadatak je bio da doрem kod njih. Došao sam, poneo neke knjige sa sobom, slavili rođendane, formirali poverenje jedni u druge. I vremenom, devojke su počele da se otvaraju. Alenuška takođe. Poиela je da priиa o svojim snovima. Sećam se da sam pomislio: „Bože, tako da su takvi snovi veoma laki i veoma laki za realizaciju.“
Olenkin glavni san tada je bio, u stvari, da počne da fotografiše. Međutim, problem je bio u tome što je kamera ostala u Nikolajevu. U oblasti gde se svi plaše da odu. Napisala sam na Fejsbuku da mi treba kamera, i za dan smo je kupili.
Naravno, to nije bila neka moćna kamera, ali to je bilo nešto što je već mogla da fotografiše. A onda mi ga je automatski napisala Olija Ditriv, koja je poznati fotograf u Lvivu. I ponudila se da radi besplatan master иas. Naglašavam da je to urađeno bez apsolutno nikakvog novca, a ljudi su jednostavno bili otvoreni.
Mislim da nismo mnogo uradili. Upravo smo dali društveni krug. A ovo je ono što ljudima koji su se doselili ovde sada treba. Veoma je važno imati ljude. Šta vredi uzimati nekoga i nekoga da spoji i upozna te? Ovo je druga stvar, a za ljude koji su se doselili ovde i ne poznaju nikoga ovde, ovo je veoma važno.
Šta ti dobrotvorna fondacija radi?
Sofija: Dobrotvorna fondacija „Drugi“ ima 2 oblasti: fizičku rehabilitaciju vojske i centar za adaptaciju. Stvorili smo uslove da osoba dobije usluge psihologa, mentora za profesionalni razvoj, kao i da dobije pomoć u pronalaženju posla ili samo dođe na odvojene master časove, obuku, gde može da provede dobar provod.
Sama Elena se sa velikim entuzijazmom priseća svog poznanstva sa Oleyom Dmitrovim.
Elena: A onda me je ona (Sofija Papirnyk – Kanal 24) upoznala sa čuvenom fotografkinjom Oleyom Dmytriv. Ona je veoma kul, mnogo me impresionira! I poиela je da me uиi.
Šta se zna o Olgi Dmitrov
Ovo je poznati Lviv fotograf koji predaje u Školi fotografije Dijega Maradone. Olga je tražila sebe u različitim žanrovima fotografije, ali se samouvereno našla u portretu. Istovremeno, devojčica stalno uči i eksperimentiše. Paralelno sa fotografijom, naklonjena je kinematografiji i kao kinematograf postala je koautorka nekoliko kratkih filmova: „Rotacije“ i „Poslednji znak“ u režiji Ivana Fedoriha, „Susret“ u režiji Zane Ozirne.
Naљli su mi kameru, jer su sve moje stvari ostale u Mikolaivu. I veж me je Olija odvukla u Maradona foto љkolu. Sada uиim tamo. Ali paralelno sa ovim, naučio sam da budem manikir i sada zarađujem malo novca za svoj život.
Šta za vas znači fotografisanje?
Kroz fotografiju mogu da prikažem samu osobu, njegov unutrašnji svet. Generalno, zaista uživam u radu sa ljudima. One se otkrivaju kada ih fotografišete. Neki počinju da vide koliko su zaista lepe i lepe. Generalno, ovo je hobi koji imam od detinjstva. Moj otac se takođe bavio fotografijom.
Izgleda da je sazrela, sve je precenila posle poиetka rata. Taj život je veoma kratak, i moraš da radiš ono što želiš i što dobijaš. Verujem da mogu da fotografišem.
„Samo do suza“: o utiscima o Lvivu i prijatnom iznenađenju
Kako ti se sviрa Lviv?
Ovo je veoma lepo mesto – i grad i narod. Nedavno je bio takav slučaj, prišla sam mužu jer sam htela da kupim cveće. Priиali smo, a on me pita odakle sam doљao. A onda mi je dao ovo cveжe. Tek tako. Znaš, to je takva tačka… To me je dovelo do suza! Иovek ga je upravo dao. Saosećala je sa mnom. Ovde ima dobrih ljudi.
Takođe mi se sviđa arhitektura, ova posebna atmosfera ulica. Želim da dođem na veče Lviv, da prošetam, ali sa policijskim časom i sa decom još uvek ne možemo.
Čak i ubijanjem našeg naroda, uništavanjem naših domova i infrastrukture, Rusi nam još uvek ne mogu oduzeti ljudskost, dobrotu i saosećanje. Čak i u najstrašnijim, najstrašnijim trenucima života, ima onih koji podržavaju i pomažu u blizini. Koji će dati osećaj za dom, porodicu i ljubav. Koji će pomoći da se ostvari san i započne novi život.
