Dve bizarne kuće u oblasti traktata Hlynyansky u Lvivu odmah privlače pažnju. Na kraju svega, njihov moderan izgled ističe se među urbanom arhitekturom. Prostrana oblast sa obližnjim jezerom takođe je atipična za gusto izgrađeni Lviv.
Između tihog i modernog prostora možete čuti… dečija hominija. Preseca se čim priđete – glasno i pomalo neobično među sivim bojama i tišinom ovog neobičnog mesta. Deca koja se smeju i zabavljaju. Deca koja su morala da pobegnu od okrutnog, krvavog i sveprisutnog rata.
Ovo je grad „Neuništive mame“, teritorija žena i dece koji su napustili dom zbog rata. Ljudi se ovde nisu smestili. Takvih stanova u Ukrajini nema. Ime je simbolično, jer naglašava elastičnost i hrabrost ukrajinskih majki.
Razgovarali smo sa ženama koje su se evakuisale iz svojih domova da bi deci dali nadu u budućnost. Sada žive u Lvivu, u gradu, i dele svoje priče o tome kako su morali da napuste dom i pobegnu… Nego da pobegnem od rata…
Uzela je troje dece, četvrta beba je još uvek bila nošena ispod srca, i otišla
Među stanovnicima tog grada je i 32-godišnja Olha Ševčenko iz Lisihanska, u regionu Luhansk.
Teško je Olgi da se seti početka rata – granatiranje u Lisičansku je bilo veoma često. Ležala je u bolnici sa koronavirusom.
Među stanovnicima grada je i 32-godišnja Olha Ševčenko iz Lisihanska, region Luhansk
„Nisam mogao da razumem šta se dešava. Nastala je panika, svi su počeli da beže, da odlaze. Ostali smo kod kuće još dve nedelje. Bilo je uћasno. Krili su se u podrumu, hladni, viљe vode, svetla, gasa. Deca su se razbolela, a ja sam pao. A onda nije bilo lekova, hrane, novca. Tako da sam morala da se spakujem i odem“, priseća se Olga.
Tako je samohrana majka okupila decu: jedanaestogodišnja Nastja, 9-godišnji Maksim i 7-godišnji Oleksandr – i otišli. Četvrto dete, Darinka, tada je još uvek nosila ispod srca. Bila je u četvrtom mesecu trudnoće.
„Pobegli su sa onim što je bilo sa nama u podrumu. I imali su samo dokumenta i odeću na sebi. Vozio… Nisam znao gde. Bilo je mnogo ljudi, čak i na podu, koji su sedeli u vozu…“, kaže žena.
Više od hiljadu kilometara od kuće, ali mirnije
Za nekoliko dana voz je savladao više od hiljadu kilometara i doveo Olgu Ševčenko sa decom iz Lisihanska u Lviv. Ovde su se volonteri sreli i smestili u školu van grada, a kasnije su se preselili u hostel. U regionu Lviva, majke i deca su postali mirniji, shvatili su da su ovde bezbedni.
Olgina ćerka 11-godišnja Nastja
„Tamo su deca videla sve: kako je letelo, kako je letelo iz tenkova, kuće su već bile uništene. Sve se desilo pred njihovim oиima. Uveravala je decu, objašnjavala da će sve biti u redu, da je majka u blizini“, kaže Olga Ševčenko.
Najmlađem sinu još uvek nedostaju preostale igračke u Lisičansku.
Kada je rodila četvrto dete, nagodila se sa svima u Centru „Neuništive mame“
U Lvivu je rođeno četvrto dete Olge Ševčenko. Posle rođenja Darinke, žena sa svom svojom decom naseljena u Centru „Neuništive mame“. Ovde je zasebna soba bila pripremljena za nju. U gradu se sviđa imigrantima iz Lisihanska, jer ima svega za udoban boravak.
Soba u kojoj se nastanila porodica Olge Ševčenko
„Kolevka, sto za decu da rade domaće zadatke, TV, deca gledaju crtaće. Internet je dostupan za najmanja kolica, kolevku, grudi fioka, sto za presvlačenje. Ima malo odeće, pomažu, daju više. Već smo navikli ovde, kao kod kuće. Ali ipak želim da idem kući“, kaže Olga.
Svaki dan radi iste stvari kao kod kuжe. Vodi decu u školu, čisti, priprema se za jelo.
Ja i moja deca smo rođeni u Ukrajini
Olga Ševčenko kaže da joj je više puta ponuđeno da ode u inostranstvo, kažu, postoje veoma dobri uslovi života, ali da je svaki put žena to odbila.
„Uvek sam govorio i ponavljam da sam rođen u Ukrajini, a deca su mi rođena u Ukrajini. Živećemo u Ukrajini. A mi ne želimo njihovu Rusiju“, rekla je Olga.
Deca su crtala dijagrame kako da dobiju hranu iz prodavnica tokom rata
Tridesetogodišnja Ana Lazarskaja takođe je morala da pobegne iz rata sa decom. Žena iz regiona Donetsk iz grada Dobropillya.
Ana se priseća da je jutro 24. februara u njihovoj porodici počelo tradicionalno. Jedino što ju je iznenadilo su crteži dece.
Ana Lazarska iz Dobropilje takođe našla utočište u Lvivu
„Pitao sam ih: šta crtaš? I rekli su da crtaju crteže prodavnica, tačnije: kako će dobiti hranu i u kojim prodavnicama. Hteli su slatkiše, hteli su nešto drugo, a Marina i Sofija su želele hranu, jer ako morate da sedite u podrumu tokom rata, da bi bilo šta da se jede“, priseća se Hana Lazarska.
Žena tog jutra nije čula nikakve eksplozije u svom gradu – plastične prozore u kući. Ubrzo sam saznao za izbijanje rata od ћene mog brata, koja je zvala i ponudila da se preseli kod njih da budemo zajedno. Ana je to uradila.
28.03 poslala muža u rat
A 28. marta Ana Lazarskaja je ispratila muža u rat. Dobrovoljno se javio.
„Retko komuniciramo. Nisam samo ja ta koja tuguje. Karina i Sonja žele da tata što pre bude kod kuće“, kaže Hana.
Tako je žena ostala sama sa petoro dece: 12-godišnjom Sofijom, 11-godišnjom Marinom, 8-godišnjom Polinom, 5-godišnjom Majroslavom i 4-godišnjom Karinom. Šesti dečak Bogdančik je u to vreme još uvek bio u drugom stanju.
Žena sa decom evakuisana u Lviv
U Dobropiliji je postajalo sve opasnije. Kada je policija ponudila evakuaciju, žena se složila.
„7. aprila stigli smo u Lviv. Bili smo smešteni u Levandivki u Sputnjiku (ed. Kulturno-umetnički centar). Onda su se ponudili da odu u inostranstvo. Nisam hteo, ali sam otiљao. Ostala sam tamo dva i po meseca i vratila se“, kaže Hana Lazarska.
Htela sam da se porodim u Ukrajini, kod kuжe. Tako je Bogdančik rođen u Dobropiliji granatiran od strane ruskih osvajača.
„Kada smo jednom otišli u dečiju bolnicu, prošli smo pored petosmičja, videli smo rezultate dolazaka tamo“, priseća se Hana.
Mesec dana nakon rođenja sina, žena je evakuisana po drugi put. I opet u Lviv. Nastanila se u istom „Sputnjiku“ na Levandivki. U Lvivu su mame i deca postali mirniji.
„Karina se najviše plašila. Ona se i dalje, kada grmi, krije ispod kreveta. A on kaћe: mama ne mora. A odrasli, Marina, generalno su tražili mog tatu“, kaže Hana.
Pored stečenog mira, ženi je drago što je dobro naučila da govori ukrajinski.
Centar „Neuništive mame“ ima dobre uslove za život sa decom
Pošto „Sputnjik“ na Levandivki nije imao odgovarajuće uslove za život sa decom, pa čak ni sa novorođenom bebom, žena je premeštena u Centar „Neuništive mame“. Ana je odmah pristala da se preseli ovde.
„Stvarno mi se sviđa ovde. Ako vam nešto zatreba, okrećem se ka glavi grada“, kaže Hana. – Soba ima sve za udoban boravak, za svaki krevet, zaseban sto, i za bebu. Tu je kupka, pelene, mešavine, salvete, sto za presvlačenje. Medicinska sestra radi, što je veoma zgodno.“
Grad „Neuništive mame“ – jedini u Ukrajini
Centar za majke i dete „Neuništive mame“ izgrađen u Lvivu za trudnice i žene na porođaju, koji je pobegao iz rata. U Ukrajini nema analoga. Svaka od dvospratnih kuća ima 13 soba. Prvi stanovnici su se naselili ovde. da se vratimo na leto. Istovremeno, 112 ljudi će moći da živi ovde.
Kuće su bile opremljene svim uslovima za udoban privremeni boravak žena sa decom ili sa nadom: spavaće sobe, perionice, tuševi, toaleti, sobe za odmor, dečije prostorije, kuhinje, trpezarije, kotlarnice. Pored stambenog prostora uređeno je i uređeno uređenje prostora: trotoari, posmatranje i dečija igrališta, u blizini se nalazi jezero.
Čistači rade, tu je opštinska straža, koja non-stop čuva stan. Tu je i medicinska sestra koja, ako je potrebno, može da pruži prvu pomoć, pregleda decu ili odrasle osobe.
„Pružamo smeštaj i socijalne usluge, ne obezbeđujemo hranu. Svaka žena sama kuva. Ali sarađujemo sa volonterima koji donose razne dugoročne proizvode za skladištenje. Dajemo ih mamama“, kaže Lilija Kilčitska, šefica Službe za majke i dete „Neuništive mame“.
Sada u gradu živi 12 majki i 18 dece različitog uzrasta: od rođenja do 13 godina. Pre nego što se nastane, sa svakim se potpisuje pojedinačni sporazum kojim se određuje period njihovog boravka u Centru. Žena može da živi ovde od perioda trudnoće do šest meseci bebe. Međutim, termin se može produžiti – do godinu dana do bebe. Žene i muškarci se ne slegnu u gradu.
„Svako mora da čisti i odgovoran je za svoju decu. Stanovnici moraju da se vrate policijskom času. Žene sa decom mogu da idu negde na nedelju dana: kod kuće, u posetu. Ali moraju biti upozoreni na odlazak. Oni koji žele da odu na duži period pišu saopštenje“, kaže Lilija o pravilima.
U grad dolaze i psiholozi iz Centra za socijalni rad Lviv. Bave se decom, sprovode umetničku terapiju. Ovde se ženama pomaže u izradi i restauraciji dokumenata.
„Verujem da bi i drugi gradovi trebalo da usvoje to iskustvo. Gradonaиelnici su doљli kod nas i pogledali. Čak i posle rata, grad može da se prekvalifikuje u neke centre gde će pomagati samohranim majkama“, dodaje Lilija Kilčitska.
Lilia Kilchytska
Finansirao je izgradnju grada Crvenog krsta uz učešće Gradskog veća Lviva.
Centar za majke i dete „Neuništive mame“ je jedan od elemenata ekosistemi NEPREKINUTA Ukrajina, koji je nastao u Lvivu. Cilj projekta je da se pomogne Ukrajincima da ostanu NEUNIŠTIVI.
Glavni deo projekta je izgradnja uz podršku i direktno učešće Ministarstva zdravlja Ukrajine Nacionalni rehabilitacioni centar „Neuništiv“. Ovde planiraju da leče civile i vojsku koji su patili od potpune ruske invazije, posebno, Izvođenje protetike.
Sve fotografije: Vitaliy Dorosh
Ovaj materijal nastao je zahvaljujući nevladinoj organizaciji „Internews-Ukraine“ u okviru programa „Ukrajinski brzi R fond“agregacija“, koju sprovodi IREX uz podršku američkog Stejt departmenta.
