"Misle da je kul pokazati seksualizovanu pažnju". LGBT vojska o služenju vojnog roka u Oružanim snagama Ukrajine

Koosnivač karkivPride i aktivistkinja za ljudska prava Ana Zajablikova nikada se ranije nije povezala sa vojskom. Do 24. februara živela je potpuno građanski, doduše prilično aktivan, život: dobila je drugo visoko obrazovanje, okupila aktivnu omladinu za razne akcije u rodnom Karkivu, mnogo putovala. Međutim, rat punih razmera je promenio sve i morao je mnogo da volontira, donira, ostane budan noću. Međutim, to nije bilo dovoljno i jednog dana Ana je došla u vojnu kancelariju za registraciju i upis, ne sumnjajući da je sada njeno mesto u vojsci.

Ana Ziablikova nam je ispričala kako joj se život promenio nakon što se pridružila Oružanim snagama Ukrajine, o stereotipima o ženama u vojsci i zašto ne priča svima o svojoj seksualnoj orijentaciji.

„U Karkivu sam pratio kako slepi miševi utiču na eksplozije i vazdušne alarme“

„U civilnom životu, ja sam zoolog, specijalista za slepe miševe, naučnik i suosnivač ponosa u Karkivu“, počinje naš razgovor Ana Zajablikova. Razgovaramo do kasno uveče putem video linka, jer tokom dana Ani ima puno posla: mobilisana konstantno stiže u vojnu jedinicu i treba je poslati negde, naći pozicije za njih. Sada Ana radi kao službenica u jednom od novostvorenih pukova Oružanih snaga Ukrajine, a pre nekoliko meseci bila je u Belgiji, gde se bavila naukom.

„Poslednje dve godine studirao sam na međunarodnoj magistriji u erasmus programu sa diplomom iz tropske ekologije i biodiverziteta. Zbog rata punih razmera, nisam uspeo da ga završim na vreme. Rat punih razmera me je uznemirio. Bio sam u Belgiji u to vreme. Imao sam krivicu preživelog, iako sam pokušao sam da poreknem, mislio sam da je sve u redu. Ali istovremeno, nedelju dana nisam mogla da se perem, zaboravim da jedem i pijem za dan, sve vreme sam pokušavala da nekako pomognem Oružanim snagama Ukrajine“, priseća se Ana Zajablikova.

Prošle godine, Ani je dijagnostikovan anksiozni poremećaj, rat joj je samo pogoršao emocionalno stanje. Shvatajući da život u inostranstvu postaje sve teži, ona se usuđuje da se vrati u Ukrajinu. Bilo je sredinom maja: Anja dolazi u Lviv i odmah shvata da je to bila ispravna odluka.

„I ovde mi je bilo sve bolje i bolje, jer su tu bili moji najmiliji, društvo koje mi je duhom blisko. Jer, čak i u Belgiji, koja pruža veliku podršku Ukrajincima, akademska zajednica je razgovarala o tome da je neophodno obezbediti stipendije studentima iz Ukrajine koji su patili od rata, kao i Rusima i Belorusima. A fondacija pod nazivom Pomoć Ukrajini istovremeno obezbeđuje stipendije Ukrajincima i Rusima. I sve mi je to izazvalo neprijatan osećaj, jer nam se čini da nam zaista pomažu, ali nekako je sve ovo pogrešno“, priseća se Ana Zajablikova.

Dve nedelje u Lvivu, Anja je volontirala na železničkoj stanici, uglavnom pomažući u prevođenju drugim medicinskim volonterima. Nakon toga, ona odlučuje da ode u rodni Karkiv, gde vazdušni napadi i granatiranje ne prestaju. U ovim okolnostima, ona čak pokušava da se ogradimo na nauci.

„Čak sam tamo proučavao slepe miševe, pravio snimke njihovih glasova pomoću ultrazvučnog detektora, određivao kako su oni pogođeni eksplozijama i vazdušnim alarmima. Tako je prošlo moje leto“, smeje se Ana.

Shvatajući da se mentalno u Ukrajini oseća mnogo bolje čak i pod stalnim granatiranjem, Ana Zajablikova odlučuje šta može da učini mnogo više za svoju rodnu zemlju i pridruži se vojsci.

„Saznao sam za novostvoreni puk u Oružanim snagama Ukrajine, vrednosti koje su mi se dopale, i odlučio da sam spreman da se pridružim vojsci. U avgustu sam dobila intervju i 1. septembra sam ušla u autobus sa mobilisanim i stigla u jedinicu“, kaže Ana.

„Zimi je, kažu, dosadno na prvim linijama“

Ana Zajablikova je angažovana kao službenica, jer bez prethodnog vojnog iskustva žene nisu prihvaćene za borbene položaje u Oružanim snagama Ukrajine. U početku je, priseća se Anja, bila uznemirena jer je želela da dođe do prve linije fronta i direktno učestvuje u neprijateljstvima. Ali vremenom je shvatila da je posao koji radi takođe veoma važan.

„Ovde postoje dve tačke: prvo, sada je jesen i do trenutka kada će svi proći obuku, borbenu koordinaciju, doći će zima. A zimi je, kažu, na prvoj liniji fronta veoma dosadno, hladno i pogotovo se ništa ne dešava. I tako za sebe, odlučila sam da sada imam koristi od mesta gde se sada osećam. Bliže proleću, moći ću da idem na kurs mladog borca i promenim svoju specijalizaciju“, kaže Ana.

Službenik u Oružanim snagama Ukrajine je nešto poput hr specijaliste, šali se Anja, jer treba da obavljate intervjue sa ljudima svaki dan.

„Odlučili smo da smanjimo obim našeg puka i za mesec dana bilo je neophodno da registrujemo stotine novih ljudi, da im pronađemo sve pozicije. Sada već sarađujemo sa timom, organizujemo ljude, prikupljamo podatke za registraciju za finansijska plaćanja itd.“, priča Ana Zajablikova o svojoj svakodnevici.

Puk u kojem služi Ana Ziablikova je jurišni puk, to jest usmeren na sprovođenje aktivnih neprijateljstava. Ljudi koji su ovde pozvani su intervjuisani i posebno odabrani. Međutim, kaže Ana, ponekad postoje situacije kada morate dodatno da objasnite mobilisanoj jedinici šta je jurišna jedinica.

„Na primer, osoba dođe u jurišnu jedinicu i kaže mi: ‘Znate, želim ne-borbenu poziciju, hajde da popravimo automobile’. Nudim mu mesto u kompaniji za popravke. I rekao mi je: „I ova popravka će se odvijati ovde, na mestu trajnog raspoređivanja, ili negde tamo – na prvoj liniji fronta?“. A na šta ja imam da odgovorim? Ovo je rat, imamo jurišnu jedinicu i, naravno, da će ponekad biti neophodno otići na „njivu“. Ukratko, rad sa ljudima je takođe dragoceno i zanimljivo iskustvo“, kaže Ana Zajablikova.

„Želim da te dodirnu bar negde, čak i po ruci, ali da te dodirnu“

Tokom 8 godina rata u Ukrajini, žene u vojsci se više ne doživljavaju kao neka vrsta „neprirodnog fenomena“. Međutim, ponekad u komunikaciji sa vojnicima postoji kršenje ličnih granica u skladu sa uznemiravanjem, kaže Ana Zajablikova.

„Muškarci često patronizuju sa vama, posebno oni na visokim pozicijama. Sve počinje na taktilnom nivou – na početku, pogotovo kada nisu znali da mogu da se zauzmem za sebe, svi su želeli da se sagnu, kažu nešto u uhu, dodirnu mi rame, zagrle struk. Želim da te dodirnu bar negde, čak i na mojoj ruci, ali da te dodirnu: „Ana se priseća sa neskrivenim gađenjem.

„Odmah sam sve zaustavio. Mora da sam izgledao nenormalno, ali nije me briga. Rekla sam da mi se ne sviđa i da ne moram da me dodiruje. Onda je većina njih prestala to da radi“, rekla je vojska.

Prema rečima Ane Ziablikove, u njenom puku nije bilo potpunog uznemiravanja žena, ali ima slučajeva kada stariji muškarci pokušaju da flertuju.

„To je, iz nekog razloga, oni misle da je pokazivanje seksualizovane pažnje prema ženi veoma kul i da svaka žena to zaista želi. A kada ih napadnete na to, oni ne razumeju šta nije u redu“, zamera Ana.

Umesto toga, naglašava vojska, mlađi muškarci jesu i što su motivisaniji da služe vojsku, to bolje razumeju pitanje ličnih granica i poštuju i žene i muškarce u vojsci.

„Nedavno smo imali slučaj kada je jedan od policajaca doveo devojčicu do suza svojim kritikama, koje su izražene u neetičkoj formi, ali i među ekipom. Bilo je veoma ruћno. I drago mi je da je ta osoba dobila povratnu informaciju od mnogih drugih vojnika, koji su još mlađi u rangu, ali su stali u odbranu devojke. To jest, vidim da bar imamo neku svest o problemima u puku i radimo sa njim. Naravno, ostalo je još dugo mesto do kraja, jer je nemoguće uzeti i izbaciti sve seksiste. Međutim, za sada se neke iskreno užasne stvari ne dešavaju i to se dotičuje“, kaže Ana Zajablikova.

U puku, gde vojska služi, ima mnogo žena, uključujući i one sa visokim rangom. Komunikacija sa njima je, kaže Ana, laka i opuštena. „Ovde je lakše raditi sa ženama“, kaže Anja.

„Kada me ljudi pitaju kakve sam momke imala, u šali odgovaram da sam imala i dečake i devojčice“

Ana Ziablikova je panseksualka i ima iskustva u odnosima sa ženama i muškarcima. Nosi ševron sa jednorogom – to je simbol LGBT vojske, ali ne govori svima o značenju ovog ševrona.

„U početku sam osećao situaciju, nikome ništa nisam rekao. Ali znaš, mnogo mi je lakše jer sam panseksualac, što znači da sam imao odnose i sa devojkama i sa muškarcima. Kada me pitaju šta sam imao Momci, onda odgovaram na humorističan način da sam imao takve i takve momke i takve devojke. I u osnovi, uvek to predstavljam kao „zanimljivu иinjenicu o meni: moj bivљi u bolnici.“ Čini se da se radi o ratu, ali izgleda da se radi o meni“, objašnjava Ana.

Odnos žena+žena se doživljava lakše nego muškarac+muškarac, posebno u vojsci, kaže Ana Zajablikova.

„Ženama je lakše jer žene nisu ozbiljno shvaćene, tako da mogu mnogo toga da odložim kao šalu. Postoje i prednosti i mane. S jedne strane, ne shvataju vas ozbiljno i potrebno je da stalno nekome nešto dokazujete. A sa druge strane, neke stvari koje bi od strane čoveka izazvale agresiju, dozvoljene su nam. Ali generalno, odnos žena+žena se lakše doživljava. Znaš, muškarci ismevaju gejeve, ne zato što ne vole same gejeve, već zato što ne vole da se osećaju objektivno i nemoćno. A žena se često oseća kao takav objekat“, rekla je Ana Zajablikova.

Nedavno je Ana uspela da prikupi više od 300 hiljada rubalja. uah za potrebe svog puka, a kolekciju je sprovela upravo kao LGBT vojska. Prema rečima devojčice, čak ju je zanimalo koliko će ljudi aktivno izbaciti novac koji neko iz LGBT+ zajednice prikuplja.

„Sakupio sam novac kao LGBT vojni čovek i to sam uradio na Tviteru, Instagramu i uz pomoć prilično skandalozne kharkiv javnosti na Telegramu. I to je bila neka vrsta eksperimenta za mene: da vidim koliko ljudi iz Kharkiv javnosti baca novac na osobu koja piљe da je LGBT. Pogledao sam reakcije i, naravno, da je bilo i kritika hejtera, ali one su bile mnogo puta manje od laskave. I tako, zahvaljujući ovoj javnosti, bilo je moguće sakupiti 100 hiljada UAH, a ukupno su mi ljudi bacili 335 hiljada rubalja. uah i ja smo brzo zatvorili taksu“, kaže Ana Zajablikova.

Sada Anja skuplja opremu za sebe, jer planira da ode na vojni teren za obuku kako bi stekla borbene veštine. „Ja sam u Oružanim snagama Ukrajine i ovde treba da budete spremni na sve“, zaključuje u razgovoru Ana Zajablikova.

***

Nakon našeg razgovora, Anja je poslala jednu kratku, ali važnu poruku za ovu priču: „Zaboravila sam da dodam da sam spavala i jela rutinu u vojsci. Čak sam smanjio i dozu antidepresiva.“

Materijal je nastao uz podršku nevladine organizacije «Žene u medijima“ i Ukrajinski ženski fond. Autor je odgovoran za sadržaj informacija. Predstavljene informacije ne odražavaju uvek stavove UWF-a