Da li je ruski rat protiv Ukrajine bio neizbežan? Da i ne. Ako pogledate relativno skorašnju prošlost, može se tvrditi da su takozvani globalni igrači u jednom trenutku imali mnogo prilika da izbegnu tako fatalan razvoj događaja. Sve je zavisilo od njihove aktivnosti usmerene u pravom smeru do konvencionalne tačke bifurkacije. Što se mene tiče, takva poenta je bila 2012, godina takozvanog „drugog dolaska“ Vladimira Putina. Pokušaću da objasnim zašto je to bilo tada.
Dakle, još 2008. godine, Rusija je napala Gruziju, zauzela deo gruzijske teritorije. Mnogi su potom upozorili da će Ukrajina biti sledeća. Na kraju se to desilo, ali u tom trenutku ideja o invaziji na Ukrajinu, po mom mišljenju, još se nije kristalizovala u Kremlju.
„Želite da započnemo rat sa Ukrajinom oko Krima. To je potpuna besmislica“, zasukao je ruski predsednik na jednoj od tada održanih konferencija za novinare.
Značajno je da je predsednik (ili kako su ga u šali zvali „zitz-predsednik“) u to vreme bio Dmitrij Medvedev. Putin bi formalno mogao da ga okrivi za agresiju i, ako ništa drugo, ispostavi se da je beo i paperjast. Podsetimo se kako je, kao premijer, nastavio da flertuje sa Zapadom. Pa čak i sa nekim ukrajinskim vlastima, bar sa istom Julijom Timošenko.
Takođe i sa Poljskom. Podsetimo se kako je Putin došao u Gdanjsk 2009. godine na godišnjicu izbijanja Drugog svetskog rata, položio vence na grobove poljskih i sovjetskih vojnika. Štaviše, postao je prvi lider Kremlja koji je posetio Katyn u aprilu 2010. Da, tada se dogodila velika tragedija za Poljsku: predsednički putnički avion srušio se u Smolenskom, a u napadu su bili predsednik Leh Kazinski i skoro stotinu drugih vladinih ličnosti najvišeg nivoa. A čak i ovaj incident, Putin je uspeo da se okrene u svoju korist, izražavajući saučešće, puštajući suzu, obećavajući pomoć u istrazi.
U međuvremenu, američki predsednik Barak Obama uspostavljao je dobre odnose sa Kremljom. Poslao je svoju državnu sekretarku Hilari Klinton u Moskvu, koja je Rusima donela simbolično dugme koje je trebalo da znači resetovanje. Ironično, Amerikanci su napravili grešku i umesto da „ponovo učitaju“ napisali su na dugmetu „reload“, što je, kao što već znamo, bilo mnogo istinitije.
Nemačka kancelarka Angela Merkel zagrlila je Putina i zajedno su pokrenuli Nord strim. Tadašnji francuski predsednik Nikola Sarkozi i italijanski premijer Silvio Berluskoni proglasili su se vernim Putinovim prijateljima. Došli su kod njega u „Valdai klub“, dozvoljeno im je da se iskvare impresom, gozbama, lovom.
Tako česta ljubav svetskih lidera inspirisala je Putina da pomisli da je on, kako kažu, već zgrabio Boga za bradu. Tako da može sve da uradi.
Da vas podsetim na događaje iz druge polovine 2011. Dmitrij Medvedev (u to vreme još uvek predsednik) saopštio je da ne namerava da se kandiduje za drugi mandat. I da se Putin vraća na svoje „legitimno“ mesto. To je razljutilo mnoge liberalno orijentisane Ruse, koji su iz nekog razloga povezali nade u dalju demokratizaciju i modernizaciju Rusije sa Medvedevim. Ko je još nosio naočare u boji ruže, momentalno ih je ispustio.
Gnev je prerastao u masovne proteste. Danas, ove hiljade akcija jeseni 2011 na Bolonja trgu ili na Saharovljevoj aveniji izgledaju kao nešto drugačijeg života. Poslednjih godina čak se ni oko nečeg ovakvog nije desilo u Rusiji.
Putin je bio uplašen, shvatio je da ako društveni razvoj ode u tom „Maidan“ pravcu, njegova moć će biti pod ozbiljnom pretnjom. Zato je čvrsto odlučio da je egzistencijalno neophodno da njegov politički opstanak prestane da izigrava demokratiju i počne da steže orahe. Snagama bezbednosti naređeno je da tretiraju demonstrante što je brutalnije moguće. I sami demonstranti su počeli da budu osuđeni na neke do sada nezabeležene zatvorske kazne zbog minimalne krivice, na primer, zbog dodirivanja štita specijalnih snaga.
Pošto je ograničavanje demokratskih procesa u Rusiji neminovno izazvalo negativnu reakciju na Zapadu, Kremlj je odlučio da postepeno smanji flertovanje sa demokratskim svetom. Sladak osmeh je počeo da se zamenjuje grimasom zastrašivanja.
Tada je prvi put na zvaničnom nivou doneta izjava o aneksiji Krima kao političkog cilja. Međutim, putin to još nije izrazio, već šef Putinovog izbornog štaba, reditelj Stanislav Govorukin. On „transfer Krima 1954. Zdravo Elon Mask.
Putin lično u tom trenutku (kraj 2011 – početak 2012) još uvek ne govori direktno o nameri da se zapleni poluostrvo. Međutim, on ne razume niti opovrgava Govorukina, koji zauzvrat stavlja tezu o Krimu u zvaničnu brošuru kampanje „101 pitanje šefu šštabu“.
Tako će se još dve godine ruski lider pretvarati da nema nameru da utiče na Krim. Čak i tri meseca pre aneksije, u decembru 2013. godine, tokom sledeće „Direktne linije sa narodom“, on je, odgovarajući na pitanje iz sale o potrebi da se „zaštiti sootetvenikov na Krimu“, takođe pružio uveravanja da „nemamo nameru da mašemo sabljom, uvodeći trupe“. Obećao je da će sve to rešiti na diplomatskom nivou. Iako je u stvarnosti odluka o zanimanju i aneksiji odavno doneta.
„Rusija je imala izbor: da postane saveznik Zapada ili vazal Kine. Putin je doneo odluku tako što je napravio katastrofalnu grešku. Umesto da postane manja Kina, Rusija brzo postaje veliki Iran: teroristička država sa nuklearnim bojevim glavama“, rekao je bivši poljski ministar inostranih poslova Rodosław Sikorski u svom tekstu u publikaciji. Krytyka polityczna.
S obzirom da je takav antizapadni put razvoja već odabran, očekivalo bi se da se napad na Ukrajinu ne može izbeći. Štaviše, neće biti ograničena na delimična zanimanja Krima i Donbasa.
Opoziv članka Vladislava Surkova, bivšeg saradnika Putina i bivšeg premijera Rusije
pod imenom „Gde je nestao haos? Raspakivanje stabilnosti„, objavljeno u časopisu „Aktuelni komentari“ u novembru 2021? Uoči invazije velikih razmera na Ukrajinu, Putinov lojalni vazal objašnjava zašto je ruska spoljna agresija neizbežna. „Socijalna entropija je veoma toksična. Rad sa njom kod kuжe nije preporuиljiv. Treba ga odneti negde daleko. Izvoz za raspolaganje stranom teritorijom. Vekovima je ruska država, sa svojom šljaštećim i sedećim političkim enterijerom, očuvana isključivo zbog svoje nemilosrdne želje van sopstvenih granica… Za Rusiju, stalna ekspanzija nije samo jedna od ideja, već stvarna egzistencija naše istorijske egzistencije“, rekao je on.
To jes, Rusija, koja ima ogromne resurse i ogromne teritorije, ne želi da usmeri sav taj grandiozi potencijal u korist društvenog razvoja. Naravno, bilo bi u interesu ruskog društva da krene putem zbližavanja sa Zapadom, demokratizacije i modernizacije. Međutim, takav scenario nikako nije bio u skladu sa Putinovom političkom paradigmom usmerenom na neupitno zadržavanje vlasti. Zbog toga mu je tiranija delovala mnogo privlačnije od građanskog napretka, za koji je prirodni izbor moći.
