U razgovoru sa kolegama poljskim novinarima čuo je zanimljivu verziju zašto šef Kremlja Vladimir Putin jeste pribegao ratu kao poslednjem političkom argumentu. Razlog je bio Aleksej Navaljni. Ili bolje rečeno, činjenica da je godinu dana pre početka rata ruski lider „osušio“ izgubio je od svog „neprijatelja br. 1“ na političkom i propagandnom polju. Tako je Navaljni ostavio Putinu drugog izbora nego da krvlju spere sramotu svog poraza. Međutim, ne od strane njihovih, već od strane Rusa i Ukrajinaca.
Da bi se bolje razumela suština takve verzije, vredi pročitati knjigu čuvenog britanskog novinara, pisca, politikologa Pitera Pomerantseva „Ovo nije propaganda: Putovanje u rat protiv stvarnosti“.
Pomerantsev je poznati ekspert za propagandu Kremlja. On je u knjizi izneo kako političari koji vode Rusiju ili, tačnije, njihovi politički tehnolozi, manipulišu medijima kako bi izazvali efekat kod običnih ljudi koji se može nakratko izraziti sloganom: „Politika je sranje, bolje je ne raditi to“. Ili „svi oni lažu, tako da nema razlike ko nam vlada“. Pomerantsev je pokazao čitaocima da dobro režirana produkcija televizije ruske vlade nema za cilj da natera ljude da istinski veruju u otkrića predstavljena u glavnim informativnim emisijama ili propagandnim programima Vladimira Solovjova ili Dmitrija Kiseljova. Zato što je malo ljudi toliko ludih da veruju u borbu protiv komaraca, kontrolisanih ptica, ukrajinske „prljave bombe“, itd.
Kao što je poljska novinarka i sociolog Ludwika Włodek s pravom zabeležila u članku »Putin pleše dok ga Navaljni igra„, komentarišući Pomerantsevu pomenutu knjigu: „Cilj je da se ostavi utisak da se nikome ne može verovati, da je politika prljava, bez obzira ko to radi, tako da je bolje fokusirati se na svakodnevni život i sopstvene poslove, i tretirati televizijske informacije na isti način kao komercijalnu zabavu, kao što su brojni ruski razgovori i rijaliti programi… Pomerantsev zapravo ide korak dalje, jer svetska politika nije stajala mirno poslednjih nekoliko godina. Danas skoro niko ne govori o tome da birači nagnaju svoju verziju događaja, na svoj koncept. Svet je toliko fragmentiran da su ljudi toliko zaključani u svojim mehurićima da je teško smisliti program koji bi najviše zadovoljio. Svaka pojedinačna grupa dobija nešto drugačije. Ili je stvorena da veruje da je to nešto njihovo.“
Stoga, prema Pomerantsevim rečima, političar treba da bude što neslojekniji kako bi svako mogao da stavi pod njegove reči ono što on smatra važnim. „Takvo ‘mikro targetiranje’, kada jedna grupa birača ne mora nužno da zna za drugu, zahteva neku vrstu velikog praznog identiteta da bi ih sve spojila. Nešto toliko široko da birači mogu da se identifikuju sa njom – kategorija kao što je ‘ljudi’ ili ‘većina'“, pročitali smo u knjizi „Ovo nije propaganda: Putovanje u rat protiv stvarnosti“. Zato sada političar mora da ubedi što više birača da su „ljudi“ i da ih ima mnogo, a protivi im se nekolicina „neljudi“ sa kojima se on ili njegova grupa uspešno bore.
Pomerantsev ovako opisuje ovaj novi populizam, nazivajući ga „instant populizmom“: „U toj logici činjenice blede u pozadini. Na kraju svega, ovde se ne radi o pobedi u javnoj raspravi zasnovanoj na činjenicama, o komponentama ideologije; Svrha govornika je da čvrsto okruži publiku zidom reči. To je suprotno od „centrisma“, čiji je cilj da se svi pozovu u istu zajednicu i da se razlika svede na najmanju moguću moguću moguću stvar. Ovde pojedinačne grupe ne moraju ni da se sastaju. U stvari, možda bi bilo bolje da ne znaju jedni za druge: šta ako neko vidi protivnika u drugom?“
Glavna formula za uspeh je primena principa koji je odavno poznat u politici: da se nametne svima, uključujući političke protivnike i potencijalne birače, sopstveni način određivanja stvarnosti. To jest, u diskusiji nikada ne možete da koristite govor protivnika, naprotiv, potrebno je da mu nametnete svoj jezik, a samim tim i sopstvenu konstrukciju stvarnosti.
Pomeranian daje živopisan primer sa Filipina. On opisuje mučnu predsedničku kampanju Rodriga Dutertea. Ona se sastojala u činjenici da su njegovi politički tehnolozi stvorili stotine grupa na društvenim mrežama u kojima su širenje informacija o zločinima koje su počinili dileri droge. Zahvaljujući tome, bilo je moguće stvoriti utisak da je kriminal povezan sa drogom najvažniji problem zemlje, kao i da je Duterte, koji se „zakleo da će uništiti dilere“, postao jedini relevantan predsednički kandidat. Pomerantsev je opisao kako su liberalni novinari usvojili Duterteovu radikalnu retoriku. Svi su koristili njegovu frazu „rat protiv droge“, pa čak i ako su se protivili previše brutalnoj ideji da je iznošenja izdomigla. Svi oni se uklapaju u atmosferu koja je doprinela njegovoj pobedi. To je ono što znači nametnuti svoj govor i, shodno tome, svoju konstrukciju stvarnosti.
Nešto slično se desilo i ranije u Rusiji, ali nije govorio o ratu drogom, i sa terorizmom. Ona je bila taj koji je doveo Putina na vlast na početku 1999–2000. Napravila ga je „jakim čovekom za teška vremena“ i dala mu harizmu tako neophodnu posle mnogo godina vladavine bolesnog i nemoćnog Borisa Jeljcina.
„Retorika rata protiv terorizma i jačanje Rusije, vraćanje njenog dostojanstva i uspon sa kolena delo je Gleba Pavlovskog. Politički tehnolog koji je značajno doprineo pobedi Borisa Jeljcina 1996. Četiri godine kasnije, isti Pavlovski je pohvalio Jeljcinovog pomazanog Putina, oslanjajući se na kontrast između njega i njegovog prethodnika, koji više nije prikazan kao spasilac Rusije i branilac demokratije, već njegova kuga i simbol užasnih vremena propadanja, „žustrih devedesetih“. Što je pre moguće, pratio ga je živahni Kagebist Putin“, piše Ludvika Vlodek.
Sada se Pavlovski kaje i pretvara se da je strastveni Putinov protivnik. Odbio je da sarađuje sa Kremljom i prestao je da pruža usluge timu Kremlja 2012. godine, kada je Putin, posle kraćeg „izgnanstva“ na mesto premijera, odlučio da se vrati u igru kao predsednik. Sada je Pavlovski već čest gost zapadnih medija. On svojevoljno svima govori kako je nekada doprineo jačanju Putina, jer je verovao da je Rusiji potreban da bi se rešila perturbacija devedesetih.
Ipak, političari Kremlja su, čak i bez pomoći Pavlovskog, uspeli da kontrolišu diskurs dugi niz godina. Oni su vladali zemljom na takav način da je mala i slaba opozicija bila ta koja je morala da reaguje na njihove te tvrdnje.
Međutim, tada je popularnost Navaljnog počela da raste. Malo poznati bloger je 2011. godine osnovao Fondaciju za borbu protiv korupcije. Tada je pro-Putinovu stranku „Jedinstvena Rusija“ nazvao partijom „prevaranata i lopova“ („zhulikov i vorov“). Od tada se ime zalepilo za „Jedinstvenu Rusiju“. Navaljni je to ponavljao u svakom javnom govoru i popularizovao ga u istragama koje je kasnije sprovela njegova Fondacija.
Kremlj je godinama pokušavao da ignoriše Navaljnog. Možda nikada ne bi uspeo da stekne nacionalnu popularnost da Kremlj nije odlučio da ga otruje pa čak ni zloglasni „Novičok“. Tako je „beznačajni bloger“, kako je za Navaljnog rekao sekretar za štampu Kremlja Dmitrij Peskov, dospeo na naslovne strane svih svetskih medija, i to rikošetom – u glavi prosečnog Rusa kao „Putinov neprijatelj br. 1“.
Hapšenje i osuda Navaljnog samo su pojačali efekat gubitka Putina, koji je upao u zugzvang. Svemoćni lider Kremlja se plaši svog protivnika, pokušava da ga uništi, a istovremeno reaguje samo na sve poteze Navaljnog. Uzalud je da se ovo drugo vozi daleko u logore. Navaljni je Putinu nametnuo jezik i, shodno tome, konstrukciju stvarnosti. Tako se u ovoj lošoj situaciji Putin na kraju odlučio za potpuni rat sa Ukrajinom. Verzija je interesantna i zasluћuje ceo ћivot.
