Jutro 24. februara promenilo je živote svih Ukrajinaca. Posebno Olena Kovalenkova, koja je živela u Marijupolju pre ruske invazije punih razmera. Ona je, zajedno sa roditeljima, mužem i dvoje male dece, morala da provede mesec dana pod ruskim bombardovanjem i svedoči uništenju svog rodnog grada od strane osvajača.
Olena Kovalenkova ispričala o izlasku iz uništenog Marijupolja, reakciji dece na rat, novom životu u Lvivu, studentima i planovima za budućnost u okviru projekta NJIHOVE na Kanalu 24. Ponovo smo odštampani intervjuom.
„Želeo sam da verujem da je ovo šala“: Kako je počeo rat za Elenu i njenu porodicu
Kako je jutro 24. februara počelo za vas?
U poиetku smo bili sigurni da ovo neжe iжi tako daleko. Mislili smo da жe biti pre osam godina, to jest, da жe biti manje-viљe tiho za nas u Marijupolju. Hteo sam da verujem da je ovo neka šala. Nemiri su počeli bliže 12 časova. Znali smo da nešto leti prema nama, da se eksplozije čuju negde.
Tog jutra mnogi ljudi su odmah pohrlili da napuste svoje gradove i sela. Jesi li razmiљljao o odlasku?
Mislili su, ali okolnosti su bile takve da nisu mogle. Moj muž je otišao na posao u 7 ujutru, a sa 12 je pušten i otišao je u stanicu po karte. Video je dugačak red, došao kući i rekao da je pogledao u aplikaciji Privat24 i da nema karata. U roku od nekoliko dana, rečeno nam je da postoje vozovi za evakuaciju, ali onda nismo znali za to, i nismo imali sopstveni prevoz.
Od 1. marta, Mariupol je zapravo pod blokadom. Kako su se uopšte odigrali prvi dani rata punih razmera? Kako je ova blokada poиela za tebe?
Bilo je drugačije u različitim delovima grada. Izgleda da su 2. marta nestali internet i komunikacija, više nismo znali šta se dešava. Živeli smo u Primorskom okrugu, ali smo se prvog dana rata preselili u 23. okrug, jer je u prizemlju devetosmrđe živeo u petosmišnom stanu – na petom spratu u stanu na uglu. Pomerili smo se tako da je bilo manje šansi za udaranje.
Negde 12. marta ruske trupe su ušle u 23. okrug. Znam da je do 15-og još uvek bila evakuacija iz Primorskog okruga, ali nismo mogli da stignemo tamo. Samo nismo promaљili.
„Niko nije hteo da izađe napolje posle granatiranja“
I kako su deca reagovala na sve što se desilo? Kako si im objasnio љta se desilo? Kako je to razuveren?
Oni sami su sve razumeli. Prvih dana rata, izašli smo napolje, na igralište. Bili smo pod minobacačkom vatrom.
Bili smo u Marijupolju još mesec dana i više dece nije izašlo napolje. Niko drugi nije rekao da želi da izađe napolje. To je bilo, svi su sve razumeli, avioni su stalno leteli.
Najstariji sin je normalno reagovao, a onaj manji, imala je 4 godine. Čim je čula avion, odmah je utrčala u hodnik, jer se više plašila.
„Pokrio sam uši rukama i pokušao da zaspim“
Kada je blokada poиela i kada su nestali struja, voda i gas. Kako ste uspeli da živite u takvim uslovima? Da li ste imali zalihe hrane?
Imali smo benzin malo duže, negde pre 4. Nismo bili sami u stanu u 23. okrugu – bile su tri porodice. Roditelji mog muža i moji roditelji i ja odmah smo sakupili sve žitarice koje su svi imali kod kuće. Onda smo jednog dana videli kroz prozor da ljudi iz prodavnice vuku hranu. Majka mog muža je rekla da nećemo nigde ići, nismo varvari i nećemo ići da krademo iz prodavnice.
Onda je došao komšija i rekao da oni nisu ukrali hranu iz prodavnice, već je vojska došla i otvorila je. A onda su prodavnice bile prazne. U 23. okrugu još uvek su postojala skladišta i vojska ih je otvorila. Moj muћ je otiљao. Uzeo je ugljenisanu vodu, još uvek su bili ostaci hrane. Možemo reći da ovo nije hrana, već ipak hrana: kondenzovano mleko, suvo voće, suve kajsije. To je bilo to. Tada nikome nije trebalo.
U martu je bilo prilično hladno i bilo je jakih mrazeva. Kako je onda bilo moguće živeti bez grejanja? Da li ste bili u podrumima ili u stanu tokom bombardovanja?
Imali smo mnogo ljudi koji su ћiveli u podrumima. Živeli smo u prizemlju i nismo nigde otišli jer sam jednom rekla mužu da avion leti i da moram u podrum, a on me je pitao da li sam videla šta je ostalo posle aviona. Uveravao me je jednom da će se ili u podrumu ili u prizemlju, ako avion udari u kuću, jednostavno „složiti“.
Spavao sam, stežući uši rukama dok su avioni leteli. Čak i tada, naučio sam da avion leti jednom – baci bombu, napravi drugi krug – padne i onda odleti, a onda se ponovo vrati. Znao sam put ovog aviona. Pa, zatvoriću uši tako i pokušaću da zaspim.
Bilo je hladno, ali nismo se baškarili na vatri, već smo kuvali tamo. U to vreme, već nas je bilo oko 13 u istom stanu. Čovek je stalno hodao negde, tražio nešto, vodu, prošlostklajd. Onda je otišao kod prijatelja, predao mu ključeve, rekao da postoji bojler i da možeš da uloviš vodu.
Izašao sam napolje prvi put ujutru – oko 8 smo se probudili, izašao sam i stavio vodu na čaj. Na pari smo kašu za noćas, a ujutru je samo trebalo da se zagreje. Ponekad su mogli da skuvaju supu. Dva puta dnevno sam kuvala i to je to. Trebalo je 3-4 sata da se zagreje voda, podgreje i tako dalje.
Deca su sve vreme sedela u istoj sobi i nigde nisu mogla da odu. Imali su dve zagonetke i Lego. Sedeli su skupljajući ga.
Nisu verovali da ćemo otići.
Kako si uspeo da napustiš Mariupol?
Napustili smo Marijupolj 26. Išli smo peške jer nije bilo transporta. Bilo je mnogo pokušaja da se ode, ali u početku nije bilo nikakve veze. Onda smo pronašli vezu na krovovima devetospratnih zgrada, počeli da zovemo, ali smo naišli samo na prevarante koji su želeli da im pošaljemo novac. Razumeli smo da ta osoba ne moћe da uрe u Marijupolj, jer nije imala dozvolu za boravak u Marijupolju.
Zbog toga sam 26. marta odlučio da napuštamo grad. Svi su išli sa mnom, osim baka koje nisu išle, pa smo se razišli. Bake su izvađene, ali malo kasnije. Ovo smo već isplanirali od Lviva, odlučili kako to da uradimo.
Otišli smo sa decom, peške. Pokupio nas je prijatelj – Volodymyr. Nisam ga znao, samo je otišao i rekao, „Dozvoli mi da te odvedem negde, gde postoji veza.“ Nije nam uzeo novac. Volodymyr nas je odveo na obalu mora i tamo smo pronašli nosač aviona koji nas je odveo u Berdjansk, međutim, naduvao nas je na kursu, izračunao da se ispostavilo da je to oko 3.000 hryvnias više – nismo znali kurs, već smo imali samo dolare.
Veж u Berdjansku, saznali smo za autobuse za evakuaciju. Išli smo u gradsko veće na nekoliko dana, nisu verovali da možemo da odemo, jer je bilo mnogo ljudi voljnih.
Išli smo na mesto gde su autobusi za evakuaciju išli svakog dana i generalno smo proveli tačno nedelju dana putujući. Svratili smo u Zaporizhiu 1.
„Deca su bolesna, nema leka“
Posle toga ste odlučili da napustite grad peške? Šta je bio razlog za ovu odluku?
Znaљ, vratio bih se treжeg dana. Muž me je uvek zaustavljao. Rekao je da imamo decu, da moramo da tražimo auto. Rekao je da sačekamo još jedan dan i još jedan dan.
Tačka ključanja bila je visoka temperatura dvoje dece, a nije bilo ni lekova. A ja sam rekao, „Zbogom, otiљao sam. Šta da radim ovde? Imam temperaturu od 40 stepeni kod svoje dece.“
I kako su deca izdržala ovo putovanje? Posebno sa temperaturom.
Pešačili smo, od Marijupolja, od terena do terena. Tamo smo našli vozača. Sve vreme smo nailazili na dobre ljude koji su pomagali. To jest, tamo, u Berdjansku, svi vozači su odneli 1.000-1.200 hryvniasa do Lunačarskog, i našli smo vozača koji nas je odvezao 250 tamo i 250 nazad. Nisam ga mnogo uzeo. Deco, ponekad se dešavalo da su hodali.
Da li su roditelji i roditelji vašeg muža odseli u Marijupolju?
Majka mog muћa je otiљla sa nama. Mama mi se razbolela i tata je doљao par dana pre nego љto smo otiљli. Pre toga nismo imali nikakve veze. Uspeo je da prođe, jer su Rusi već stajali – nije bilo granatiranja sa te strane. Avioni takođe nisu ništa ispustili, jer je tamo bilo Rusa. Staza je bila relativno bezbedna. Tata je došao i odveo moju majku, jer je u selu bilo svetla i toplote, a moja majka je takođe imala temperaturu. Još uvek su tamo. Ne mogu da odu, predložio sam, ali tu je baka, majka moje majke, paralizovana laže, tako da su blizu nje.
Selo nije oštećeno. To je to, imaju иak i benzin. Bilo je iz sata u sat, ali je bilo.
„Lviv nas je primio veoma dobro“
Kako si doљao do Lviva? Da li je to bila promišljena odluka ili samo nesrećan slučaj?
Bili smo prvi u Zaporoћju. Naselili su nas volonteri u obdaništu. Ujutru nam je došao prijatelj čoveka iz Kamenskoja. Odveo nas je tamo. Ћiveli smo tamo 3-4 dana. Čak su i pomislili da ostanu. Tamo je fabrikama i mom mužu već ponuđen posao.
Počeli su da razmišljaju šta da rade, ali nekako mi je tamo bilo teško moralno. Kada dođete u posetu na 2-3 dana, to je jedna stvar, a kada živite sa osobom, to je drugo. Onda sam se ponudio da odem u Poljsku – moj brat tamo živi više od 10 godina. Pozvala je svog kuma, koji je u tom trenutku bio baš u Lvivu – prijatelji su joj dozvolili da živi u njihovom stanu. Takođe mi je bilo dozvoljeno da živim tamo nekoliko dana.
Počeo sam da tražim jeftin smeštaj negde da iznajmim sobu u domu, ali nije išlo. Na internetu sam pronašla mnogo hostela, počela da zovem, i niko se nije javio na telefon. Otiљao sam u ASC, pitao da li ima slobodnih mesta u hostelu, ali su rekli da nisam. Jedan tip je čuo naš razgovor i predložio spavaonicu gde bi mogao da odeš i tražiš kiriju.
Rekli su mi da nema mesta. Kažem da imam bar neku vrstu skladišnog prostora, mogubez prozora, bez nameštaja. Samo da imam mesto za pad i mesto gde mogu da se naрem. Poиeli su da se maљu i pitao sam koliko to koљta, i rekli su mi da je besplatno. Nisam očekivao da će biti besplatno.
Još uvek živimo ovde i nismo nam uzeli ni peni. Sami smo ponudili novac, ali ga niko ne uzima. Već radimo ovde, stao smo na noge, došli sebi. Odbiti. Ne ћele da uzmu novac. Zahvaljujemo im što su im pomogli kada je bilo teško.
Da li je bilo teško naći posao, prilagoditi se novom gradu posle svega što je moralo da prođe u Marijupolju?
Bilo mi je teљko. Još uvek je teško sa vremenom. Bilo nam je sunčano, i ovde je uvek hladno. U principu, Lviv me je primio veoma dobro. Svi ljudi su prihvatili. Moj muž je radio u Marijupolju, imao je jednu platu, više – manje normalnu, a ovde malo manju. Pa, za sada moraš ovako da živiš.
Bio si u Lvivu šest meseci. Možete li reći da je ovaj grad postao vaša druga kuća?
Da. Bio sam u nekoliko gradova Ukrajine pre rata i tokom rata. Ovde u Kamenskojeju, u Rivneu, ali nigde nisam osetio da mogu da živim ovde. To je, konstantno nisam bio zadovoljan ritmom života. Ili je veoma brz, onda spor.
U Lvivu je sve veoma sporo za mene, ali mora da sam se već navikao da nigde ne žurim. Volim sve – ljude, kulturu, vaspitanje, komunikaciju, volim da posmatram ljude.
Sada je malo teљko. Poиeo sam da studiram na Univerzitetu Mariupol. Ponuđeno mi je da uđem bez EIT-a, prema rezultatima ispita. Sada učim i želim da počnem da radim. I želite, oboje, i za dan ne 36 sati, već samo 24.
Zašto ste odlučili da idete na fakultet?
Došao sam u centar „Ja sam Mariupol“ kod predstavnika poreske službe. Onda sam rešio pitanje poreza, jer sam bio preduzetnik. U filmu „Ja sam Mariupol“, otrčao sam da ponovo nešto pitam, jer sam pozvao advokate i svi su rekli drugačije.
Stigao sam i pitali su me da li radim. Odgovorio sam da nisam. Posebno sam otvorila jedini vlasnik da odvedem dete u vrtić, jer je neophodno da oba roditelja rade. Ja ću to prvo organizovati, jer je ovo ista provizija, period dok se dete ne navikne na vrtić. I pitaju me da li ne ћelim da uиim, samo im je ponestalo regrutacije. I otiљao sam kod socijalnog radnika.
Sviđa mi se. Uvek su mi govorili da moram da završim volontiranje i uzmem novac za to. Mnogo studiram: psihologiju, ukrajinski poslovni jezik.
„Ne možeš hodati u Marijupolju bez suza“
Mnogi ljudi, kada ih pitaju da li da odu ili ostanu, plaše se da odu. Sada, naravno, Putinovo proglašenje vanrednog stanja na privremeno okupiranim teritorijama može donekle da zakomplikuje odlazak, ali ako postoji prilika, ali postoji i strah, šta biste onda savetovali ljudima?
Možda se ovde ništa ne može savetovati. Pa, pretpostavimo da je za mnoge ljude glavno da sednu u stolicu. Ne da taj rad donosi zadovoljstvo, već da bude šef. Mnogi razumeju da ako ostane tamo, naći će se. Ovde je radio kao bravar ili radnik obezbeđenja, a sada može, na primer, da bude preteč.
Tamo traže nove mogućnosti za sebe. Znaju da ako doрu ovde, ima mnogo specijalista koji su veж otiљli. Šta savetovati ovde? Ne znam ni. Ovde je neophodno da postoji želja. Kada želite da budete Ukrajinac, a ne Rus. Kada želite da budete blizu svojih momaka, želite da živite po tim navikama i zakonodavstvu. Ovde smo navikli da živimo ovako.
Na svojim društvenim mrežama objavili ste post podrške onima koji su ostali u Marijupolju. Koliko vaših poznanika je sada tamo negde?
Imam mnogo ljudi kao љto je to. Komuniciramo preko društvenih mreža. Mogu da ih pozovem, ali u Marijupolju „Feniks“ je ruski operater, to jest, tamo se ne može ništa reći. On sluљa. Nešto možete reći i preko društvenih mreža, ali ne preko Feniksa.
Kako sada žive tamo u Marijupolju?
Samo razgovaram sa ljudima koji su Ukrajinci. Prekinuo sam vezu sa svim ljudima tamo koji veruju da je Putin branio svoj narod. Sve sam im otvoreno rekao. Komuniciram samo sa ljudima koji su izvan Ukrajine.
Imamo prijatelja. Ne ћelim da mu dam ime. Zove nas svaki dan i plaиe. Samo plaиem kao beba. Ћeli da ode, ali ne moћe, jer tamo ima stare bolesne roditelje. Oni ne ћele da odu, a on ne ћeli da ih napusti. Piжe. Plaиe.
Postoji još jedan prijatelj. Zaposlio se kao komunalni radnik da radi. Svakog dana ima platu od 2.000 a radi „dve za dvoje“ 8 sati. Za mesec dana dobija 30.000 Čini se da je suma prilično dobra, jer je sada u Marijupolju kurs rublja sa hrivnije 1 prema 1. To jest, 30.000 je 30.000 hryvnia. On ne umire od gladi.
Njegov stan je netaknut, ali svi mi govore ko je odseo tamo, da ne možeš da šetaš po Marijupolju bez suza. Za sada, oni koji ostanu nisu u obavezi da se menjajudati pasoše ili druga dokumenta.
„Nisam ni pomislio da svi negde govore ukrajinski“
Teško je zamisliti kako ljudi mogu da žive u okupaciji kada je ne podržavaju.
Šteta za njih. Znam, иujem, shvatam. Ali u Marijupolju je bilo, možda, grešim, ali čini mi se da je tamo bilo najviše proruski ljudi. Šteta što je to dozvoljeno. Slobodno su hodali i priиali o tome. Niko nije kažnjen zbog toga. Rekli su da je naša zemlja u pravu i da ne možemo da je kaznimo, ali morali smo.
Sada retko gledam snimke iz Mariupola. Ne ћelim da ћivim tako. Teško mi je. Kada počnem da ronim tamo, sve se pominje. I kada sam gledao ove snimke, video sam nekoliko mojih prijatelja koji su rekli da je dobro što su Rusi došli jer su tamo „pritisnuti“ i nije im bilo dozvoljeno da govore ruski.
Živeo sam u Marijupolju i nikada me nisu pitali: „Zašto ne na ukrajinskom“. Nikada nisam иuo ovo pitanje ni od koga. Čak i ako uzmemo vrtiće, u školama je još manje-više vaspitačica govorila ukrajinski, u vrtićima su vaspitačice potpuno polomile jezik, jer nisu mogle normalno da govore ukrajinski. I niko im niљta nije rekao.
Kada sam prešao na ukrajinski jezik, imao sam takav ćorsokak, jer nisam mogao pravilno da prenesem svoje misli. Prešao sam sa ukrajinskog na ruski, ali kada sam pričao dva meseca, sve je postalo manje-više normalno.
Mnogi imaju samo unutrašnje strahove. Ljudi misle da zvuиe nekako pogreљno, da жe izgledati smeљno, ali ovo je daleko od sluиaja. I kako ste prešli na odluku da pređete na ukrajinski?
Pre nego što sam došao u Lviv, uvek sam čuo ruski. Bili smo u Kijevu u decembru prošle godine, a tamo takođe na ruskom. Nisam ni znao da imamo region u Ukrajini koji govori potpuno ukrajinski. Samo nisam mislio na to.
Stigla sam. Dočekao me je kum i stojimo na stanici, slikamo se i čovek prolazi. Promrmlja nešto ispred nosa da je „dijalekat odmah vidljiv“. Nisam odmah razumeo zašto. Onda sam otišao do prodavnice i pogledao, i pisalo je: „Ukrajinci koji govore ruski, kada govorite ukrajinski, niste smešni, ali ste veoma fini.“ Tako nešto.
Shvatio sam da svi ovde ne pričaju kao naši. Ne samo u supermarketu, blagajnik govori ukrajinski sa vama, već i sa svima.
Ustanovili smo takvo pravilo za decu da kod kuće možete da govorite jezikom koji želite, ali kada izađete napolje, možete da govorite ukrajinski. I nekako je nestalo. Moj muž i ja sada razgovaramo, često se prebacimo na ukrajinski, pa ruski, pa opet.
„Posle pobede, otići ću kući i staviti veliku zastavu“
Šta ćeš prvo uraditi posle pobede?
Znaљ, bilo je veoma, veoma mnogo opcija. Prvo sam mislio da odmah odem kuжi. Onda sam pomislila da moram da idem sama. Hoću da odem kući i stavim veliku, veliku zastavu tamo. Suprug i ja se šalimo da ćemo se svakog jutra buditi uz himnu Ukrajine sa govornika.
Zapravo, razumem da nije poenta ni da li ću imati posao ili ne, već da ne razumem kako mogu da živim sa ljudima koji su za „ruski svet“, ali mnogi od njih će se vratiti.
Ako ranije nisam obraćao pažnju kada su mi rekli nešto za Rusiju, onda posle rata… To je, 2-3 dana pre rata, poиeo sam da mislim da ne ћelim da komuniciram sa takvim ljudima, ali bilo je prekasno.
Nemam pojma kako da doрem tamo i ћivim sa njima. Mnogi kažu da je navodno naša vojska kriva što nas je granatirala. Ne znam kako da ћivim sa takvim ljudima. Neжe svi da idu. Naučiće našu decu, prodavaće nam proizvode. Ne želim da delim grad sa njima, tako da još uvek ne znam.
I ћelim da idem na more. Nismo navikli na more, ali smo živeli blizu njega. Posebno smo kupili stan, iz kojeg se ide na more na 5 minuta. Kada moja ćerka još nije ešao u vrtić, svaki dan smo bili na moru. Od jutra do 11 sati, a onda opet uveče. Imali smo more dva puta dnevno. A zimi su otiљli tamo. A na proleće…
