Valentyna Khodus je iz Lysychanska. Bila je u rodnom gradu tokom okupacije 2014. Nakon njegovog oslobađanja, žena je počela aktivno da se bavi volontiranjem. Zbog svog proukrajinog stava, prećeno joj je. U Lisičansku, Valentinu je takođe uhvatila potpuna ruska invazija. Evakuisana je kada je vojska to tražila. Žena je pronašla utočište u karpatski regionu, koji joj je postao druga kuća.
U okviru projekta Svoi 24, kanal je razgovarao sa Valentynom Khodus. O ratu 2014. i 2022. godine, volonterskom radu, evakuaciji, životu u selu u regionu Ivano-Frankivsk i planovima za buduću obnovu ukrajinskog Lisihanske.
Valentyna je svoju društvenu aktivnost započela 2014. volontiranjem. Godinu dana kasnije, stvorila je organizaciju „Istočna straža“. Od tada je na njenom čelu. Glavna aktivnost bila je podrška deci iz takozvane sive zone regiona Luhansk. Govorimo o sledećim naseljima na prvoj liniji fronta: Nizhne, Svitlychne, Toshkivka, i kasnije Hirska AH. Pored toga, Valentyna je na čelu „Teritorije žena“ regiona Luhansk.
Anastasijina priča je objavila Kanal 24. ponovo štampa tekst za nas.
„Postojalo je strašno iščekivanje da nećemo biti oslobođeni“: o okupaciji Lisihanske 2014.
Za veći deo Ukrajine rat je počeo u februaru 2022. godine, ali za Lisihansk još 2014. godine. Jesi li bio u gradu?
Da, bilo je. Ali onda je jedva izašla napolje. U junu 2014. imali smo strašno iščekivanje da nećemo biti oslobođeni. Tada je bilo najgore, gore od minobacačkog granatiranja. Zato što smo razumeli da je neko isporučen, ali neko nije. Kao što vidite, onda su Oružane snage prošle samo 20 kilometara dalje od našeg grada. Ostatak regiona ostao je pod okupacijom.
Sada možemo nešto da predvidimo. A onda uopšte nismo razumeli šta se dešava. Bilo je teљko.
Oružane snage Ukrajine u Lisičansku oslobođene 2014. godine (foto „Vrati se živ“)
Kako je Lisihansk živeo posle oslobođenja od osvajača? Šta si radio u gradu?
Uvek sam imao aktivnu pro-ukrajinsku poziciju. Stoga smo, posle oslobođenja Lišanska, prefarbali naš centralni trg u gradu u plavičasto-žutoj boji. To su uradili da bi svi na Dan nezavisnosti mogli da vide da je Lisihansk Ukrajina.
Tada smo od našeg gradskog veća zahtevali da priznaju Rusiju kao agresora, a „ldpr“ kao terorističke organizacije. Prekinuli su sednice, išli na mitinge. Bili smo tako aktivni 2014. i 2015. godine.
Da li ste bili u kontaktu sa okupatorima 2014?
Ne, nije bilo direktnog kontakta. Ali onda smo videli neshvatljive bande na ulicama. Tek tada smo shvatili da ih je bilo nekoliko u gradu. A onda su pomislili: pa, čudni ujaci idu, pa Čečeni, pa neko drugi. Ali nije bilo želje da komuniciram sa njima, nisu me kontaktirali.
„Nikada se nisam krio u podrumu“: O veri u oružane snage Ukrajine i spasenju volontiranjem
Pre invazije u februaru, i ukrajinski i strani mediji masovno su pisali da se Rusija priprema za ofanzivu. Da li ste verovali da može doći do rata punih razmera?
Razumeli smo da je to moguжe. Zato što se bore u regionu Luhanska od 2014. Za nas, rat nije prestao. Što se tiče invazije punih razmera, bilo je loših predrasuda, ali smo pokušali da ih oteramo od nas samih. Pokušali su da urade sve što je u našoj moći. Mislim u Lisihansku, u regionu.
Kako je bilo 24. februara kada ste saznali za rusku invaziju na Ukrajinu?
Bio sam kod kuжe tog dana, bolestan od koronavirusa. Ležala je u krevetu i iskašljavala pluća. Rusi su 24.
Kada sam se oporavio od bolesti, napravio sam volonterski oblak „U blizini sam“ na Fejsbuku. Bio je 6. mart. Onda je počela aktivno da pomaže porodicama sa decom koja su ostala u Lisičansku. Izvukla je prijatelje, poznanike, fondacije. Kada sam otišao u aprilu, imao sam prilično snažan zamah.
Posledice granatiranja Lisihanske u proleće 2022. godine (foto Serhii Gaidai)
Dok ste još bili u Liščansku, da li ste se krili od granatiranja u skloništima? Kako je bilo biti tako blizu fronta?
Toliko sam optimista da se nikada nisam krio u podrumu. Ovo je ekstremni stepen vere u oružane snage. Ali bilo je veoma zastrašujuće. Ali kao dobrovoljac, dan prolazi: ujutru sve rastavodite, formirate naređenje, šaljete transfere nekome preko policije i vojske, a onda prolazite dalje kroz to.
Jednostavno nije bilo vremena za tugovanje i razmišljanje o lošem. Možda je to bio moj način da pobegnem od stvarnosti. Uradio sam to ulaskom u veoma aktivnu aktivnost.
Pored toga, podržali smo momke (vojni – Ed.). Kuvali su hranu, predali je, prali odeću – generalno, radili su šta su mogli.
Dok sam bio u Lisihansku, komunalne službe su radile veoma dobro u gradu. Ako je nešto negde prekinuto kao posledica granatiranja, onda su komunalne službe sve popravile za nekoliko sati. U februaru-martu temperatura vazduha je bila veoma niska, mraz. Ne znam kako bismo preživeli da nije bilo takvog operativnog odgovora. Ali tada smo imali svetlost, gas i vodu.
„Vojska je rekla da se već mešamo“: o odluci o evakuaciji
Kada i zašto ste odlučili da se evakuišete?
Evakuisao sam se kao deo grupe od 14 ljudi. Otišli smo uz pomoć Dobrotvorne fondacije Anđela spasa.
Mnogi naši aktivisti su otišli u februaru-martu. I šutirali smo tamo do početka aprila. Odlučili smo da vozimo kada su nam vojnici rekli: „Devojke, vi ste već u gradu i mešate se u nas.“ Posle toga smo se okupili i otišli. Zvala sam sve koje sam mogla. Nečiji roditelji su ostali, ja sam o momcima koji su išli u teritorijalnu odbranu ili se svađali. U gradu je bilo i penzionisanih aktivista. Pa smo sastavili grupu.
Koji je bio tvoj put? Da li si znao gde ideš?
Ostali smo u Sloviansku, proveli smo noж tamo. Odatle smo otiљli do Dnjepera. Proveli smo nedelju dana ispod grada. Kada su stigli tamo, otišli su oni koji su imali rođake, poznanike.
Ostalo je šestoro ljudi koji nisu imali gde da odu. Svi su nastavili sa mnom. Znao sam da idem u Frankivsk region sa prijateljima. Upozorio sam ih da neжu biti sama. Uveravali su me da će svi biti sređeni u normalnim uslovima.
Tako se sve desilo. Mnogi ljudi iz Lisihanska i dalje žive u regionu Ivano-Frankivsk.
Kada ste doљli u Prajkarpatiju?
Napustili smo Lisihansk 7. Od tada sam ovde.
Volonterka Valentyna radi sa decom
„Postoji poseban osećaj u prajkarpatiji“: o novoj kući udaljenoj više od 1000 kilometara
Kako se smestiti na novom mestu? Kako vas je frankivska regija prihvatila?
Bilo mi je lakљe jer sam doљao da se vidim sa prijateljima. Desilo se da smo 8 godina mi i moja deca iz sive zone putovali oko pola Ukrajine. Razvio sam prijateljske odnose sa aktivnim ljudima iz različitih oblasti. Uvek sam i sam znao da ću otići, ako je potrebno, ili u Ivano-Frankivsku oblast ili u region Ternopil. Ovde ima veoma otvorenih i običnih ljudi.
Od tada je bila i u Karpatima i prijateljima u planinskoj dolini. 8 kilometara je otiљlo gore. Uopšte ne volim da pešačim, a ovde sam rado pokrivao ove kilometre. Tamo smo proveli tri dana. Karpati su neљto. Istok Ukrajine je prelep, ali na Karpatima definitivno ima šta da se vidi, definitivno bi trebalo da ga posetite tamo.
Ali ovde nisu se svi integrisali. Mnogi ljudi su ostali u zbunjenom stanju. Mislim da treba da poradimo na psihološkoj podršci i posebnim uslovima.
Nismo napustili ratnu zonu kao љto je normalno. Svi smo psihički traumatizovani, samo svako drugačije. Ima još posla i rada. S obzirom da je potrebna rehabilitacija vojsci, onima koji su bili primorani da pobegnu od kuće takođe je potrebna.
Da li ste uspeli da nastavite volontiranje u Frankivsk regionu?
Da, nastavio sam aktivnosti organizacije u karpatski regionu. Ponovo podržavam vojsku, sarađujem sa lokalnim dobrovoljcima, pokušavam da podržim raseljena lica. Stvaram nove veze.
Posebno tražim ljude sa kojima ćemo obnoviti region Luhansk. Aktivno gledam. Zato što čak i ne razmatram opciju da se region Luhanska neće vratiti pod kontrolu Ukrajine.
Imate li osećaj za dom u karpatski regionu?
Osećam se kao kod kuće na mnogim mestima. Ali u karpatskim krajima to je nekako na poseban način kod kuće.
Prijatelji su insistirali da odem ovde. Tako da ћivim u njima. Ali ne sama, već sa svojim zoološkim vrtom – mačkom i psom.
„Naše kuće ne koštaju živote ni jednog borca“: Reakcija na okupaciju Lisihanske
Иinjenica da je Liљansk bio pod kontrolom Rusa, saznali ste veж na zapadu zemlje. Kako je ovo percipirano?
Do poslednjeg smo verovali da grad neće biti okupiran. Ali naše kuće, naš život – sve ovo nije vredno toga život čak i jednog od naših ratnika. Oružane snage su napustile Lisihansk, što znači da su imale dobre razloge za to.
To je, uzeo sam zdravo za gotovo, trebalo bi da bude tako. A onda, kada su naši momci prišli Lisihansku pre nekoliko nedelja, ne možete ni da zamislite kako je to bio praznik i radost za nas.
Valentina sa vojskom (fotografija dobijena ljubaznošću Valentine Hodus)
„Kuća je bila oslikana slovima Z“: Osveta okupatora za pro-ukrajinsku poziciju
Da li znate za sudbinu vašeg stana? Da li je patio posle vaše evakuacije i okupacije grada?
Razbijena su vrata u mojoj kuжi. Sve je izvaрeno iz kuжe. To je ono љto sigurno znam. I cela kuća je oslikana velikim slovima Z. To je neko ko nije lenj.
Rusi su to uradili jer su znali čija je to kuća? Za tvoju pro-ukrajinsku poziciju?
Da, znali su, jer je bilo „dobrih“ suseda, aktivnih separatista u gradu. Tako da im je moja kuжa odmah pokazana.
Čak znam da je postojao period kada je neko živeo u mojoj kući. Ali ovo je sve, posle pobede obnovićemo sve. Imam veoma optimističan stav. Glavna stvar je da teritorije treba da budu Ukrajina, sve ostalo uopšte nije važno.
„Mnogi su promenili svoj stav u pro-ukrajinski“: Uticaj rata na Lisihansk
Da li se lokalno stanovništvo regiona Luhansk, posebno Lisihansk, promenilo u raspoloženjima od početka invazije u punom obimu?
Ljudi su bili prevareni. Sve te manipulacije od strane neprijatelja – nisu otišle nigde. A sada su ljudi zbunjeni. Informacije koje su u njihovim glavama, i ono što vide, u njima su u objektivnoj stvarnosti malo ljudi.
Pre 24. februara, čak ni ljudi sa proukrajinskom pozicijom nisu svi imali hrabrosti da to izjasne. Aktivisti su stalno bili ugroženi na društvenim mrežama. Nisu svi to mogli da podnesem. Zbog toga su mnogi ljudi ćutali. Međutim, po mom mišljenju, veći deo Lisihanska je proukrajinski grad. Međutim, ljudi su zastrašeni. Zato što smo prošli kroz neprijateljstva i okupaciju pre 8 godina. I ljudi su videli da se situacija menja za samo nekoliko sati.
Ali znam da su sa izbijanjem neprijateljstava mnogi meštani promenili svoje stavove od proruske do proruske. Ali иak ni ovo nije dovoljno. Još uvek ima posla i rada na ovome.
Valentyna sa drugim aktivistima u Lysychansku (fotografije koje je obezbedila Valentyna Khodus)
Ako uporedimo uticaj proruske propagande na stanovništvo pre 2014. i posle – šta se promenilo?
Proruske stranke su koristile ljude od izbora do izbora. Došli su prelepi ujaci, obećali mnogo, motivisali ljude, pričali o budućnosti sa Rusijom, zaštiti ruskog jezika u Ukrajini. Onda su pobedili na izborima i nisu održali nikakva obećanja. Tako su nastavili da pljačkaju region. Pre sledećih izbora bilo je isto. To je tako, ljudi su stalno bili prevareni, i oni su bili vođeni do toga.
Skoro niko nije aktivno učestvovao u ukrašavanje Istoka. Vidimo posledice ovoga. Ali želim da naglasim da smo od 2014. učinili mnogo da promenimo situaciju. Stoga smatram da je činjenica da sam na svim listama Rusa u kategoriji „podložna prioritetu uništenja“ priznanje mojih aktivnosti, dokaz da je sve što sam uradio bilo tačno.
Takođe sam se setio neke interesantne poente. Zbog mojih aktivnosti, zbog načina na koji smo sa našom decom glasno posetili Muzej Bandera početkom 2015. godine, počela sam da dobijam tako „dobre“ pretnje da sam pola godine sahranjivala svoje dete u regionu Frankivsk. Stoga i ja imam poseban odnos prema ovoj oblasti zbog ovoga. Zato što je moje dete živelo sa prijateljima, ne sa rođacima. I imala je najtoplije uspomene u ovom periodu svog života.
Zimski raspust u Lisihanskoj (fotografije koje je obezbedila Valentina Khodus)
„Glavno je spasiti ljude, decu, sve uništeno – obnovićemo“
Sada, dok traje kontraofanziva Ukrajine, Ukrajinci se pozivaju da se evakuišu iz žarišta. Međutim, postoje ljudi koji ne mogu da se usude da odu. Šta biste im savetovali?
Insistiram da je neophodno napustiti opasna mesta. Naročito ako imaš decu. Kada sam pročitao vest da su deca ubijena u granatiranju u gradovima i selima na frontu, ja sam pitanja roditeljima. Zašto se deca nisu selila na bezbedna mesta. Verujem da je to odgovornost roditelja.
Imam veoma oštar stav prema ovome. Ubeđen sam da je neophodno napustiti ratnu zonu. Zato što je granatiranje bombama iz aviona, od teške artiljerije veoma strašno. Bez obzira koliko je osoba dobra, bez obzira koliko je podrum lep, neжe љtititi. Na kraju sve, nemamo prava skloništa za bombe. Ovo bi trebalo prepoznati. Zato je sada glavni zadatak spasavanje života Ukrajinaca. Onda жemo sve ponovo izgraditi.
Svi ne sumnjamo da će Ukrajina pobediti. Šta ćete vi lično prvo uraditi posle pobede?
Definitivno se vraжam kuжi. Prijatelji su mi nudili različite stvari – i pomoć i odlazak u inostranstvo. Ali vidim svoj ћivot u Ukrajini, u Liљanku. Zato ću pre svega otići kući, a tamo ću obnoviti svoj grad.
Oružane snage hrabro se bore za svaki metar ukrajinske zemlje. Borba je za našu teritoriju i budućnost svakog Ukrajinca čiji dom Rusija pokušava da oduzme. Da ne sumnjamo: u svim još uvek okupiranim gradovima i selima vijoriće se plava i žuta zastava. Posebno u Lisihansku. Onda će se svi koji su bili primorani da pobegnu od njega vratiti. Ћivite u gradu i obnovite ga!
