Diktator Vladimir Putin nastoji da obnovi SSSR, većina ruskog stanovništva takođe teži tome, navodi se u sociologiji u tom gradu. U ruskoj javnosti često možete naći statuse o tome kako su divno živeli pod Unijom, koja je tada bila ljubazna, kako su se svi narodi koji su naseljavali jednu šestinu zemlje voleli. I najvažnije: kako nas se onda ceo svet plašio. A šta bi mogao da bude još veći izvor ponosa?
Rusi su prijateljski pokupili Putinovu tezu o kolapsu SSSR-a kao „najvećoj geopolitičkoj katastrofi dvadesetog veka“. Zbog toga je želja da se Sovjetski Savez obnovi unutar svojih granica od 1990. postala opsesija ruske turbo-patriotske javnosti. Bilo je potrebno samo sačekati „vreme ideje koje će doći“ i to će se pretvoriti u pokretače ekspanzionističkih ratova.
I ovaj put je doљlo. Kremlj je, pod entuzijastičnim vapajima Rusa, pokrenuo rat za obnovu SSSR-a. „Naša zemlja će ponovo biti velika i jaka. Ponovo će biti Sovjetskog Saveza i niko neće nigde otići“, rekao je ruski ministar odbrane Sergej Šojgu kako niko ne bi sumnjao u namere Rusije.
Ostalgie
Krajem 90-ih i početkom 2000-ih, postojao je takav program na nemačkoj televiziji Ostalgie. Ne možete odmah da prevedete njegovo ime, pošto je to veštački formirana reč iz dva korena Ost (Istok) i Nostalgija (nostalgija). To je nostalgija za Istokom. U konkretnom slučaju – za Istočnu Nemačku, to jest za Nemačku Demokratsku Republiku. Program se prisetio svog tog slatkog, duhovitog, neobičnog što je postojalo u GDR-u. Na primer, mali ljudi na semaforima, pioniri-telmantsi, legendarni automobili „Trabant“, pijani ruski vojnici na ulicama, itd.
Da li su građani GDR-a lepo živeli? Da i ne – sve je to veoma relativno. Ako je neka obična osoba iz Sovjetskog Saveza imala sreće da poseti GDR, naročito tokom „zlatnih vremena“ vladavine Erika Gonekera, onda bi joj se činilo da je pala u raj na Zemlji. Čisti, beživotni vozovi, očišćene ulice, slatke gaćije. Pa, i, naravno, san sovjetskog čoveka je prodavnica… Oči rasute posle sovjetske oskudne trgovine. I ovde imate cipele i odevne kombinacije koje želite, rovere u boji koje možete da izaberete, a šta je sa tim igračkama, i slatkišima. A obične prodavnice vam nisu dovoljne, to je tako, sistem prodavnica Delikat, gde je skuplje, ali je izbor proizvoda još veći, ili Konsum, gde je situacija sa odećom ista.
Ti Istočni Nemci su zlostavljani. Pa, samo ћivite i uћivajte u ћivotu. Ali iz nekog razloga, sami Enderijanci su bili nezadovoljni ili Goneckerom ili njihovim životnim standardom uopšte. Zaљto? Zato što su dobro znali šta je tamo, iza ograde, iza Berlinskog zida. Kontaktirali smo rođake „odatle“, pregledali televiziju Nemačke, stavljajući odgovarajuću antenu na krov (kao što smo nekada radili „u Poljskoj“). Život koji je tamo prikazan, sovjetski čovek uopšte, izgleda da je nešto iz domo kraljevstva fikcije. Ali oni, Nemci, znali su da to nije bajka, da njihova braća, vuici ili druga porodica žive tamo, iza zida, uživaju u dobro uhranjenom egzistenciji i s vremena na vreme šalju parcele sa žvakaćom gumom i farmerkama siromašnim rođacima, čija je nesreća bila što su u jednom trenutku upali u pogrešnu okupacionu zonu.
Jednom sam morao da razgovaram uz pivo sa ruskim učiteljem iz istočnonemačke grada Gale. I tako mi je izlio dušu, pričao mi o svom žaljenju za životom u GDR-u. Ispostavilo se da su ga u to vreme lokalne vlasti veoma poštovale… To je za stručnost na ruskom. Odveden je na razne sastanke, prijeme, događaje sa ruskim gostima sa komandom „ograničenog kontingenta“. Lako bi mogao da reši svako pitanje „po blatu“.
Sada toga nema, čast je nestala, blato je nestalo. Nije bitno što je tokom GDR-a nastavnik živeo u neudobnom stanu u panel kući bez balkona. Jahao sam staru „škodu“. I u prvih 10 godina posle ujedinjenja uspeo je da promeni četvrti šik „audi“. Prema vladinom programu obnove, njegova kuća je bila izolovana, opremljena pametnim sistemom, balkoni su završeni itd. Ali nema više poštovanja. On je sada običan Nemac penzioner kao i njegov neukroćeni komšija.
Mada generalno takvi Ostalgie – taj fenomen je sada prilično redak u Nemačkoj. I sam TV program je odavno zatvoren, umoran. U međuvremenu, u bivšem SSSR-u, ova nostalgija je mnogo jača.
Čeznući za Unijom
Da li je iko mogao da zamisli na početku 1980–Devedesetih godina prošlog veka, kada je sovjetsko društvo sa oduševljenjem izgradilo kovčeg za SSSR, nostalgija za preminulim bi se ubrzo proširila u nasilnoj boji. Onda bi takav prorok pljunuo u lice. Na kraju svega, za skoro 99 odsto stanovnika „zemlje Sovjeta“, teza je bila neosporna: SSSR je zao, nigde gore i tačka.
Međutim, posle raspada Unije, nastrBrzo sam se promenio. Gubitak naviknutog načina života, nestabilnosti, inflacije. Milioni ljudi su bili nespremni za nezavisnu plovidbu bez „parije – našeg vođe“. Krajem devedesetih, broj Ukrajinaca koji su zažalili zbog kolapsa Unije fluktuirao je između 40 i 50 odsto. U Rusiji je nivo pristalica obnove sovjetske imperije tada premašio 50 odsto i konstantno je rastao. U Belorusiji je još brže rasla.
Srećom, većina Ukrajinaca se oporavila od ove bolesti. Među Rusima je, naprotiv, stekla kritične oblike.
Za starije ljude, njihove najsrećnije godine su padale u sovjetsko vreme. Bezbrižno detinjstvo, veseli tinejdžeri, studentske godine ispunjene energijom, ljubavlju i beskompromisnošću. Radi bez straha da жeљ ga izgubiti.
To je razumljivo. Ali odakle ta želja za obnovom Unije u modernoj ruskoj omladini?
Mladi u SSSR-u
Mladi ljudi koji za Uniju mogu da znaju samo iz priča svojih dedova, od ukrašenih sovjetskih filmova ili iz modernih ruskih TV emisija, čiji su autori odlučili da po svaku cenu operu uprljanu slavnu prošlost, ispovede na internet forumima svoju ljubav prema „sovjetskom raju“ i šmrču na sve kritičare sovjetskog načina života.
Čitajući njihove komentare, uvek žalim što još uvek nisu izmislili vremensku mašinu, tako da te mlade ljubitelje svih sovjetskih stvari treba baciti 40 godina unazad, neka uživaju. Neka stoje u dugim redovima za sve što se moglo kupiti (a bilo je moguće ne toliko). Neka osete deficit za bilo šta. Takva je bila ona uvažena planirana ekonomija da bi najneočekivaniji proizvod iznenada mogao da nestane sa polica prodavnica: sapun, puter, čarape, toalet papir, doveli… U slavu njegovog veličanstva oskudice stvorene su mnoge anegdote i smešne rime, posebno da „jaja vidimo samo u kadi – Srećna Vam Nova godina, stanovnici Lviva!“.
Pustite mlade ljubitelje SSSR-a da se druže u zemlji u kojoj je banana nešto fantastično nepristupačno, gde je rok zabranjen, gde da biste otišli čak i u zemlju socijalističkog tabora, potrebno je da prikupite toliko različitih sertifikata i karakteristika da će želja za putovanjem automatski nestati. Tamo gde se svaka kritika države smatra krivičnim delom, a ljudska prava smatraju apsolutnom izmišljotinom.
Gde su redovi… Opet, ti zavetni redovi vam se uvlače u glavu, šta možete da uradite – ovaj simbol epohe je previše utisnut u sećanje svake osobe rođene u SSSR-u. Evo jednog citata o sovjetskom redu:
„Ljudi su se zauvek svađali u redovima. Grad viče seljacima: „Paraziti, prožderane zakletve, ne možete da uđete u radnju zbog vas! Pljačkaš kesama.“
Seljaci se ne zaduћe: „Inverteri se zaklinju! Možda si ti taj koji uzgaja ovaj hleb i meso? Hranimo te, i bar bismo namirisali mesni duh jednog dana!“
Obojica pokušavaju da izvade provincijalce iz reda. Oni reflektuju: „Bili biste premešteni kod nas! Učili bismo o životu srećni!“
Vilinski konji viču mladim ljudima koji pokušavaju da se smene u isto vreme zbog kobasice, i putera, i blagajnika: „Pa, ti, inficiraš, svi su lukavi, svuda unapred žuriš! I stojimo ovde bar do mraka!“
A oni im odgovaraju penom blizu usta: „Kargi se kune! Penzioneri, tvoja majka! Šta radiš u toku dana, dok smo na poslu, ne ideš u kupovinu? Šta vas nečista sila vuče uveče kada treba nešto da uzmemo?“
Starac, seokos od starosti, sapliće se u red kao izgubljeno štene, – zauzeo je svoje mesto i otišao da sedne na kutiju, pa je zaboravio koga je zauzeo, a sada pokušava da pronađe svoj džoint u klizavom od znoja, vreline zmije koja diše. A zmija ćuti. On je tihi kamen, nijedna pukotina se ne može naći u ovom zidu, i on kuka, pošto je već izgubio nadu: „Ćerke, draga, stajala sam ovde, ovde je žena u zelenom, iza mene je još bila devojka sa dečakom. Gde su oni?“
„Nisi morao da odeљ! Da bi svi mogli da uđu u džabe – mi smo ga ovde okupirali!“
Ljudi su se zauvek svađali u redovima. Ne, nisu ništa gori od drugih – Amerikanaca, Nemaca ili Francuza. Ali oni su siromaљni. Priča o našim životima je drama nepremostivog siromaštva…“
Mislite li da se ovde radi o gladnim tridesetim ili teškim posleratnim godinama? Nikako ne opisuje život blagoslovenih Brežnjevih sedamdesetih godina, o kojima najraznovrsniji sledbenici SSSR-a pokušavaju da nam kažu šta од godina prosperiteta. Znate li ko je autor ovih redova? Možda sarkastični zviždač sovjetske stvarnosti, Vasilij Aksjonov? Možda se ironični antisovjetski Sergej Dovlatov ili nekada agresivni anarhista Edička Limonov (ono u šta se pretvorio u poslednjim godinama svog života u ovom slučaju ne uzima u obzir)? Ne, ne i opet ne. Ovo je citat iz romana „Petlja i kamen na zelenoj travi“ čuvenih ruskih detektiva, koje poštuje sovjetsko društvo i ceni stranka i vlada braće Arkadija i Georgija Vajnera. Poznajete li ove autore? Naravno, ko nije bio u njihovom „Mestu sastanka“. Niste иuli za ovaj roman? I Nije ni иudo. Napisana je 1977, ali ne za javno gledanje, već, da tako kažem, „na stolu“. Jer, u blagoslovu 70-ih, takva žvrljotina bi mogla biti osuđena na „najviši stepen socijalne zaštite“ ili na psihu.
Neposredno posle propasti Unije, roman je objavljen. Savetujem vam da je pročitate svakome ko želi da stvori pravu sliku vremena za sebe. Društveni rez je predstavljen jednostavno fantastičan kako u umetničkim, tako i u kognitivnim dimenzijama.
***
U decembru ove godine Moskva će proslaviti stogodišnji deo stvaranja SSSR-a. Stoga možemo pretpostaviti da je Putin planirao da potpuno okupira i aneksira Ukrajinu do kraja godine. Da tako kažem, stavim teritorijalni dobitak na svečanu trpezu. Dalje, očigledno, trebalo bi nastaviti ekspanzionističke ratove za potpunu restauraciju SSSR-a. Ali, kako kažu, nešto je pošlo naopako. Oružane snage Ukrajine pokvarile su redovne stanovnike Kremlja tokom celog praznika. I umesto vraćanja Unije na dnevni red, sam kolaps Rusije postaje stvarniji.
