Dve bizarne kuće u okolini Hlynyansky trakta u Lvivu odmah privlače pažnju. Na kraju svega, njihov moderan izgled izdvaja se među urbanom arhitekturom. Prostrana oblast sa obližnjim jezerom takođe je atipična za gusto izgrađenu Lviv.
Između tihog i modernog prostora možete čuti… dečija hominija. Seče čim priđete – glasno i pomalo neobično među sivim bojama i tišinom ovog neobičnog mesta. Deca koja se smeju i zabavljaju. Deca koja su morala da pobegnu od okrutnog, krvavog i sveprisutnog rata.
Ovo je grad „Neuništive mame“, teritorija žena i dece koji su napustili dom zbog rata. Ljudi se ovde nisu smestili. Takvih stanova u Ukrajini nema. Ime je simbolično, jer naglašava elastičnost i hrabrost ukrajinskih majki.
Razgovarali smo sa ženama koje su se evakuisale iz svojih domova da bi deci dali nadu u budućnost. Sada žive u Lvivu, u gradu, i dele svoje priče o tome kako su morali da napuste dom i pobegnu… Kako pobeći od rata…
Uzela je troje dece, četvrta beba je još uvek nosila ispod srca, i otišla
Među stanovnicima grada su i 32-godišnja Olga Ševčenko iz Lisihanska, u regionu Luhansk.
Teško je Olgi da se seti početka rata – granatiranje u Lisihanskoj je bilo veoma uobičajeno. Ležala je u bolnici sa koronavirusom.
Među stanovnicima tog grada, 32-godišnja Olga Ševčenko iz Lisihanska, region Luhansk
„Nisam mogao da razumem šta se dešava. Nastala je panika, svi su počeli da beže i odlaze. Ostali smo kod kuće još dve nedelje. Bilo je uћasno. Krili su se u podrumu, hladni, bez vode, bez svetla, bez gasa. Deca su se razbolela, a ja sam pao. I onda više nije bilo lekova, hrane, novca. Tako da sam morala da se spakujem i odem“, priseća se Olga.
Tako je samohrana majka okupila decu: jedanaestogodišnja Nastja, 9-godišnji Maksim i 7-godišnji Aleksandar – i otišli. Četvrto dete, Darinka, još uvek je nosila ispod srca u to vreme. Bila je u četvrtom mesecu trudnoće.
„Pobegli su sa onim što je bilo sa nama u podrumu. I imali su samo dokumenta i odeću na sebi. Vozio… Nisam znao gde. Bilo je mnogo ljudi, čak je sedelo na podu u vozu…“, kaže žena.
Više od hiljadu kilometara od kuće, ali mirnije
Za nekoliko dana voz je savladao više od hiljadu kilometara i doveo Olgu Ševčenko sa decom iz Lisihanska u Lviv. Ovde su se volonteri sreli i smestili u školu van grada, a kasnije su se preselili u hostel. U regionu Lviva, mama i deca su postali mirniji, shvatili su da su ovde bezbedni.
Olgina ćerka 11-godišnja Nastja
„Tamo su deca videla sve: kako je letelo, kako je bilo iz tenkova hepalo, kuće su već bile uništene. Sve se desilo pred njihovim oиima. Uveravala je decu, objašnjavala da će sve biti u redu, da je moja majka tu“, kaže Olga Ševčenko.
Najmlađem sinu još uvek nedostaju igračke ostavljene u Lisičansku.
Kada je rodila četvrtu bebu, nagodila se sa svima u Centru „Neuništive mame“
U Lvivu je rođeno četvrto dete Olge Ševčenko. Posle rođenja Darinke žene sa sve decom naseljena u Centru „Neuništive mame“. Ovde je zasebna soba bila pripremljena za nju. U gradu se sviđa imigrantima iz Lisihanska, jer ima svega za udoban boravak.
Soba u kojoj se nastanila porodica Olge Ševčenko
„Kolevka, sto za decu da rade časove, TV, deca gledaju crtaće. Internet je. Za najmanja kolica, kolevku, grudi fioke, sto za presvlačenje. Ima malo odeće, pomažu, daju više. Veж smo navikli, kao kod kuжe. Ali i dalje želim da idem kući“, kaže Olga.
Svaki dan radi iste stvari kao kod kuжe. Vodi decu u školu, čisti, priprema se za jelo.
Ja i moja deca smo rođeni u Ukrajini
Olga Ševčenko kaže da joj je više puta ponuđeno da ode u inostranstvo, kažu, postoje veoma dobri uslovi života, ali da je svaki put žena to odbila.
„Uvek sam govorio i ponavljao da sam rođen u Ukrajini, a moja deca su rođena u Ukrajini. Živećemo u Ukrajini. A mi ne želimo njihovu Rusiju“, rekla je Olga.
Deca su crtala dijagrame kako da dobiju hranu iz prodavnica tokom rata
Tridesetogodišnja Ana Lazarskaja takođe je morala da pobegne iz rata sa decom. Žena iz regiona Donetsk iz grada Dobropillya.
Ana se priseća da je jutro 24. februara u njihovoj porodici počelo tradicionalno. Jedino što ju je iznenadilo su crteži dece.
Hana Lazarska iz Dobropilije takođe pronašla utočište u Lvivu
„Pitao sam ih: šta crtaš? I rekli su da crtaju crteže prodavnica, tačnije: kako će dobiti hranu i u kojim prodavnicama. Hteli su slatkiše, hteli su nešto drugo, a Marina i Sofija su želele hranu, jer ako morate da sedite u podrumu tokom rata, da bi bilo šta da se jede“, priseća se Hana Lazarska.
Žena tog jutra nije čula nikakve eksplozije u svom gradu – u kući su plastični prozori. Ubrzo je za izbijanje rata saznala od supruge svog brata, koji je pozvao i ponudio da se useli kod njih kako bi bili zajedno. Ana jeste.
28.03 Poslala muža u rat
A 28. marta Ana Lazarskaja je ispratila muža u rat. Dobrovoljno se javio.
„Komuniciramo veoma retko. Nisam samo ja ta koja promašuje, Karina i Sonja žele da tata ranije bude kod kuće“, kaže Hana.
Tako je žena ostala sama sa petoro dece: 12-godišnjom Sofijom, 11-godišnjom Marinom, 8-godišnjom Polinom, 5-godišnjom Majroslavom i 4-godišnjom Karinom. Šesti dečak Bogdančik je tada još uvek bio u drugom stanju.
Žena sa decom evakuisana u Lviv
U Dobropiliji je postajalo sve opasnije. Kada je policija ponudila evakuaciju, žena se složila.
„7. aprila stigli smo u Lviv. Bili smo smešteni u Levandivki u „Sputnjiku“ (ed. Kulturno-umetnički centar). Onda su se ponudili da odu u inostranstvo. Nisam hteo, ali sam otiљao. Ostala je tamo dva i po meseca i vratila se“, kaže Hana Lazarska.
Htela sam da se porodim u Ukrajini, kod kuжe. Tako je Bogdančik rođen u Dobropiliji, granatiran od strane ruskih osvajača.
„Kada smo jednom otišli u dečiju bolnicu, prošli smo pored petosmičja, videli smo rezultate dolazaka tamo“, priseća se Hana.
Mesec dana nakon rođenja sina, žena je evakuisana po drugi put. I opet u Lviv. Nastanila se u istom „Sputnjiku“ na Levandivki. U Lvivu su mame sa decom postale mirnije.
„Najviše od svega, Karina se plašila. Ona se i dalje, kada grmi, krije ispod kreveta. A ona kaћe: mama ne mora. A odrasli, Marina, generalno su pitali sa svojim ocem“, kaže Hana.
Pored stečenog mira, ženi je drago što je dobro naučila da govori ukrajinski.
Centar „Neuništive mame“ ima dobre uslove za život sa decom
S obzirom na to da Sputnjik na Levandivki nije imao odgovarajuće uslove za život sa decom, pa čak ni sa novorođenom bebom, žena je premeštena u Neuništivi centar za mame. Ana je odmah pristala da se preseli ovde.
„Stvarno mi se sviđa ovde. Ako vam nešto zatreba, okrećem se ka glavi grada“, kaže Hana. – Soba ima sve za udoban boravak, za svaki krevet, zaseban sto, i za bebu. Tu je kupka, pelene, mešavine, salvete, sto za presvlačenje bi ipak trebalo da bude. Medicinska sestra radi, što je veoma zgodno.“
Grad „Neuništive mame“ – jedini u Ukrajini
Centar za majke i dete „Neuništive mame“ u Lvivu stvoren za trudnice i žene na porođaju, koji je pobegao iz rata. Nema analoga za njega u Ukrajini. Svaka od dvospratnih kuća ima 13 soba. Prvi stanovnici su se naselili ovde. da se vratimo na leto. Istovremeno, 112 ljudi će moći da živi ovde.
Kuće su opremili sve uslove za udoban privremeni život žena sa decom ili u nadi: spavaće sobe, perionice, tuševe, toalete, sobe za odmor, dečije prostore, kuhinje, trpezarije, kotlarnice. Pored mesta stanovanja uređeno je i uređenje prostora: trotoari, posmatranje i dečija igrališta, u blizini se nalazi jezero.
Čistači rade, postoji opštinski čuvar koji čuva stan non-stop. Tu je i medicinska sestra koja, ako je potrebno, može da pruži prvu pomoć, pregleda decu ili odrasle osobe.
„Pružamo smeštaj i socijalne usluge, ne obezbeđujemo hranu. Svaka žena sama kuva. Ali sarađujemo sa volonterima koji donose razne dugoročne proizvode za skladištenje. Delimo ih majkama“, kaže Lilija Kilčitska, šefica Službe za majke i decu „Neuništive majke“.
Sada u gradu živi 12 majki i 18 dece različitog uzrasta: od rođenja do 13 godina. Pre prijavljivanja, sa svakim se potpisuje pojedinačni ugovor kojim se određuje period njihovog boravka u Centru. Žena može da živi ovde od perioda trudnoće do šest meseci bebe. Međutim, termin se može produžiti – do godinu dana bebe. Žene sa muškarcima se ne slegnu u gradu.
„Svako mora da počisti i bude odgovoran za svoju decu. Stanovnici moraju da se vrate policijskom času. Žene sa decom mogu da idu negde na nedelju dana: kod kuće, u posetu. Ali odlazak mora biti upozoren. Oni koji žele da idu duži vremenski period pišu izjavu“, kaže Lilija o pravilima.
Takođe, u grad dolaze psiholozi iz Centra za socijalni rad Lviv. Rade sa decom, sprovode umetničku terapiju. Ovde se ženama pomaže u izradi i restauraciji dokumenata.
„Verujem da bi i drugi gradovi trebalo da usvoje to iskustvo. Gradonaиelnici su doљli kod nas i pogledali. Čak i posle rata grad može da se preklasifikuje kao neki centri u kojima će pomagati samohranim majkama“, dodaje Lilija Kilčitska.
Lilia Kilchytska
Finansirao je izgradnju grada Crvenog krsta uz učešće Gradskog veća Lviva.
Centar za majke i dete „Neuništive mame“ je jedan od elemenata NEPREKINUTI ekosistemi Ukrajine, koji je nastao u Lvivu. Cilj projekta je da se pomogne Ukrajincima da ostanu NEUNIŠTIVI.
Glavni deo projekta je izgradnja uz podršku i direktno učešće Ministarstva zdravlja Ukrajine Nacionalni rehabilitacioni centar „Neuništiv“. Planirano je da se tretiraju civili i vojno osoblje koje je patilo od potpune ruske invazije, posebno, sprovodi protetiku.
Sve fotografije: Vitaliy Dorosh
Ovaj materijal nastao je zahvaljujući nevladinoj organizaciji „Internews-Ukraine“ u okviru programa „Ukrajinski fond za brzo Reaging“, koji IREX sprovodi uz podršku američkog Stejt departmenta.
