Jana Romančenko, selo Kanala 24, provela je prve dane punog rata u rodnom Severodonecu. Rusi su granatirala grad svaki dan. Čak je i bolnica u kojoj je Jana ležala stigla usred noći.
Odluku o odsustvu donela je naša koleginica Jana u martu, kada je stigla u sve susedne kuće. Poznati osvajači izbrisali su udoban i udoban ukrajinski grad sa lica zemlje.
Jana nam je pričala o životu Severodoneca između dve okupacije, ljubavi grada prema Ukrajini, evakuaciji pod granatiranjem, putu ka nigde i novom početku u Lvivu u okviru projekta SVOYI na Kanalu 24. Ponovo smo odštampani intervjuom.
***
„Rat od 2014. bio je nekoliko kilometara daleko, ali se oseća kao da je negde daleko“
Prvi put je Severodonetsk bio okupiran u maju 2014. Grad je oslobođen u julu te godine. Kakva sećanja imaš ovog puta?
Tada sam imao 14 godina. Sećam se „Lnrivtsi“ ili nekih izdajnika koji su stajali na kontrolnim punktovima. Reиeno nam je da je grad zauzet. A onda smo saznali da je Severodonetsk otpušten.
U to vreme živeo sam u selu Nova Astrakhan (25 kilometara od Severodoneca). Nisam иuo nikakve eksplozije. Nije bilo takvog krvoproliжa kao sada. Obični ljudi nisu primetili zanimanje.
Stoga smo mislili da ovog puta neće biti ništa slično. Da Rusi malo grme na granici – i to je sve. Ali, nažalost, to se nije desilo.
Hvala Bogu da smo bar do 24. februara živeli normalnim životom.
Sve ove godine sam se osećao kao da je linija fronta blizu? Kako je Severodonetsk živeo?
Nikako. Ljudi su živeli svoje živote. Uradili su popravke. Otvorili smo posao. Uиili smo. Nisu se čule nikakve eksplozije ili pucnji. Rat je izgleda bio tako daleko. Ali zapravo – nekoliko kilometara od vas.
Pripremajući se za naš razgovor, gledao sam govor Serhija Zadana u Severodonecu u decembru 2014. Onda je proиitao odlomke iz svoje „Mesopotamije“. Kako procenjujete: ovih 8 godina bilo je dovoljno kulturnih dešavanja u gradu? Koncerti, prezentacije. Da bi grad uživao i bio zasićen ukrajinskom kulturom?
Mislim da jeste. Naravno, moglo je da se uradi više. Uvek možeš još više da ukrasiš. Ali uvek je bilo kulturnih događaja. I u Kijevu i u Severodonecu. Oni koji su želeli da uvek znaju gde da idu.
Mladi ljudi su hodali. I hodao sam. Kada se preselila u Severodonetsk, promenila je svoj društveni krug. Bio sam u Zadanu. On je, uzgred, иesto dolazio kod nas.
Mladi ljudi su se okupili. Igrali smo igre na tabli, čitali poeziju. Nismo odbijeni. Severodonetsk je oduvek bio Ukrajina.
„Severodonetsk je ukrajinski grad koji nije imao sreće sa svojom lokacijom“
Kakva su raspoloženja bila u gradu sve ove godine?
Severodonetsk je ukrajinski grad koji jednostavno nema sreće sa svojom bliskom lokacijom u Rusiji.
2021. smo imali vojnu paradu. Postojalo je more ljudi. Uvek smo slavili Dan Vyshyvanke. Svake godine održavao se Festival misli. O ukrajinskom se teško govorilo (uglavnom surzhik ili ruski), ali jesu Ukrajina ga obožavala.
Nije bilo proruski poziva. Možda je bilo separa. Međutim, oni se nisu otvoreno izjašnjavali. A onom koji kaže da je Severodonetsk separski grad u kome Ukrajina nikada nije bila podržana, doći ću i daću šamar.
Od jeseni 2021. godine, broj vesti o mogućem napadu punih razmera se svakodnevno povećavao. Da li ste imali alarmantan kofer? Da li se na kraju sve izgledalo – bilo nemoguće?
Svi su mislili da neжe biti rata punih razmera. Ovo nije prvi put da stoje blizu granica. Svi su mislili: pa, oni bi se zaloћili za sebe i odmakli se.
Nisam pokupio kofer. U to vreme, uhvatio sam Covid-19 i nisam imao snage ni da pročitam vesti. Bio sam u takvom vakuumu. A tu je i rat.
Svi su bili zabrinuti dan ranije, a ja sam se zabrinula. Ali ona 100% nije verovala da će se to desiti. Ne zato što sam verovao u Rusiju, kao da je tako „dobra zemlja“, samo sam mislio da im ne treba.
Ona i njena majka su 21. Bila je podvrgnuta operaciji, a ja sam otrovan. Legneš, osećaš se loše, a onda se 24 probudiš i rečeno ti je: „Rat je počeo.“ Čuješ eksplozije i uopšte ne znaš šta da radiš.
Jutro vam je 24. februar – kako je bilo?
Nisam pročitao vesti. Ali иuo sam eksplozije. Imamo stari aerodrom iza Severodoneca. Rusi su tamo ispalili nekoliko granata. Onda sam odluиio da proиitam vesti.
Saznao sam da su Karkiv i Kijev bombardovani. Ali sam se ipak nadao da жe nekako koљtati. Pa, zato љto XXI vek, kako ovo moћe da bude.
Ovi prvi dani su veoma razmazani. Zabrinula sam se. Plašila sam se. I dalje je bilo fiziиki loљe. Pokuљao sam da иitam manje vesti. Jer šta sam mogao da uradim?
„Leteo sam 10 metara od bolnice gde sam ležao. A onda u sve okolne kuće.“
Kako su prošli prvi dani punog rata u SeveuRodonetsk?
Grad je svakodnevno napadnut. Ujutru nekoliko puta i uveče. Tokom dana, mogli su još nekoliko puta. Onda je izgledalo kao mnogo. Ali sada razumem da nam ovo još uvek ne smeta.
Severodonetsk je veoma mali. Za 2 sata možete pešačiti od jednog do drugog kraja grada.
Kada su granatirala jedan kraj grada, a ja sam bio u drugom, naravno da sam sve иuo. Ali ona je razumela: glasno, ali ne i leteti ovde.
U noći 4. Bio je dolazak 10 metara od zgrade gde sam ležao. Rusi su posebno иekali vreme kada жe svi zaspati.
Osvajaиi su pogodili infrastrukturu. Nije bilo svetla ni vode. Ljudi su bili veoma uplašeni.
Onda su Rusi počeli da pucaju u obdaništima, u školama. Tamo gde su bila skloništa od bombi, pucali su tamo.
Apoteke nisu radila. Nije bilo komunikacije.
U bolnici nas je иula иinjenica da je moja majka bila posle operacije. Nije bilo više lekova. Bio sam u bolnici jer nisam imao gde da odem.
7. marta smo otišli u stan sa tetkom i rođakom. Tamo su proveli noć. Sledećeg dana, Rusi su toliko granatirala našu oblast da smo počeli da skupljamo stvari.
Nije uleteo u naљu kuжu. Ali odletela je u sve obližnje kuće. Naši su nekako prošli. Bilo je tako straљno. Glupi ћivotinjski strah. Razumete da odatle nećete nigde otići. Samo želim da se popnem na plafon, bilo gde, samo da pobegnem. Zastrašujuće je preživeti ovaj trenutak, a onda je još strašnije shvatiti da će sada ponovo poleteti. I ovog puta – definitivno sa tobom. Ne u kuжi u blizini, veж u tebi.
„Platio duplo veću cenu za evakuaciju iz grada“
Onda je odluиila da joљ uvek treba da ideљ?
Poиeo sam da zovem sve nosaиe. Svaki je imao planirani raspored za 2-3 nedelje. Razumeo sam da situacija eskalira. Posle tri nedelje, možda više neću biti.
Doљao sam do jednog nosaиa. 9. marta smo otišli jer sam platio duplo veću cenu jer sam bio van reda. Upravo sam kupio nečije mesto.
Iz Lisihanska je u to vreme, čini se, još uvek bilo evakuacionih vozova. Ali iz Severodoneca je ipak bilo neophodno da nekako stignemo tamo. A kakvi su vozovi kada je mama posle operacije. Bila je veoma slaba.
9. marta smo otišli. Međutim, vozač je odlučio da promeni gume u letnje. Kako ostaviti Severodonetsk za Lisihansk, postoji veliko brdo. Bilo je klizavo, pao je sneg, a vozač nije mogao da izađe na njega. Okrećemo se i vozimo putem kroz Rubizhne, koji je već upucan.
Otiљli smo. I hvala Bogu.
Koje je najjače sećanje koje vam je ostalo u vezi evakuacije?
Kada smo napuštali Luhansk region, vozač je uključio muziku. To je bio љok za mene. Tokom dana punog rata, muzika, TV emisije išle su na plan vredan dva miliona dolara. I onda shvatiš da život ide dalje.
„Čak i ako Belorusija uđe u rat, ne želim da napustim Ukrajinu“
Da li ste odmah znali da жete iжi u Lviv?
Otiљli smo prvi u Dnipro. Ceo luhanski region je sada Dnjeper. Trebalo je da ostanemo tamo. Ali nekoliko dana kasnije, nakon što smo stigli u Dnipro, došlo je do dolaska. U panici smo sakupili sve svoje stvari i otišli u Lviv – nigde. Glavna stvar je bila samo da stignemo na sigurno, a onda жe nekako biti.
Sklonio nas je moj prijatelj. Ostali smo tamo dve nedelje dok nismo našli smeštaj duži period. Sada živimo sa sveštenikom. Sve je u redu.
Mislili smo: ako doрemo u Lviv, iжi жemo u Poljsku. Bilo je toliko strašno da nam je naplaćeno da nastavimo tamo gde će biti bezbedno.
Ali sada razumem da čak i ako Belorusija uđe u rat, ne želim da napustim Ukrajinu. Nisam hteo, ali sam bio veoma uplašen. Ukrajina je moj dom.
„Osećam se bezbedno u Lvivu, čak i uprkos raketnim udarima koji su se dogodili“
Da li se osećaš bezbedno ovde? Koliko god je to moguće u vreme punog rata.
Kada je prvi put izvršen ovaj veliki raketni napad na region Lviva, čuli smo kako funkcioniše protivdušna odbrana. Ali mi smo u fazonu, „Pa, ok, idemo u hodnik.“ Nakon što smo otpušteni tako da su se zidovi tresli, nije bilo strašno. Osećam se bezbedno u Lvivu.
„Imamo veoma kul tim na Kanalu 24“
Da li mislite da je vaš „drugi“ dom sada postao istinski dom za vas? A ljudi u blizini, koji su do nedavno izgledali potpuno vanzemaljski, postali su rođaci?
Imam veliku biblioteku kod kuжe. Kada sam otišao, uzeo sam jedinu knjigu – „Drugi život Uvea“. To je simboliиno. Jer ovde sam takođe započeo, nažalost ili na sreću, drugi život.
Našao sam posao ovde. Imam prijatelje. Imamo veoma kul SMM tim. Sve su to maиke. Uživam da radim na Kanalu 24.
Iљao sam na ekskurzije. Posetio sam Synevyr. Da nije bilo rata, moglo bi se reжi da ћivim dobar ћivot.
Da nije bilo rata, možda bih se ipak preselio u Lviv. Poиeo sam da radim na Kanalu 24. Ali to se nije desilo po ceni koju sam želeo.
Nedavno sam bio na baletu. I nekako te odvrate pažnju od toga, i onda to pokrije, jer misliš: kako ima ljudi u okupiranim gradovima, kako je naša vojska tamo. Ne znam šta da radim: da živim ovaj život ili nekako samo postojim? Moralno teљko.
Da li je vaš dom preživeo?
Za sada, da. Šta će se sledeće desiti, ne znam. Pripremam se za najgore, ali se nadam najboljem.
„Želim da Severodonetsk ne postane grad duhova“
Kada biste sreli stranca koji vrlo malo zna o Severodonecu, šta biste mu rekli o svom gradu?
Imamo kompaktnu. Veoma udobno. Udobno. Imamo dva jezera. Ima mesta za odlazak. Zvezde su nam stalno dolazile: Hardkis, MONATIK, Antytila, Boombox, Potap i Nastya. A u susednom Liščansku – „Okean Elzi“.
Imali smo toliko kafea. Čini mi se da je Severodonetsk grad kafe-kolica. Bili su na svakom koraku.
Severodonetsk je dom. Voleo bih da bude obnovljen posle de-okupacije. Da bi ljudi doљli tamo. Da Severodonetsk ne bi postao grad duhova.
Šta reći ljudima koji se plaše da napuste svoje domove i presele se na bezbednija mesta? Šta biste im savetovali?
Sada je veoma teško napustiti Severodonetsk. Čini mi se da su oni koji su želeli da odu, odavno otišli. Ima i onih koji zaista podržavaju „ruski svet“, ili onih koji ne mogu da odu zbog određenih okolnosti.
Još uvek postoji mali procenat ljudi koji drže svoj stan. Misle: ako ostanem ovde, neću leteti.
U nekim publikacijama piše da su tu ostale samo separe. Ali nije. Tamo ima i proukrajinaca.
A savet? Preћiveti. Sačekaj Ukrajinu.
Šta je prva stvar koju ćeš uraditi posle pobede?
Čini mi se da ću samo biti u smeni na društvenim mrežama Kanala 24. Sve жe biti tako zaneseno!
A onda bih voleo da idem kuжi. Vidi šta je napolju sa tvojim domom. Biti u Severodonecu. A onda idite na odmor, idite kod Karpata, isključite sve i moralno se odmorite. Znajući da niko ne umire, i da je kod kuće sve u redu.
Hoćeš li nas nekako obići Severodonetsk, posle pobede?
Obiиno. Mogu da organizujem ceo tim Kanala 24.
Branioci će se definitivno vratiti na severodonetsk ukrajinsku zastavu i bezbednost lokalnog stanovništva. Kafići će ponovo raditi u gradu, festivali će se održavati, ukrajinski pesnici će čitati njihove pesme.
Zato što su Ukrajinci neuništivi.
