Ukrajina je već dva dana pod intenzivnom ruskom raketnom paljbom. U svim regionima zabeleženi su napadi na infrastrukturne objekte ili stambene zgrade. Prema rečima vrhovnog komandanta Oružanih snaga Ukrajine Valerija Zalužnija, samo 10. oktobra na Ukrajinu je ispaljeno 75 raketa, od kojih je 41 neutralisana našom protivraketnu odbranu. Još 28 raketa poletelo je iz Rusije u Ukrajinu 11. oktobra, 20 je neutralisano. 19 ljudi je poginulo, više od stotinu je povređeno. Mnogi gradovi ostali su bez struje i vode nekoliko sati. U stvari, možemo govoriti o činu državnog terorizma od strane Rusije.
Ruski lider Vladimir Putin odmah se pohvalio svojim terorističkim uspesima u ruskoj televizijskoj televiziji: „Jutros je, na predlog Ministarstva odbrane i prema planu Generalštaba Rusije, pokrenut veliki udar sa dalekometnom vazdušnom i kopnenom naoružanjem na energetske, vojne komandne i komunikacione objekte Ukrajine. U slučaju kontinuiranih pokušaja izvršenja terorističkih napada na našoj teritoriji, odgovor Rusije će biti oštar i u njenim razmerama odgovaraće nivou pretnji Ruskoj Federaciji“.
Pošto su ruske rakete pogodile stambene zgrade, čak i igrališta, možemo zaključiti da ili rusko oružje nikako nije visoka preciznost, ili je Putin u ratu sa ukrajinskim civilima, uključujući decu. Na kraju svega, nijedan vojni objekat i nijedan vojnik u Ukrajini nije povređen.
Ali čak i ova civilna uništenja, Kremlj je pokušao da predstavi javnosti kao izuzetnu pobedu ruskog oružja. A ono što je interesantno: javnosti se svidelo ili, kako kažu, „pipl se sakrio“. To se može videti iz uhvaćenih poruka na ruskoj javnosti, na pozadini slika uništenih kuća i ranjenih civilnih Ukrajinaca. „S utra praznik strejt!“, „Nakonets-something, koliko dugo smo žedni!“, „Uporedite Kijev sa zemljom!“, „Samo da nije reč o jednoj akciji“, – takvi oduševljeni postovi Rusa žednih ukrajinske krvi mogli su se pročitati odmah posle terorističke akcije ruske države.
Da li je takva reakcija korisnika ruskih društvenih mreža nekoga iznenadila? Mislim da ih nema mnogo. Znamo sociologiju podrške Putinu i njegovoj „specijalnoj vojnoj operaciji“ u ruskom društvu. Kao i činjenica da u rusko-ukrajinskom ratu, u hiljadama žrtava, masovnom uništenju, obični Rusi, ako nekoga krive, nisu njihovo vojno-političko rukovodstvo, već sami Ukrajinci, njihove Oružane snage i političko rukovodstvo.
Da li je toliko ksenofobično da je običan Rus uvek bio namešten? Da li je to uticaj 20-godišnje brutalne ispiranja mozga telepropagandom? Naravno, propagandna mašinerija moderne Rusije je veoma moćna, u to se uliju milijarde petrodolara, najproglašenijih majstora informativne manipulacije koji tamo rade. Oni imaju najširu podršku sociologa, psihologa, analitičara iz svih oblasti koje je avanturisao Kremlj.
Ali podsetimo se ruskog društva u odnosu na demokratsku 1999. godinu – poslednju godinu vladavine Borisa Jeljcina. On je u avgustu na mesto premijera imenovao Vladimira Putina, tadašnjeg predsednika FSB. I kako je počeo karijeru na funkciji? Iz približavanja ruskom narodu o njegovoj percepciji genocidnog istrebljenja drugog naroda. Rusi su odgovorili snažnim višemilionskim „ura“ putinovim pozivima da se „pokvasi u sorteru“. Ako je to neophodno za dobro Rusije, onda se vojsci može dozvoliti da istrebi ljude druge nacionalnosti hiljadama, desetinama, stotinama hiljada. Bombaški napadi na tepihe u čečenskim gradovima, neselektivna ubistva: deca, žene, starešine itd. Ali, zapravo, u ovome nije bilo nijednog pravog „dobra Rusije“, već samo imaginarnog. Potraga za veličinom, koja je više nasleđena, ali samo delimično bačena propagandom, koja je prva „ustala sa kolena“ čim je Putin počeo da preuzima vlast u svoje ruke.
I ne treba da zaboravimo da je uvod u drugi čečenski rat bio niz eksplozija u višespratnim stambenim zgradama u Volgodonsku, Kupinaksku i na autoputu Kaširskoje u Moskvi. Nezavisni ruski novinari (a onda ih je još bilo) otkrili su da krvavi trag ovih terorističkih napada vodi direktno do FSB-a. Istu verziju razradili su istražitelji ruskog Ministarstva unutrašnjih poslova, ali im nije bilo dozvoljeno da slučaj privedu kraju.
U svakom slučaju, Rusi su znali za tako užasnu verziju, ali su pokušali da je ignorišu. Ubedili su sebe da to nije istina. Иak i da se javi, nije ga briga. Pa, više od tri stotine Rusa je ubijeno, pa, dve hiljade je povređeno, ali rusko dobro stečeno ovim terorističkim napadima je mnogo vrednije. Radi se o veličini Rusije, a veličinu podrazumevaju svete žrtve.
Štaviše, jeljcin liberali su prilično mirno prihvatili aktivnosti premijera Putina i čak ga gurnuli u višu silu. Ovo je mnogo kasnije, Boris Nemcov će pred kamerama izjaviti: „On je jo-taj, Vladimir Putin!“. A onda je razmišljao o budućnosti ruskog divljakaTator sasvim adekvatna osoba. Štaviše, koristan je i kontrolisan. Satiričar Mihail Žvanetski pozvao je na puštanje Putina da radi, a ne da ga unapred kritikuje, ravnodušno, rekavši da potiče iz hebista struktura.
U ruskom liberalnom okruženju (tada još uvek snažnom) na početku milenijuma, postojalo je rasprostranjeno mišljenje da je zemlji potreban „njen Pinoče“ da sprovede liberalne reforme. Da je nemoguće sprovesti radikalne transformacije u uslovima haosa koji je stvorio neko poput Jeljcinovog „mrlja“. Iz nekog razloga, bili su sigurni da u slučaju bilo čega mogu da stave Putina na njegovo mesto. Naivno. Oni nisu izračunali razvoj događaja dva koraka napred, da „jaka ruka“ podrazumeva izgradnju krute vertikale vlasti, stezanje šrafova, sužavanje demokratskih sloboda, eliminisanje slobode govora i progon disidenta. Samo jedna reč, autoritarna scenografija celog gospodina.
I ovde imamo izlaz – teroristička zemlja koja ispaljuje stotine projektila na stambene zgrade u gradovima druge zemlje, sprovodi pseudo-referendume, anektuje stranu teritoriju, preti celom svetu nuklearnom palicom. I sve to je posledica konsolidovane želje ruskog društva da ima „svoj Pinoče“. Dakle, Putin je samo oličio iskrene aspiracije Rusa. I svet ga je gledao kroz prste. Sada bih to zaustavio, ali ne tako lako. Nini je potrebna rigidno konsolidovana pozicija celog sveta ako ne želi da uđe u nuklearni Armagedon.
