Postoje ozbiljni razlozi da se veruje da će se ruska agresija na Ukrajinu razviti u globalni sukob u budućnosti. Autoritarni režimi i zemlje uslovne „zapadne civilizacije“ mogu postati njene stranke. Rezultat konfrontacije dva sistema odrediće kakav će biti svet XXI veka – svet u kome dominiraju surove autoritarne diktature, ili svet u kome će demokratske vrednosti, inkluzivne institucije i norme prava odrediti pravac civilizacije.
Masovno pojavljivanje iranskih bespilotnih letelica u vazdušnom prostoru Ukrajine signal je brzog zbližavanja autoritarnih režima Moskve i Teherana. U Iranu, formalno, izgleda da nema razloga da podržava Rusiju u njenoj agresiji na Ukrajinu. Naše zemlje nemaju zajedničke granice i istorijske pretenzije jedna prema drugoj. Naprotiv, Ukrajinci su 2003. pomogli da se prevaziđu posledice katastrofalnog zemljotresa u ovoj državi. Ali zahvalnost i pridržavanje osnovnih normi svetskog prava nije u despotskim totalitarnim sistemima.
Zapravo, mnogo toga zajedničkog je između despotizama kremljskog diktatora i ajatolaha Kameneija. Stoga nema potrebe tražiti racionalne motive za akciju Teherana. Tamo žive po potpuno različitim principima i vrednostima. Rusija i Iran su ujedinjeni mržnjom prema Zapadu. Oni nemaju osećanja prema normama međunarodnog prava. I, kada bi imali takvu priliku, bili bi srećni da unište čitave nacije i promene granice.
Iranski „Šahidi“ su doprinos Irana borbi protiv kolektivnog Zapada. Sa civilizacijom čiji principi su omraženi od strane vladajućih režima Rusije i Irana. Za verske fanatike Kameneija, Ukrajina je poprište bitke sa Amerikom i slobodnim svetom. I u ovom ratu, Iran je sasvim logiиno na strani zla na strani agresora. Tamna strana sile je grupisana zajedno sa tamnom stranom.
Na drugoj strani Evroazije, despotizam kineskog stila raste i jača. Ekonomska modernizacija nije dovela do promene političkog sistema KRP- a. Kina, naprotiv, ubrzano prelazi u prošlost – u vreme Maoa. Izbor Sji Đinpinga za treći mandat sa posebnim statusom lidera stranke je još jedno važno zvono za uspon svetskog autoritarizma. Njegova želja da izazove tromog i ne sasvim samouverenog Zapada. Njegova neskrivena želja da resetuje svetski poredak, da norme zakona zameni pravom jakih. I po sopstvenom nahođenju da prekroje granice i sfere uticaja.
Kineski zmaj, stvoren, posebno velikodušnim investicijama kratkovidog Zapada, nije formalno stao na stranu Rusije. Ali nemojte se upuštati u iluzije. Peking, gde je nedavno ukorenjena diktatura jedne osobe, definitivno je na mračnoj strani vlasti. Autoritarizam, diktatura, vladavina jedne stranke, potpuna cenzura nisu u skladu sa poštovanjem suvereniteta, teritorijalnog integriteta i prava svake zemlje da nezavisno bira koji će kurs slediti i kojim blokovima da se pridruži. Nije iznenađujuće što je kinesko ministarstvo spoljnih poslova saopštilo da ne znaju ništa o napadu na Kijev iranskim bespilotnim letelicama. U Pekingu su mnogi zločini agresora odavno previđeni. Kao i sama činjenica agresije, radije je nazivamo modernizovanom formulacom.
Međutim, svet autoritarizma i despotizma nije ograničen na tako velike sile kao što su Rusija, Iran i Kina. To je mnogo višestrano. Mnoge države u Africi, Aziji i Latinskoj Americi balansiraju između demokratskih institucija sa otvorenim društvom i autoritarizmom. Nekima od njih dominiraju tipični autoritarni režimi, u kombinaciji sa visokom korupcijom i niskim životnim standardom. Te zemlje nemaju uspostavljeno civilno društvo, nezavisne medije i posvećenost principima međunarodnog prava. Odnos prema ruskoj agresiji na Ukrajinu je u najboljem slučaju neutralan u toj zemlji. A Moskva računa na ovaj svet.
Generalna skupština UN je 12. oktobra usvojila rezoluciju „Teritorijalni integritet Ukrajine: Zaštita principa Povelje Ujedinjenih nacija“, kojom se osuđuju ruski pseudo-referendumi na okupiranim teritorijama Ukrajine. 143 zemlje su govorile za, 5 protiv, 35 uzdržane. Među zemljama koje se nisu usudile da osude postupke Rusije ili su se usprotivile dokumentu, postoje samo predstavnici Azije, Afrike i Latinske Amerike. Rusija, Belorusija, Severna Koreja, Nikaragva i Sirija glasale su protiv sasvim predvidljivo.
Spisak onih koji su bili uzdržani je malo živopisniji. Njime su obuhvaćene, na prvi pogled, različite zemlje, udaljene geografski, različite po rasnom i etničkom sastavu, mentalitetu i religiji. To uključuje, na primer, Kinu, Indiju, Alžir, Kubu, Kongo, Honduras, Boliviju, Lesoto, Mali, Ugandu, Zimbabve, Mozambik, Uzbekistan, Kazahstan, Kirgistan, Mongoliju, Namibiju, Eritreju i druge. Razlozi za neodlaženje u rezoluciju kojom se osuđuje agresor su različiti za ove države. Međutim, skoro sve su to zemlje kojima vladaju autoritarni, korumpirani kleptokratski režimi.
S druge strane, mnoge države u Africi, Aziji, Latinskoj Americi, koje su se usudile da osude agresora, zapravo zauzmu neutralnu poziciju u rusko-ukrajinskomRat. Oni nemaju jasnu percepciju o agresiji Rusije na Ukrajinu kao o krivičnom delu. Nema razumevanja da su postupci Kremlja grubo kršenje međunarodnog prava. Da agresor mora da snosi odgovornost i bude kažnjen. Štaviše, u mnogim zemljama bivšeg „Trećeg sveta“ čak zbunjuju koncepte agresora i žrtve. Ruski propagandni narativi o ratu su rasprostranjeni na ova tri kontinenta. I nalaze znatno razumevanje među društvima u tavani.
Još u septembru, Putin je rekao da je „Zapad obmanuo afričke zemlje izvozom žita iz Ukrajine“. I na samitu u Astani u oktobru, lider agresorske države ponovo je počeo da se pretvara da je branilac siromašnih zemalja od „omražene zlatne milijarde“. Čudno je gledati kako poglav najveće kolonijalne imperije na svetu, koji vodi agresivni imperijalistički rat, kritikuje Zapad zbog svoje kolonijalne politike iz prošlosti. Ali slanje kolonijalnih odraza je omiljeni trik Moskve. Rusija je oduvek bila veoma „zabrinuta“ za sudbinu naroda Afrike, Azije i Latinske Amerike. Ali nikada nisam video kolonijalizam i mnogo strašnije zločine kod kuće.
Kremlj aktivno promoviše svoju antiklonijalnu, antizapadnu i antikalitalističku retoriku među zemljama trećeg sveta, jer pada na plodno tlo i pronalazi određenu reakciju. U mnogim zemljama afričkog kontinenta postoji verovanje da je razlog njihovog niskog životnog standarda teško kolonijalno nasleđe. Zapravo, te zemlje su sada siromašne jer njima dominiraju korupcija, kleptokratija i neefikasne socijalne institucije. Ali uvek je najlakše otpisati sve probleme prokletom Zapadu, buržoaskim kapitalistima, teoriji zavere i teškoj kolonijalnoj istoriji nego priznati sopstvene probleme i pogrešne procene. Zato svi autoritarni vladari i režimi – od Latinske Amerike do Azije – svojevoljno slušaju propagandu Moskve.
Šta je još privlačno korumpiranim vladajućim režimima na svim kontinentima kao što su autoritarna čudovišta kao što su Rusija ili Kina? Činjenica da Moskvi i Pekingu u Africi, Aziji ili Latinskoj Americi nije potrebna nikakva demokratija, ljudska prava, reforme, borba protiv korupcije. Oni neće postavljati neugodna pitanja o ubistvima političkih protivnika, novinara, cenzuri u medijima, nedostatku konkurencije. Naprotiv, i Kina i Rusija su zainteresovane za očuvanje aktuelnih režima. Autoritarnim čudovištima je uvek lakše da se nose sa korumpiranim sitnim državama. Možete profitabilno prodati oružje vojsci, koja je preuzela vlast u jednoj od afričkih zemalja. Možete dobiti vredne prirodne resurse ni za šta ili podmititi vladine zvaničnike. I da javno izjavimo: „zlatna milijarda“ je kriva za sve nevolje i nesreće država trećeg sveta.
Sada se konture moguće globalne konfrontacije pojavljuju sve jasnije. Najverovatnije će proći linijama slobodnog sveta i sveta autoritarizma i diktature. Oba logora neжe biti potpuno homogena. Mnoge zemlje će izabrati neutralnost. A među konvencionalnim „zapadnim blokom“ postoje države koje baš i ne zadovoljavaju kriterijume demokratije u svojoj klasičnoj definiciji. A opet, trend je očigledan: autoritarni režimi pokušavaju da se osvete za poraz u prošlom veku. Uništite svetski poredak i prepravite pravila igre. Da gurne zapadnu civilizaciju i njen odlučujući uticaj na svetski razvoj na margine.
Ruska potpuna invazija na Ukrajinu je izazov za ceo slobodni svet. Zbližavanje autoritarnih režima i produbljivanje njihove saradnje je obrazac, a ne nasumičan čin prijateljstva. U XXI veku nije potrebno potpisiti paktove o prijateljstvu i međusobnoj pomoći i podeli sfera uticaja. Ovo možete da uradite tajno i prilično efikasno.
Ekonomska, naučna i tehnološka superiornost demokratija zapadnog tipa nad autokratijama postoji. Ali samo po sebi, to ne garantuje pobedničko finale. Pobeda zahteva odlučnost, jedinstvo, sposobnost da delujete proaktivno. Liderski kvaliteti i autoritet. Zapadni svet našeg vremena ima mnogo problema i pretnji i iz krajnjeg levog i iz krajnjeg desnog spektra. Unutrašnji, često veštački nametnuti kompleksi. Neverica u osnovne principe koji su ga nekada učinili planetarnim vođom. To je ono što će autokratije sveta pokušati da iskoriste.
