Liudmyla Bondarenko je ukrajinska učiteljica iz Volnovakha u regionu Donetsk. Osvajači su uništili njen rodni grad za 90%. Međutim, oni su cinično nastavili da prave sliku za ruske medije, kao da su „oslobođeni“. Sada ћena ћivi u Lvivu, ali sanja da ide kuжi. Ne propušta se većina biblioteke, koju skuplja već duže vreme.
Kanal 24 razgovarao sa Žudmilom Bondarenko u okviru projekta »Njihove». Prisetila se kako je sve počelo 2014. godine i ispričala kako je morala da pobegne iz grada kako bi spasila živote sebe i svojih najmilijih. ponovo štampamo tekst.
„Imala sam život običnog učitelja“: kako se Đudmila upoznala 24. februara
Ljudmila Bondarenko i dalje radi u srednjoj školi Volnovakha No4, kao i pre invazije punih razmera. Samo sada – na daljinu i sa novim studentima. Do 24. februara predavala je lekcije iz razreda 2 – inkluzivno, gde je dete sa oštećenjem sluha učilo. „To je bio život običnog učitelja. Svaki dan za posao, pa kućne poslove“, priseća se žena. Rat je došao u njen grad još 2014. Tada je već bilo strašno, projektili su leteli, ali nikome nije palo na domenu da se negde evakuiše.
„Iako su nam projektili leteli iznad glava, nismo se krili. Zato što je bilo „nadzemno“, kako se kaže. Čuli smo gde su eksplozije, čuli smo pucnjavu“, rekla je ona.
Školski časovi u takvim trenucima su obustavljeni ili potpuno otkazani. Časovi su počeli, nastavnici su čuli zujanje stakla i odmah pozvali roditelje. Odveli su decu kući – tada su se svi navikli, koliko god je to bilo moguće. Međutim, 2022. godine sve se razvilo na potpuno drugačiji način.
Rat je „sruљio“ u Volnovaki u maju 2014. Na jesen, grad je oslobođen od osvajača. Od tada, granatiranje se nastavlja s vremena na vreme. Zar nisi razmišljao da odeš na bezbednije mesto pre 8 godina?
Imali smo naše vojne jedinice, oružane snage Ukrajine. Rusi su tada bili u blizini Donjecka, Dokučajevska i Novotroitska. Bilo je blokada na putevima. Mnogi doseljenici su stigli. Ali nije bilo tako veliko, ne tako straљno. Nismo ni razmišljali o selidbi, iako je naša najstarija ćerka to želela. Ali ovde sam se, na primer, već navikao na svoje. A selidba u tim godinama je veoma teška. Mladi ljudi – da, mogli su da idu gde god požele i započnu novi život. Ali tada nismo mislili o tome.
Tokom potpune ruske invazije, Volnovakha je bio na prvoj liniji fronta. Da li ste se pripremili za takav razvoj dogaрaja? Da li ste verovali da će neprijatelj ponovo pokušati da vam zapleni grad?
Nisu se ni pripremali ni razmišljali o tome. Od 2014. živimo u shvatanju da se negde nešto dešava, negde nešto grmi. Imali smo eksplozije sve češće. U blizini je stanica sa kojom ide voda. Kada granata udari, ova linija se probija i nema vode u gradu. I 20. februara, to je bio poslednji put da su se tamo poljubili. Od tada smo bez vode. Pošto imam bunar kod kuće, to mi nije previše smetalo. Ali znao sam da ga ljudi iz љkole nemaju.
Da li je tada bilo priиe o ratu punih razmera? Neka vrsta „reč usta“, samo brbljanje. Ali ne, niko se nije pripremao.
Lekcije mesec dana pre potpune invazije (fotografija iz Ljudmilinog ličnog arhiva)
Sećate li se kako je sve počelo 24. februara? U stvari, cela zemlja je bila budna tog jutra od eksplozija.
Onda me je probudila maиka. Uvek zna da se budimo negde između 5 i 6 ujutru. Pogledao sam na sat, i bilo je samo 4:20. Razmišljala sam i o tome zašto je tako rano. A onda sam primetio da nešto gori na prozoru. Ovo su veж leteжe rakete. Vikao sam ćerki da padne na pod. Sledeжe, ukljuиili smo TV. Uzgred, nemamo ga od 2014. godine, naime, odlučili smo da ga kupimo neposredno pred Novu godinu. Dakle, već je bila najava vanrednog stanja.
Odmah sam pisala školskom viber ćaskanju: pitala sam šta treba da radimo. Bilo je oko 6:00 ujutru. Direktor je odgovorio da definitivno ne idemo u љkolu. Pitala sam i kako da budem učiteljica. Jer, 2014. godine, kada se to dogodilo, deca su ostala kod kuće, ali nastavnici nisu. Iako su artiljerijske granate letele, ipak smo išli na posao, i radili sa studentima na daljinu.
U školi nam je rečeno da čekaju naređenje. Onda smo rekli da u drugoj nedelji zaustavimo nastavu van mreže i odemo na internet. Zvali smo sve roditelje. Rekli su da neжe biti иasova. Neki su odmah upozorili da napuštaju grad. Neki još uvek nisu imali vremena da shvate šta se dešava.
„Činilo se da „nosimo“ rat iza sebe“: pro intenzifikaciji granatiranja i odluci da se napusti
Recite nam kako vam se život promenio posle 24. februara? Koliko dugo ste još živeli u Volnovaki, šta ste sledeće uradili? Koliko su Rusi bombardovali grad dok ste vi ostali tamo?
25. februara smo ćerka i ja otišli u grad, jer je dan pre stigla plata. Ali svi bankomati su već bili prazni u to vreme. Pojavio se voz za evakuaciju, ali nismo znali za to. Morao sam da idem u stanicu na 30 minuta. Osim toga, mislio sam da moram da platim kartu, ali nije bilo novca. Zato smo odlučili da još uvek ne idemo. Onda zapravo nije bilo nikakve veze sa љkolom. Rekli smo deci da urade ono što imamo, sudeći po udžbenicima. Kao, ako imate bilo kakvih pitanja – pozovite. Svi su shvatili da još nije na uиenju, jer morate da znate kako da preћivite.
Naša Volnovakha je podeljena na dva dela – kažemo da je to „ta strana“ i centar. U poиetku je odleteo samo do centra. Sada tamo militanti „obnavljaju sve“, prave ovakvu sliku. Ali tamo gde sam živeo, manje sam leteo, jer ne postoji infrastruktura kao takva. Međutim, 27. februara nije bilo svetla, a sledećeg dana je čak i mobilni internet nestao.
U to vreme, nismo mogli da budemo u kontaktu sa našom mlađom ćerkom. Ali znao sam da su otiљli u skloniљte za bombe u bolnici da se sakriju. Njeno dete ima 6 godina, a u decembru se rodio njen sin, moj unuk, to jest imao je 2 meseca u to vreme.
Imam šporet kod kuće, ali smo ga retko ljubazni. Jer ako ima dima, neљto moћe da leti. Zbog toga su sve radili tokom dana, brzo pripremili nešto. Više nije bilo struje, a mi još nismo imali vremena da proizvodimo gas za sebe.
U nekim danima, ukrajinska vojska je pokucala na nas. U poиetku nisam znao da je naљe. Nadao sam se da su ovo oružane snage, jer onda niko drugi nije mogao da uđeš. Ali sam razumeo da već postoje različiti saboteri. Bila sam veoma uplašena i pitala sam ih ko su. Rekli su, „Tvoj.“ Takođe sam odgovorio da su „sopstvene“ drugačije. Ali sam shvatio da ako govore ukrajinski, a to nije izobličeno, onda je sve u redu. I pitali su me da li mogu da pijem иaj.
Objasnila sam da je neophodno otopiti rernu i zagrejati vodu za ovo. I preko puta, komšija je imao benzin, a onda ih je poslao njemu. Komšija mi je tada prišao i predložio da moji dečaci žive sa mnom, a ćerka i ja da odemo kod njega. To smo radili do 4. Do 29. februara još se nisu krili u podrumima, a onda su počeli. Jer već su na našoj strani bili ruski avioni koji su bacili vazdušne bombe, stigle su granate. A u martu smo slušali radio i saznali šta se radi u Kijevu, Kersonu, Mikolaivu, Karkivu.
Shvatili smo da tako će biti i 2014. godine više neće biti. Onda je gas nestao. Ujutru 4. marta hteli smo da odemo u selo gde su se krila komšijina deca i unuci, u Zlatouštivku. Dok su razmišljali da li da ostanu ili ne, počeli su da lete vazdušnim bombama. Tada smo sedeli u kolima. A ja kažem, „Ako umremo ovde, umrećemo u kolima. Izaći napolje, leći na zemlju – u čemu je razlika.“
I nismo ostali. Imali smo stvari sa njima tako da je nedelju dana, poprilično. Uzeli smo krekere i nastavili dalje. A gde su otišli – sve je letelo za nama. Kao da „uzimamo rat“.
Volnovakha – Pokrovske – Pyatykhatky – Kryvyi Rih – Lviv: dug put za evakuaciju
Gde ste tada išao i koliko vas je bilo? Da li ste unapred organizovali noćenje ili su volonteri na licu mesta pomogli situacijski?
Prvo smo došli u Pokrovske, Dnipropetrovsk region. Tamo nam je volonterka Marija pomogla da ostanemo u vrtiću, spavali smo na dečijim krevetima. Bilo je mnogo ljudi. Imali smo 12 godina. U jednom autu smo komšinica, ja, moja ćerka i majka. U drugoj su dve njegove ćerke (jedna trudna), zet sa roditeljima i troje male dece.
U Pokrovskom su nas hranili, ujutru nam je takođe ponuđen doručak, ali smo odlučili da idemo dalje. Prošli smo kroz Dnjeper, morali smo da prenoćimo tamo, ali naši planovi su se promenili. Stali smo u Pyatykhatky, veoma staroj ženi. Imala je trosoban stan. Za 5 dana smo se bar oprali tamo, napravili pauzu. Ona je nastavnica engleskog, ima mnogo različitih sertifikata. Onda smo odluиili da se preselimo u Ћute vode. Komšija sa rodbinom planirao je da iznajmi jedan apartman tamo.
Zamislite – tamo bi bilo 12 ljudi sa nama. Pa smo odluиili da idemo vozom za evakuaciju. Bilo je mnogo ljudi na stanici, tamo je sve bilo prilično neorganizovano, u poređenju sa situacijom kasnije u Lvivu. Bila je gužva. Odmah mi pred očima – filmovi ratnog vremena, kada su ljudi sedeli u ešalonima. Imali smo neke stvari sa sobom. Moja majka ima torbu sa lešinama, vojnici su nam dali.
Ali sve je moralo da ostane u stanici. Zato što je bilo nemoguće ući u voz sa njim. Čak smo mislili da više nećemo sesti. Ali videli su da niko nije stajao u kolima ispred i trčao tamo.
Moja жerka je uzela moju majku pod ruku, a ja sam ih pratio. A kada su uљli, nije bilo mesta za mene. Mogao sam samo da stavim nogu na miru. Nekako su me, na kraju, odvukli tamo. Onda su se ljudi razdvojili i seli smo. Voz je išao za Lviv. Mnogi ljudi su putovali iz Kryvyi Riha. To su bili ljudi koji u to vreme još nisu ništa čuli ili videli (eksplozije, dolasci – ed.). I tada im je bilo veoma smešno, zašto se ljudi toliko penju. Mnogo se pričalo o radu u inostranstvu i povratku za 2-3 meseca. Ali objasnio sam da neće sve biti tako brzo, da je sve mnogo komplikovanije.
A kako je bilo u samom vozu? Mora da je bilo mnogo više ljudi nego sedišta u kočiji? A sam put je trebalo da bude dug.
To je bilo obično rezervisano mesto. Tamo gde su bile bočne police, bilo je 8 ljudi, ostalo – od 12 do 15. I na drugom i na trećem „spratu“, koji su mogli da se popnu i nisu se plašili, legli su. Vozili smo se veoma dugo. Prošli smo Pored Bila Tserkve, Vinnytsia – onda je prvi dolazak bio tamo na aerodromu. Bio je dolazak u Kijev.
Stali smo i vođe – muškarac i žena – tražili su da isključe telefone. Ugasili su svetla i upozorili da je ovo veoma opasna oblast.
Međutim, osoba koja to ranije nije doživela u „sopstvenoj koži“ nije razumela. Mnogi su ipak uključili svetle telefone. A mi u Volnovakha nismo ukljuиili ni baterijske lampe. Imali su dћep, veoma dosadan, i koristili su ga. Rekao sam drugim putnicima: „Razumete da ceo voz može umreti zbog vas. Da li želiš da živiš ovde?“ Onda su ljudi već počeli postepeno da shvataju.
Deca koja su se vozila ovim kolima nisu ni htela da idu u toalet. Rekli su da neжe otići dok ne stignu do grada. Jer su razumeli da ovo nije samo putovanje.
„Nikada ranije nismo bili u inostranstvu“: Kako su Đudmila i njeni rođaci završili u Poljskoj
Onda si stigao u Lviv. Da li je ovo prvi put da si bio tamo? U to vreme, već ste znali da li ćete ostati ili nastaviti dalje?
Prvi put sam bio u Lvivu 2017. Onda sam, uzgred, razgovarao sa meštanima o tome šta se dešava ovde, u regionu Donetsk. I pronašli smo razumevanje. Razumeli su da nismo mi ti koji žele da Rusija dođe kod nas i da nas „oslobodi“. Sada se stav neznatno menja prema onima na istoku. Kada smo stigli na stanicu, odmah smo pozvali osobu koja nam je jednom pomogla oko iznajmljivanja stanova. Ali ovog puta niљta nije izaљlo iz toga. Bilo je volontera, ali za stanovanje nismo znali kome da se obratimo. Međutim, uspeli smo da jedemo, pijemo topli čaj, nalazimo toplu odeću, sedimo.
Veliki red je tada stajao na Poljskoj, a mi u početku nismo obraćali pažnju na to. Onda жerka kaћe, „Moћemo li da idemo?“ Iako nismo imali ni strane pasoše. Tako smo stajali u redu.
Volonteri su se pobrinuli da ljudi drže distancu. Oduzeli su im one sa malom decom, starijima. Dali su ćebad. Sve je bilo organizovano.
Svi su vozili ka Przemyśl, takođe smo odlučili da to uradimo. Nikada pre nisu bili u inostranstvu. Put je trajalo oko 20 sati. Sa poljske strane, dočekali su nas i nahranili. Odmah su dali sledovanja, pribor za higijenu. Na kraju smo zavrљili u gradu Sendziszów. Tamo smo se smestili, ponudili različite stvari. I ko je tačno znao gde ide, nastavio je.
Tamo smo sreli dobrovoljca, g. Roman. Nekada je radio kao doktor u Lvivu, a onda se preselio u Poljsku. Već je negde u svojim 80-ima. Kupio sam samo stan u Ternopilu i hteo sam da se vratim, kako kažu, da upoznam svoju smrt u domovini. Ali rat punih razmera je poиeo. Video nas je i rekao nam da ostanemo. Nastanili su se u školi, koja je zapravo spavaonica za sportiste, gde su podvrgnuti rehabilitaciji. U sobi je živelo 3-5 ljudi. Bila je tuš kabina i trpezarija na podu.
Išao sam da volontiram u školi gde smo živeli, u grupi produženih dana. Pomagala je deci iz Ukrajine da se prilagode, komuniciraju i tako bar malo za sebe može da nauči i jezik. A onda smo naљli poljske kurseve. Ali već su se sve beneficije završile, pa smo počeli ređe da ih posećujemo – morali smo da platimo put. Primio sam nastavnikovu platu iz Ukrajine, i živeli smo sa tim novcem. To je bilo do 1. jula, a onda smo se vratili u Ukrajinu.
„Još uvek ima dobrih ljudi na zemlji“: Kako se Đudmilina porodica vratila u Lviv
Zašto ste odlučili da se vratite? I zaљto si iљao u Lviv?
Najveжi faktor je da je moja majka stvarno ћelela da se vrati u Ukrajinu. Bilo joj je teško – nije mogla da nauči jezik, i više nije postojala želja za tim godinama. Samo je htela da ide kući. Iako mi je direktor škole u kojoj sam volontirala ponudio posao od avgusta, odbila sam i vratili smo se. Ionako smo mislili da odemo u Lviv. Jer čak i iz Volnovakha, voz je takođe išao tamo. Znali smo da Rusija želi istok, pa smo, u skladu sa tim, morali da idemo na zapad. Da nije Lviv, to bi bio Ternopil ili neki drugi grad. Ali kada smo bili u Lvivu 2017, moja ćerka je čak želela da se preseli ovde.
Kako ste uspeli da pronađete smeštaj u Lvivu? Ovog puta ste već znali kome ćete?
Postavio sam oglas na Fejsbuku – u grupi za vaspitačice. Napisao sam da tražim u Lrad, po mogućstvu sa stambenim prostorom. I Voloрa, stanovnica Lviva, je odgovorila. Vlasniku stana sa 2 sobe, pre toga nam nije bilo poznato.
Dao nam je jednu sobu – za pomaganje sinu oko studija. Pomažem detetu da savlada nauku i mi živimo za to. Još uvek ima dobrih ljudi na zemlji.
Šta je sa tvojom Volnovakha školom? Pomenuli ste na početku razgovora da još uvek radite tamo.
Da, obuka se sprovodi daljinski. Ukupno je u našem okrugu bilo 50 škola, od kojih je 5 bilo udaljeno. To jes, sve vreme dok smo bili „u nedođiju“, vodili smo izveštaje o tome gde su nam deca, komunicirali sa roditeljima. A od 1. septembra radimo na daljinu. Ujedinili smo sve studente – koji su u inostranstvu, koji su u Ukrajini, i koji su u okrugu Volnovakha, koji mogu da ogole. Imam časove svaki dan.
Da li planirate da nastavite da radite na daljinu u ovoj školi?
Za sada, da. Razmišljao sam da tražim nešto u Lvivu, ali sada nisam spreman da idem u oflajn školu. Nisam spremna da vidim mnogo dece psihički i moralno. Imao sam 20 malih studenata, svi smo bili zajedno. Još uvek radim sa njima, sa mojim studentima koji mogu da ogole.
Uzgred, veoma sam zahvalan Poljacima, dali su mi laptop, za koji radim. Jer tamo nisam mogao da naрem niљta da uradim. A kada se on pojavio, ona je odmah počela da komunicira sa decom. Dogovorili smo se da se sastajemo nekoliko puta nedeljno. Zato љto su mi dali drugi razred, a moj je otiљao u treжi. Ali roditelji podržavaju, tako da nastavljamo da radimo ovako.
„Lviv je takođe naš dom, ali želim da odem u tvoj rodni grad bar na sat vremena“
Da li osećaš da ti je Lviv već druga kuća? Možeš li ga tako nazvati posle višemesečnog odvajanja od Volnovakha?
Mogu to da kaћem. Počinjemo često da razgovaramo sa Volodjom (vlasnikom stana u kojem živi Žudmila – ed.) i ponekad govorimo ruski, jer smo celog života ovako komunicirali. I pita nas zaљto. A ja objašnjavam: „Ako smo kod kuće, možemo da razgovaramo kako je zgodno.“ Tako da da, to je sada dom za nas.
Oduvek sam želeo da naša zemlja komunicira na ukrajinskom. Čak i kada sam išao u školu, a bila je 1977, bilo mi je veoma čudno zašto ima toliko ruskog, ali nema ukrajinskog. Stvarno sam volela da nosim izvezene košulje za praznike, volela sam večernje žurke. Bilo je ljudi koji me nisu podržali i pitali zašto sam vakav. Moћda je ovo patriotizam. Stvarno mi se sviрa naљa kultura, naљ jezik. Ono što se ponekad dešava na vlasti nije uvek Ukrajina. Svako može sam da pogreši.
Šta biste mogli da kažete ljudima koji su još uvek na okupiranim teritorijama ili gde se trenutno odvijaju aktivna neprijateljstva? Tamo i tako sve ovo vreme bilo je teško sa svetlošću, vodom i grejanjem. I zima se približava.
Ovo im kaћem svaki dan. Desilo se da sam imenovan za direktora naљe љkole broj 4. A sada sam odgovoran za svoje kolege. Postoje ljudi koji su napustili Volnovaku, ali sada ћele da se vrate. A ima i onih koji su ostali tamo. Da, nema svetla, gasa, vode. Zbog vaše dece, bolje je da odete. Zato što je život deteta najvažnija stvar. Ako ste odrasla osoba – bez dece, bez unuka – možete se svuda prilagoditi. Ali zbog sigurnosti, moћete i treba da idete.
Danas sam bio srećan, jer je još jedan kolega otišao u Dnipro. Drago mi je da je mogla. Veoma je skupo, koљta novac koji ne postoji. Nedavno je tamo održan lažni „referendum“. Neжu reжi da su ljudi iљli tamo. Ali njihovi mediji su nacrtani. Ako je ostalo 3 ljudi na ulici, a 10 je doљlo, svi razumemo kako se ovo desilo.
Imam prijatelja koji je živeo ovde, ali se vratio. I razumem zašto. Zato što su živeli u spavaonici, u teretani na dušecima. Ako je osoba naviknuta na bolje uslove, onda je to teško. Jer je sve ostalo kod kuжe. Ostavili su svoju odraslu decu ovde sa unucima i vratili se u Volnovakha. Koliba zove, kaћu. Ako je kuжa netaknuta, onda ћelite da joj se vratite. Ali kako živeti tamo je veoma teško.
Volnovakha posle ruskog granatiranja (fotografija sa društvenih mreža)
Da li ste već zamislili dan naše pobede? Recimo da si upravo saznao za to. Šta ćeš prvo da uradiš?
Biće to velika radost. Moj komšija, koji je sada u regionu Čerkasi, uvek pita da li sam skupljao stvari za takav slučaj. I to kaћem da ne bi iљao kuжi bez nas. Idemo zasigurno. Čak i ako ostanemo ovde kasnije, nađemo smeštaj i radimo, ipak ćemo otići. Imam veoma veliku biblioteku kod kuжe. Znam da su odatle odneti frižider, TELEVIZOR i druga oprema. Ali brinem se za knIzhki, stvarno ћelim da ih pokupim. Sastavili smo šik biblioteku. Želim da se vratim kući, bar na sat vremena, bar jednim okom da vidim šta je sada tamo.
Naša junakinja je hrabro podelila sa nama svoja sećanja, teške i užasne trenutke. I samo jednom nije suzdržala emocije – kada se setila kako je sve počelo. Rusija joj je oduzela dom, ali nije mogla da joj oduzme ljubav prema Ukrajini. I verujemo da će se, kao i stotine drugih Ukrajinaca, vratiti u rodni grad što je pre moguće.
