Umesto blickriga i vojne parade koju su planirali strategi Kremlja u Hitlerovom stilu Kerščatik u Kijevu i njegove kampanje iz septembra 1939. godine, poslednjih osam meseci videli smo spektakl koji sve više evocira asocijacije sa još jednim ratom, koji se nekada zvao „Veliki“ a kasnije i Prvi svetski rat. Kao rezultat ovog sukoba, Romanovsko carstvo je prestalo da postoji, zemlja je dovedena u ekonomsku i socijalnu propast, a takođe i u razorni građanski rat. Posle boljševičkog puča, Rusija se našla u međunarodnoj izolaciji, nekoliko miliona ljudi je zauvek napustilo zemlju, a neki narodi prethodno porobljeni carizmom – uključujući Poljake, Fince i Baltike – povratili su slobodu i nezavisnost.
Današnja Putinova Rusija, koja nezgodno pokušava da ideološki ujedini i bivšu carsku imperiju i SSSR (kojom vladaju boljševici koji su uništili carsku Rusiju), gde se i poslednji car Nikolaj II i Staljin uzdižu pred oltare (ponekad i bukvalno), ponavlja greške oba ova oblika ruskog imperijalizma. Kao rezultat toga, zemlja ide ka padu na način koji podseća i na događaje od pre četiri decenije i na ono što se dogodilo pre više od jednog veka.
Istorija se, kao što znate, ponavlja u obliku farse. Možda se nigde ova teza ne manifestuje tako jasno kao u Rusiji, koja ima neobičnost da se svaki istorijski zaokret ponavlja isključivo tragično.
Mobilizacija prema „Jermenskom radiju“
Sada je, prema grubim procenama o formiranju granica susednih zemalja, manje od četiri nedelje od najave mobilizacije, više od 700 hiljada Rusa (i više od 1,5 miliona, računajući od početka takozvane „specijalne operacije“ u Ukrajini) već napustilo zemlju.
Put ka Zapadu ostaje zatvoren za većinu Rusa: baltičke zemlje su već prestale da izdaju vize (Litvanija – od kraja februara, a Estonija i Letonija ne samo da su suspendovale izdavanje viza, već su početkom septembra čak otkazale prethodno izdate vize) i zabranile Rusima ulazak na njihovu teritoriju takođe na osnovu šengenskih viza izdatih od strane drugih zemalja.
Početkom oktobra Finska je saopštila da će državljanima Ruske Federacije biti dozvoljeno da prelaze finsku granicu samo na snazi u veličanstvenim situacijama. Teoretski, mali deo granice sa Norveškom na krajnjem severu još uvek nije zvanično zatvoren, ali je veoma teško ostati tamo zbog izolacije u komunikaciji.
Kina i Severna Koreja traže vize od Rusa, a Azerbejdžan još nije nastavio granični saobraćaj sa Rusijom, koji je obustavljen tokom pandemije COVID-19.
Među zemljama sa kojima Rusija ima kopnenu granicu, tu su i Gruzija, Kazahstan i Mongolija, to jest zemlje koje ruska propaganda već dugi niz godina naziva „blizu“ ruske propagande, što nije u potpunosti tačno. Danas su postali „u inostranstvu“ u punom smislu te reči.
Na internetu kruže stotine tmurnih šala i mimova o procesu mobilizacije i njegovim posledicama. Na primer: Jermenski radio je upitan da li je tačno da je mobilizacija zaista delimična. Radio odgovara: istina, jer su neki mobilisani u Gruziji, neki u Jermeniji, neki u Kazahstanu.
Pored masovnog i haotičnog leta iz zemlje predstavnika male srednje klase (svet je bio okružen fotografijama sa prelaska granice sa Gruzijom na takozvanom gruzijsko-vojnom putu), mobilizacija je otkrila nekoliko važnih fenomena koji ispravno određuju suštinu Rusije – i pre jednog veka i sadašnjosti.
Prvo, odmah zapazi za oko da mobilizacija u velikoj meri brine pokrajinu u širokom smislu te reči, posebno takozvane. „neruski“ subjekti federacije, to jest „nacionalne“ republike: Burjatija, Udmurtia, Tuva, Jakutija, Tatarstan, Čuvašija, Kalmykia, Dagestan, itd. S tim u vezi, ništa se nije promenilo od carske vremena – predstavnici „neruske“ nacije su građani druge kategorije, za koje je ruski jezik razvio čitav niz ponižavajućih epiteta u pogrdnom terminu, od kojih je „crnonogi“ (koji se uglavnom koristi stanovnicima Kavkaa) relativno mekan. Njihova nacionalna kultura, za razliku od „veličine“ ruske kulture, nema nikakvu vrednost za Kremlj, kao ni za većinu Rusa, osim možda folklora, a njihovi jezici su u najboljem slučaju osuđeni na vegetaciju u dodeljenoj skansen ulozi. Međutim, tokom zvanično neprijavljenog rata, koji bi, prema pretpostavci, trebalo sve više da liči na „veliki patriotski rat“, ali ne i na to – oni jednostavno postaju drugorazredno topovsko meso.
Ruski rad
Drugo, nemoguće je ne obraćati pažnju na izraziti organizacioni i administrativni haos. Prema informacijama regruta na popularnoj društvenoj mreži Telegram, nisu sve baze podataka o obaveznom vojnom obvezniku u potpunosti digitalizovane, tako da su brojne paljevine vojnih registracija i kancelarija za upis u potpunosti opravdane sa stanovišta onih koji žele da izbegnu mobilizaciju. OrgAnimativna nemoć ponekad poprima oblik fenomena koji ima veoma smisleno ime na poljskom: bezhołowie, dok je relativno blizak ruski ekvivalent ove reči „razbojništvo“. Na ruskom takođe kažu za veoma glupog „bez cara u glavi“. Stanje stvari u ruskoj vojnoj administraciji sve više pokazuje da se u društvu kome je tako elokventno potreban voljeni car-otac, sve više institucija pridržava ove izreke.
Zanimljivo je da su na jezicima naroda koji imaju istorijsko iskustvo komunikacije sa Rusijom, frazeološke jedinice prilično česte, koje se zasnivaju na suštini tradicionalnih odlika ruskog pristupa pitanju reda i organizacionih sposobnosti. Na primer, na finskom postoji glagol ryssiä, koji potiče iz kolokvijalnog razgraničenja Rusa (književni, opšte prihvaćeni termin koji se odnosi na ruski – Venäläinen), što znači „razmaziti“, „uništiti“, „onesposobiti“. Izvedeno iz ovoga je i idiom „ruski posao“, koji se radi nemarno, loše. U tom kontekstu, vredi pomenuti ruski rok („Ruska godina“) na poljskom.
Nemar pored pomenutog razbojništva pripada kanonu osobina koje najčešće karakterišu funkcionisanje struktura ruske države gotovo kroz njenu istoriju, očigledno, sa izuzetkom ere reformi Petra I i preokreta XVIII i XIX vekova, kada je, posle aneksije Livonije Rusiji, stvoren relativno efikasan birokratski aparat, od kojih su jezgro u administraciji i vojsci bili baltički Nemci i stranci iz zapadne Evrope u službi cara.
Sve nam je već ukradeno
Treće, čuvena obična korupcija i takozvana. „kriminalni nemar“ (ruski jezik na ovim prostorima je takođe izuzetno tačan, negovao je izraz „ekstremni nemar“). U martu 2014. Putin je pokušao da zapanji svet slikom ultramoderne i dobro opremljene vojske tokom invazije na Krim od strane „malih zelenih ljudi“ – nepažljivo, u prolazu negirajući da su ruski vojnici, jer se takva uniforma „može kupiti u svakoj vojnoj baklji“, a istovremeno se trudi da pokaže svetu da je to lice nove Rusije: kompaktna, spremna, savršeno naoružana i opremljena osetio čizme, unuke i stare „kaljače“. Onda je svet verovao u to.
Danas, posle skoro osam meseci punog rata u Ukrajini, posle svega što smo videli u hiljadama video snimaka, snimaka, izveštaja – sa sigurnošću možemo reći da to nije bilo ništa drugo do dramatizacija, još jedno Potemkino selo tako karakteristično za Rusiju, nešto što je opet izuzetno tačno, naziva se ruskim „šou-programom“, što je nešto čisto za prikazivanje, nešto napravljeno za trejler. „Sve je već ukradeno pred nama“, kažu junaci nekada popularne sovjetske komedije „Operacija Y“, ili „Avanture Šurika“. Ovaj citat je postao idiom koji pravilno definiše modernu Rusiju, a posebno situaciju u oružanim snagama, koje su uvek bile u fokusu korupcije, zloupotrebe i nepotizma.
Desetine, ako ne i stotine video snimaka kruži mrežom, što odražava realnost Ruskih oružanih snaga – većina mobilisanih Rusa, bez obuke i neophodne opreme, odnete su direktno na front – u ukrajinske regione Karkiv, Donetsk, Luhansk, Zaporizhia i Kerson. Idu „boreći se“ bez taktičke zaštitne opreme, bez droge (na jednom snimku, mobilisani dobijaju savete kvartarara: nezavisno se snabdevene sanitarnim ulošcima i tamponima kako bi prestali da krvare u slučaju povreda), bez vojnih jastučića za ramena. Na kraju im se ne daje ništa osim uniformi, rez značajnog dela njih se znatno razlikuje od onoga što se danas smatra modernim standardom.
U službi otadžbine od 1869
U tom kontekstu, veoma je indikativno vraćanje dva elementa opreme i uniformi ruske vojske. Prvi je takozvani. „vesch-meshok“, što bukvalno znači „torba za stvari“. Ovo je izum koji je korišćen u carskoj vojsci – u gotovo nepromenjenom obliku – od 1869. godine (sic!), to jest ne mnogo kasnije od januarskog ustanka. Ovu jednostavnu torbu, vezanu u čvor sa turnirom, koristila je ruska carska vojska tokom Prvog svetskog rata, Crvena armija tokom Budyonny-jeve kampanje, Drugog svetskog rata, rata u Avganistanu i do propasti SSSR-a, a potom i vojske Ruske Federacije – kako tokom svojih čečenskih ratova, tako i u Gruziji 2008. Prema zvaničnim izvorima, „vesch-meshok“ je bio u službi oružanih snaga Rusije do 2015. godine, ali, kako je ubrzo postalo jasno, to nije bilo ništa drugo do očasavanje (još jedan ruski izraz je „spectacled“) i još jedno potemkinsko selo. Torbu za stvari danas u najboljem slučaju primaju mobilisani. A ako ne, idu napred sa običnom plastičnom kesom. Kao i uvek, Kremlj voli da kaže – „nema analognog na svetu“, to jest, nema sveta Ekvivalenti.
Drugi karakterističan element opreme ruskog vojnika je takozvani. kirz čizme.
Zimski rat i Staljinova nagrada
Kirza je vrsta veštačke kože na bazi višeslojne tekstilne tkanine modifikovane supstancama nalik membrani, od kojih površina imitira svinjsku kožu. Uglavnom se koristi u proizvodnji vojnih čizama, gde je jeftina i efektna zamena za pravu kožu. Prema zajedničkoj legendi, ime je skraćenica za „Kirovus plant“, to jest „fabrički. Kirov“. Ali zapravo, fabrika se zvala „Iskozh“ (skraćeno od „koža“ – „veštačka koža“), a legenda je jednostavno primer narodne etimologije.
Godine 1939, neposredno pre nego što je SSSR izvršio invaziju na Poljsku, Aleksandar Hometov, glavni inženjer moskovske fabrike sintetičke kože Kozhimit, i njegov kolega, inženjer Ivan Plotnikov, razvili su novi materijal pod nazivom Kirza-sk. Masovna proizvodnja ovog novog materijala počela je upravo tokom Zimskog rata – agresijom Sovjetskog Saveza na Finsku. Ispostavilo se da materijal nije pogodan za zimske uslove, a proizvodnja je u početku zaustavljena. Međutim, u jesen i zimu 1941, masovna proizvodnja je nastavljena kako bi se zadovoljila potražnja za vojnim čizmama tokom nemačke invazije na SSSR. Za svoj izum, Homevtov, Plotnikov i još sedam specijalista 10. Osnovna proizvodna tehnologija kirze se od tada nije mnogo promenila. Čizme sa džabe napravljene od kirze (i unuke, uključene u komplet) ostale su u službi Crvene armije do kraja svog postojanja, a potom i Oružanih snaga Ruske Federacije. Zvanično, ne koriste se skoro desetak godina, ali realnost – što se može videti sa fotografija koje su objavili rezervisti – potpuno je drugačija.
Zanimljivo, čak i u carskim vremenima, kada je Ruska imperija pokušala da se pridruži svetskim liderima, a kasnije, u sovjetsko vreme, kada je SSSR preuzeo prioritet u štafeti svetskog komunizma, Kremlj praktično nije mogao da opremi svoje vojnike, koji su bili glavni u režimu, dostojanstveno i moderno. U uslovima mira, još uvek je bilo moguće stvoriti iluziju dobro opremljene vojske, dok je tokom mobilizacije i rata ova iluzija uvek buknula kao mehur od sapunice. Pod carem su se velike vizije oslobođenja svih Slovena i njihovo ujedinjenje pod žezlomom Romanova suočile sa izuzetno lošim uniformama i zastarelim oružjem ruskih vojnika koji je trebalo da „oslobode“ ove evropske Slovene. Prema brojnim svedocima, Crvena armija, koja je nosila svetsku revoluciju u Evropu, bila je opremljena i naoružana ne mnogo bolje (a ponekad i gore) od bandi anarhista. I u hajduku SSSR-a, slogani o osvajanju prostora i pomoći bratskim narodima centralne Evrope razbijeni su o unuke vojnika i čizme Kirz, kao i na rasprostranjenu krađu od strane četvrtmasterskih oficira svega što je moguće (još jedan ruski idiom opisuje ovo kao „sve što loše leži“ – sve što loše leži).
S tim u vezi, u Putinovoj Rusiji se ništa nije promenilo. Glasni slogani o modernim tehnologijama ostali su ništa više od još jedne prepreke, spretne vizuelizacije, a „nijedan analogni na svetu“ još jednom u istoriji sveden je na „vesch-meshko“ model iz 1869.
Prevod sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektivno ogledalo: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće, i trebalo je da bude tako lepo, Da li diskutovati o istoriji, zastoj u Minsku
Originalni naslov članka: Biedamobilizacja w Rosji
