Rusija je kolonijalna imperija koja je umešana u mnoge zločine. Gresi Moskve pred svetom su veoma ozbiljni. Među njima su genocid pojedinih nacija, zadubljenje u suverenitet i teritorijalni integritet drugih država, nasilna promena granica, kolonizacija i rusifikacija, koncentracioni logori, masakri, deportacije i represije. Ali uprkos počinjenim zločinima, Moskva nikada nije izvedena pred pravdu. I nekažnjeno zlo dovodi do novog zla.
Ruski rat protiv Ukrajine traje sedmi mesec. Ali Rusi ne osećaju kajanje ili pokajanje zbog oslobođene agresije. Nedostatak krivice je karakteristična osobina ruskog identiteta, koji je formiran tokom vekova. Rusi su možda nezadovoljni mobilizacijom, ali ne pokazuju znake bilo kakvog masovnog pokajanja zbog agresije na drugu zemlju.
Prebacivanje krivice na druge i nepriznavanje sopstvenih zločina je nacionalna osobina Moscovitesa. Za njih su krivi uvek podmukli Zapad, loši anglosaksonci, agresivni NATO, mitski nacisti, ali ne i oni. Čak ni milioni ubijenih za Ruse nisu razlog za pokajanje. Očigledne stvari koje izazivaju gađenje i osudu kod normalne osobe su sasvim prihvatljive u ruskoj svesti. Uvek je bilo tako.
Rusi su od škole učili iskrivljenu percepciju sveta. U ovoj izmišljenoj stvarnosti nema mesta istorijskoj istini. Akti agresije na druge države i strašni zločini su ućutkani. Ili se hrane prizmom prikrivenih eufemizama. Osvajanje novih ovih zemlju od strane Moskve tumači se kao „razvoj novih teritorija“. Kolonizacija prostranstva Sibira i Dalekog istoka nije se mnogo razlikovala od kolonizacije Afrike i Latinske Amerike. Ali u ruskoj verziji istorije, iz nekog razloga, to su potpuno različite stvari. Zato Rusija, koja je poslednja kolonijalna imperija, dozvoljava sebi da prekori druge zemlje zbog kolonijalne prošlosti.
Vekovima je Moskva sprovodila mnoga dela agresije. Međutim, svi oni imaju potpuno opravdanje u ruskim istorijskim udžbenicima. Ratovi osvajanja se proglašavaju poštenim. A teritorijalne ilegalne pretenzije Moskve prema susedima su apsolutno legalne i opravdane.
Iz nekog razloga, ruski propagandistički istoričari smatraju da je Rusija imala sve razloge da sprovodi akte agresije u Evropi, jer joj je bio potreban pristup lukama i morama koje se ne smrzavaju. Udžbenici iskreno naočuje: osvajanje obale Baltičkog mora bio je istorijski zadatak Rusije. Međutim, iz nekog razloga, druge države i narodi nisu želeli da shvate tu iskrenu ekspanzionističku želju Kremlja. U svakom sluиaju, prema Rusima, oni su samo vratili zemlju koja im je nekada pripadala. Oni su oslobodili, presekli kroz prozor Ka Evropi, pružili „bratsko pomoć“ – omiljene eufemizme zle imperije. Ali kako možete da „oslobodite“ teritorije koje vam nikada nisu pripadale? Kako možete sebi pripisati istoriju drugih zemalja, iste Rusije, kako biste potom susedima izneli teritorijalne pretenzije? Samo se Moskva setila ovoga.
Rusija je kolonijalna zemlja čiji narodi imaju pravo na samoopredeljenje i nezavisan razvoj. Ali u svetu je, iz nekog razloga, običaj da se govori samo o kolonijalnim carstvima, koja su odavno nestala sa političke mape. I ne primećujte čudovište koje sistematski uništava čitave nacije.
Iz školskih stolova Rusima je rečeno da su narodnooslobodilački pokreti nešto što može da se desi bilo gde, ali ne i u Rusiji. U Rusiji je želja naroda koji su deo nje da steknu nezavisnost neprihvatljivo strašan zločin. Separatizam, koji mora biti zadavljen u korenu. Manifestacija nacizma, protiv koje se mora žestoko boriti. Prema Rusima, Ukrajinci nemaju pravo na svoju nezavisnu državu. Zbog toga bi 1918. godine Nemačka mogla da okupira Ukrajinu. Međutim, kada su horde boljševičke vojske izvršile invaziju na Ukrajinu, to nije bila invazija, već unutrašnji ukrajinski rat protiv „buržoaskih nacionalista“.
Rusi ne priznaju genocid ukrajinske nacije u dvadesetom veku. Nemaju unutrašnji osećaj krivice za milione ubijenih Ukrajinaca. Kao što nema pokajanja za sve zločine komunističkog režima. Stoga, Lenjinov leš još uvek leži nesahranjen u Moskvi. Ulice u Ruskoj Federaciji dobile su ime po komunističkim liderima. A Lenjinovi spomenici stoje na trgovima gradova i gradova agresorne države.
Rusi sa penom blizu usta dokazaće da su se Ukrajinci izgladnjivali, stavili ih u koncentracione logore u Gulagu, organizovali deportacije i represije. A sada oni sami granatiraju svoje gradove i ubijaju civile. Takva je njihova opsednuta vizija sveta i obrnuta ideja o uzročno-posledičnim vezama. U zemlji u kojoj se Staljin smatra jednim od najboljih vladara u istoriji, vlada potpuno drugačiji moral.
Kada je Treći Rajh izgubio rat 1945. Niko nije imao iluzije da je samo jedan Hitler iz svog užeg krugam su odgovorni za Holokaust, a svi Nemci nisu krivi ni za šta. Američki predsednik Frenklin Ruzvelt jasno je izjavio: „Nemački narod mora da shvati da je cela nacija učestvovala u bezakonje, u zaveri protiv moderne civilizacije.“ Stoga se denazifikacija Nemačke sastojala ne samo u osudi lidera Trećeg rajha, već u nekoj vrsti prinude na pokajanje. Svest o odgovornosti cele nacije za agresiju, za genocid, za zločine protiv čovečnosti.
Nemci su bili primorani da iskopavaju masovna grobna mesta. Mnogi od njih su nasilno odvedeni u koncentracione logore kako bi pokazali zločine Trećeg rajha. Nemcima su prikazani snimci vesti sa ubistvima i mučenjima miliona ljudi koje su oni počinili. Sudovi su razmatrali 3,6 miliona slučajeva vezanih za obične građane u zločinima nacističkog režima. Plakati okačeni na ulici: „Ovi zločini su tvoja krivica.“
Oko 30 hiljada naslova knjiga koje veličaju nemački imperijalizam uklonjeno je iz knjižara i biblioteka u posleratnoj Nemačkoj. Udžbenici o nemačkoj istoriji su promenjeni. Iz njih su nestali pasusi o veličanstvenim pobedama nemačkog oružja sa ideološkim opravdanjem za osvajanje drugih nacija i teritorijalnih pretenzija. U školama su deca počela da se uče da je Nemačka odgovorna za zločine i početak Drugog svetskog rata. Naučnici su se pridružili procesu transformacije društvene svesti. Čuveni filozof Karl Džaspers tvrdi: „Svaka osoba je odgovorna za to kako vlada zajedno sa drugima.“
Denazifikacija Nemačke je bila uspešna. Mada je to trajalo mnogo godina. Danas se Nemci izjašnjavaju krivim za zločine iz Drugog svetskog rata. Na ulicama njihovih gradova nema spomenika Hitleru, Gebelsu ili Himleru. Natpisi na kućama, imenima trgova i trgova ne veličaju poznate ličnosti Trećeg rajha. Zato što se Nemačka izjasnila krivom za agresiju i ubijanje miliona.
Rusija je krenuo potpuno drugim putem. Iako Moskva, zajedno sa Trećim rajhom, snosi direktnu odgovornost za izbijanje Drugog svetskog rata, a zločini rusko-komunističkog režima nisu ni manje ni više nego zločini nacista, u ruskom društvu nema znakova kajanja ili osude. Naprotiv, postoji životinjska fascinacija njihovim zločinima i preteće arogantna: „možda pavtarit.“ Veličanje i veličanje sopstvenog imperijalizma i opravdavanje politike uništavanja drugih naroda.
Sve ovo je posledica nekažnjivosti. Rusija je odavno zaslužila Nirnberški tribunal. O denazifikaciji, demilitarizaciji i dekolonizaciji. Međutim, do sada je uspela to da izbegne. Što ima veoma loše posledice po ceo svet. Nekažnjeno zlo dovodi do novog zla. Kvari, uništava sve ostatke zdravog razuma. Pretvara ljude u zombije, programirane da ubijaju i ne mogu da razmišljaju van sistema. Rusija ima veoma ozbiljno iskustvo agresivnih ratova, širenja i uništenja čitavih nacija. On zna kako da proizvede vrhunske laži i preti drugima. Ali nema iskustva sa krivičnim gonjenjem, kaznom, kajanjem.
Da bi Rusija bila odgovorna i da se uveri da nikada više ne preti drugim nacijama i državama, mora biti nepristrasno procenjena. Nazovi zlo carstvo carstvom zla. Genocid je genocid. Kolonijalna politika – kolonijalna politika. I da se ne igra apstraktnim eufemizmima i pokušava da svojim posebnim interesima opravda još jedan akt agresije Moskve. Zlo koje Rusija nosi u svetu već nekoliko vekova mora konačno biti kažnjeno.
