Šest meseci posle invazije na Ukrajinu, proglašena podrška Rusije agresiji i dalje dostiže 70-75 odsto, u studijama i državnih i nezavisnih socioloških centara. Procenat ispitanika koji izražavaju „eksplicitnu“ podršku ponekad dostiže polovinu ispitanika. Ostaje otvoreno pitanje koliko njih svesno podržava politiku Kremlja, znajući da u Ukrajini postoji običan rat, a ne „specijalna operacija“. U martu su neki sociolozi, uključujući Grigorija Judina i istraživače iz nezavisnog projekta Atina, procenili da je ova grupa 20-25 odsto. Na osnovu dostupnih podataka, teško je reći da li se taj procenat promenio u poređenju sa prvim mesecima rata. Odgovor na ovo pitanje pomoći će da se proceni buduća reakcija Rusije na moguće promene u vojnoj strategiji Kremlja.
Kako se desilo da milioni dozvole sebi da budu pretvoreni u zombije ne sofisticirane ideologije (koju Rusija nije uspela da stvori posle propasti SSSR-a), već primitivnog govora mržnje koji ispunjava često nespretni narativ? U izveštavanju državnih medija, podržanih velikodušno plaćenim internet trolovima, ne zanemaruju se samo uzročno-posledični odnosi i temelji logike, već čak i vreme i prostor imaju svoja pravila, iskrivljena nemogućim putanjama. Kako se desilo da u Rusiji XXI veka ožive najgore tradicije totalitarne propagande?
Indoktrinacija kao garancija „stabilnosti“
Primitivizacija informativne sfere pod kontrolom države samo je jedna od manifestacija primitivizacije javne uprave. To je zauzvrat rezultat postepene eliminacije pluralizma iz svih sfera javnog života u protekloj deceniji. U tom periodu, Rusija je evoluirala od mekog autoritarizma koji simulira političku konkurenciju, slobodu govora i otvorenost prema svetu, do vojne diktature. Nezavisni mediji, koji su se godinama borili za opstanak, na kraju su uništeni ili gurnuti u političku emigraciju u martu 2022. godine zbog uvođenja vojne cenzure. Trenutno širenje informacija koje nisu u skladu sa zvaničnim izveštajima Ministarstva odbrane o situaciji na frontu preti višegodišnjom zatvorskom kaznom. Takozvana parlamentarna opozicija, koja je nekada simulirala delimičnu nezavisnost od Kremlja, sada nadmašuje samu sebe, demonstrirajući lojalnost i bezuslovnu podršku ratu. Univerziteti se rešavaju „ne-zakonom orijentisanih“ naučnika, škole prolaze kroz progresivnu ideologiju u okvirima takozvanih. patriotsko obrazovanje.
Ekonomski model će takođe postepeno postati primitivan: posledice zapadnih sankcija i povlačenje stranih kompanija iz Rusije – dobavljača modernih tehnologija i inovativnog znanja – već se osećaju. To se uglavnom tiče najrazvijenijih sektora ekonomije. Potražnja za kvalifikovanim specijalistima opada. Potrošnja robe i usluga koje se ne smatraju najvaћnjim se smanjuje.
Kompanije u automobilskoj industriji primorane su da šalju zaposlene na obavezno neplaćeno odsustvo, a automobili proizvedeni u Rusiji biće lišeni brojne osnovne bezbednosne opreme (posebno vazdušnih jastuka). Zamena uvoza je nemoguća bez… preliminarni uvoz visokotehnoloških komponenti sa Zapada.
Pre rata, činilo se da se sa starenjem vođe i osifikacijom sistema povećava rizik od postepenog skretanja društva sa vlasti: simptomi pogoršanja raspoloženja pojavili su se, naročito, u anketama nezavisnog Levada centra u jesen 2021. Među raznim motivima koji su možda doveli do odluke o invaziji na Ukrajinu, igra se važna uloga u pokušaju da se održi politički status kvo. Ideja nije bila samo da se Ukrajina kazni zbog svojih demokratskih i prozapadnih težnji, već i da preuzme potpunu kontrolu nad ruskim društvom u uslovima vojne mobilizacije. Međunarodna izolacija je verovatno prepoznata u Kremlju kao faktor koji doprinosi trajanju političkog rukovodstva na vlasti, a u budućnosti – prenosu odgovarajuće države na sledeću generaciju elite.
Ovaj projekat bi mogao da bude uspešan samo ako se tri aktivnosti intenziviraju bez presedana. Prvo je rat morao da bude „spakovan“ u odgovarajuću propagandnu poruku. Apeluje na duboko ukorenjene strahove Rusa, ozlojeđenost, osećaj veličine, nezaslužene zloupotrebe i ima za cilj da evocira snažne negativne emocije. Drugo, bilo je neophodno prekinuti lak pristup alternativnim informacijama za primaoce – naročito jer, kako su pokazala istraživanja iz 2021. godine, većina Rusa nije želela rat i plašila su ga se. Treće, oni koji jesu dobili te informacije i usudili se da protestuju protiv invazije morali su da preduzmu prilično teške represivne mere kako ne samo da zatvore usta, već i da obeshrabre druge da slede svoj put.
Informacija Wunderwaffe
Vojna propagandna poruka bila je usredsređena na tri najvažnija narativanjihove linije, sadržaj i ton koji su prilagođeni trenutnim političkim potrebama Kremlja (otuda i uputstva za medije).
Krajnji cilj propagande nije toliko stvaranje doslednih laži da bi se zarazilo uverenjem da je nemoguće saznati istinu jer svi lažu. To dovodi do lažne simetrije i sada već dobro poznate izjave: „ništa nije potpuno nedvosmisleno“. Dolazi do zombifikacije: zatvorenosti otpora i sposobnosti da se razmišlja kritički.
Prva narativna linija koja je opravdala rat bila je da je Rusija zvanično ne sprovodi protiv Ukrajine, već samo „specijalna vojna operacija“ oslobađanja zemlje od „nacističkog“ režima, koji je lažno pristigao vlast. Ovaj režim, slepo podržan od strane Zapada, već osam godina „genocidno“ govori rusko stanovništvo Donbasa. Naravno, niko se ne opterećuje pravim podacima. Godine 2021 (osma godina rata u Donbasu), kao rezultat ograničenih borbenih sukoba između ukrajinske vojske i snaga pod kontrolom Moskve sa obe strane fronta, poginulo je ukupno 25 civila, a još 85 je povređeno. To je više od četvrtine manje nego 2020. godine, a najmanje od početka sukoba 2014. godine (podaci iz kancelarije Visokog komesarijata UN za ljudska prava). Izbegavanje reči „rat“ je bilo da se od samog početka ostavi utisak da su vojne operacije ograničene na teritoriju, ciljevi su usmereni precizno, civili neće trpeti, a pobeda će biti brza. Jedna reč, sve u belim rukavicama. Nastavak „specijalne operacije“ mesecima je objašnjen činjenicom da je Rusija morala da se suoči sa Ukrajinom, kao i da je bila izložena punoj snazi NATO-a, koji podržava „ukrajinske naciste“. Da građani ne bi brinuli, podaci o broju žrtava sa ruske strane nisu objavljeni od marta.
Odluka o invaziji je bila da izgleda kao jedina moguжa. „Rusija nije imala izbora“ bila je isprovocirana ekspanzijom NATO-a ka istoku (nažalost, te laži često repliciraju razni simetričari i korisni idioti na Zapadu). Ovaj narativ obogaćen je legendom da je Alijansa jednom dala svečano obećanje Moskvi da neće prihvatiti nove članice iz bivšeg sovjetskog bloka. Štaviše, da Putin nije odlučio da napadne, neprijatelji (Ukrajina, NATO) bi napali Rusiju – oni navodno već dugo žele da unište rusku državu i narod. Dakle, napad je predstavljen kao vid samoodbrane. Ovo nije novina ruske propagande. Dovoljno je podsetiti se zvaničnog narativa Pakta Molotov-Ribentrop, koji je skoro poslednje dve decenije isprao ovaj agresivni sporazum kao prinudni korak i demonstrira mudrost sovjetske diplomatije da ukloni egzistencijalnu pretnju sa SSSR-a.
Pored toga, ovaj narativ se zasniva na referencama na ključni nacionalni mit: Veliki patriotski rat i pobedu nad nacizmom 1945. godine, a to je kvintesencija ruskog mesijana i trauma povezana sa ogromnim gubicima stanovništva (procenjuje se da ima do 27 miliona žrtava u smislu celog SSSR-a).
Modeli razmišljanja i asocijativni refleksi, duboko ukorenjeni u kolektivnom mentalitetu, vešto su aktivirani. Vremeplov je nosio Rusiju do četrdesetih godina prošlog veka: invazija na Ukrajinu bila je nastavak odbrambenog rata, pravosnašan i sveti rat protiv apsolutnog zla. Od 2014. godine, povodom obeležavanja Dana pobede 9. maja, Rusija govori svetu: „Možemo to da ponovimo“. „Danas ubijamo neprijatelja, koji tada nije ubijen, 1945.“ – takve izjave mogu se čuti iz televizijskih programa kako iz usta vladinih zvaničnika tako i propagandista, posebno u popularnom tok-šouu Vladimira Solovjova. Danas su „nacisti“ svi oni koji Rusiji uskraćuju pravo da zadire u suverenitet drugih država. Na kraju, rat se predstavlja kao humanitarni čin najvišeg stepena, ponavljanje velikog herojstva Crvene armije, koje je oslobodilo Evropu od „braon kuge“. Ovog puta stanovništvo istočne i južne Ukrajine je „oslobođeno“. Umesto tela ubijene dece, silovanih žena i vezanih mučenih muškaraca, građani Ruske Federacije vide radosnu masu na TV-u u kojima se zahvaljuju majci Rusiji na šansi za normalan, srećan život. Sve što je u suprotnosti sa ovom slikom naziva se ukrajinska (ili opciona: zapadna, NATO, američka) provokacija. Horde propagandista izmiču svojoj koži kako bi na ovaj način predstavile masakre u Buhi, Irpenu i drugim ukrajinskim gradovima. Mogući štetni efekti stvarnih informacija koje mogu da prodru u javno mnjenje neutrališu se jednom vrstom inverzije: propaganda optužuje Ukrajince za sve ono što se, prema činjenicama, baca na rusku stranu.
Zašto bi vlasti u Kijevu ubijale sopstvene građane i zašto Rusi veruju u to? Prvo, zato što žive u sistemu koji je izrešetan od vrha do dna sa kulturom nasilja. Nasilje u Rusiji nije samo glavni regulator odnosa između vlasti i građana, već i sredstvo za oblikovanje odnosa u društvu. Najviše se čulo o rasprostranjenom nasilju u porodici (u 2018. godini, od posledica toga je umrlo najmanje 5 hiljada žena), ali i vrlo često ometa čoporeorijentiše u bolnicama (naročito psihijatrijskim i porodiljskim) i učenicima u školama (u ovom slučaju to je uglavnom psihičko nasilje sa ciljem da se forsira poslušnost). Poseban problem je sistemsko mučenje u zatvorima i fizičko i psihičko nasilje kao glavno sredstvo bušenja u vojsci.
Drugo, laži su često praćene izmišljenim dokazima. Kako objašnjava nezavisni portal „Vazhnye Historii“, propaganda Kremlja često manipulativno koristi foto i video snimke kako bi, na primer, dokazala da ukrajinska deca obožavaju Hitlera ili da je Volodymyr Zelensky narkoman. Opsesivno ponavljajuća teza da se vodi informativni rat protiv Rusije ima za cilj imunizaciju protiv alternativnih narativa koji podrivaju poruku Kremlja. Verovati im je izdati domovinu.
Druga narativna linija je strah Zapada. Ako neko vodi pravi rat, onda je to NATO protiv Rusije – a ne u prvoj deceniji. Rusija je navodno bila okružena NATO-om, uprkos činjenici da ih je bilo više od 20 hiljada. km kopnenih granica Federacije, dužina granica sa saveznicima pre invazije bila je nešto više od 1200 km (i biće udvostručena tek nakon pristupanja Finske NATO-u – kao rezultat odluke koju je diktirao isključivo rat u Ukrajini).
U propagandnom izlaganju neprijateljski planovi Zapada su izuzetno veliki: od oružane agresije do podele države kao rezultat podsticanjeg separatizma, informacionog rata uz upotrebu „pete kolone“ i „izdajnika naroda“ (naravno, govorimo o demokratskoj opoziciji, aktivistima, braniocima ljudskih prava, nezavisnim novinarima) do uništavanja nacionalnog identiteta, ruske kulture i „istinskih vrednosti“ dečija bezdušna„, LGBT+ prava). Svrha ovog narativa je stvaranje osećaja fizičke pretnje i pretnje identitetu kod publike. Širi se antizapadni mit: Zapad je gori od Istoka jer istočnjački despotizam dominira telom i zapadni liberalizam kvari dušu.
Najspektakularnija fikcija propagande Kremlja je legenda o američkim laboratorijama u Ukrajini, gde je navodno razvijeno biološko oružje koje bi moglo da utiče na odabrane etničke grupe (meta je, naravno, bila ruska etnička grupa). Navodno, izvršeni su eksperimenti na stanovnicima Donbasa. Čak je i specijalna parlamentarna komisija za istragu bila određena da prikupi dokaze o ovom pitanju.
Treća narativna linija je dehumanizacija protivnika. Ovo je možda najšokantnije lice televizijske propagande. U proleće 2022. godine, agresija i mržnja su se izlile iz nje, sadistička retorika se umnožila, postulati o istrebljenju ili prevashovanju miliona Ukrajinaca, nazvanih „životinje“, „neljudi“, „besne životinje“ (epiteti koji su se odnosili pre svega na one koji su se aktivno borili protiv osvajača). Obavljala je preventivnu funkciju, trebalo je da neutrališe podložnost Rusa stvarnim informacijama o ruskim ratnim zločinima. Na kraju svega, zločin se može počiniti samo nad ljudima.
Dakle, od samog početka narativ je izgrađen po logici plemenskog razmišljanja, crno-belo i binarno: „dobro“ je ono što moj narod radi i misli; „loše“ je ono što drugi misle. Stoga, moralni zakon proističe iz same činjenice pripadnosti „sopstvenom“.
Agitational Acrobatics
Propagandisti nisu naročito vezani za ideju o konstruisanju koherentne poruke, a stvarnost je više puta ispravljala njihove te stvari. Nakon što nije bilo moguće sakriti neuspeh planova za osvajanje cele Ukrajine, navijačko optimistična obećanja o skoroj zapleni Kijeva i likvidaciji „nacističkog rukovodstva“ konačno su promenjena tezom ministra odbrane Sergeja Šojgua da je „specijalna operacija“ odložena jer Rusija „želi da izbegne civilne žrtve“. Neke teme (kao što možete da pretpostavite) nisu pale na plodno tlo među adresarima, niti su ih zabrinule. Pretpostavlja se da se to dogodilo histeričnim zastrašivanjem nuklearnim ratom: još u maju je jedan od glavnih ruskih propagandista, Dmitrij Dmitrij Kiseljov, u svom programu pokazao simulaciju poplave britanskih ostrva raketama Sarmat, ali su kasnije takvi izveštaji postali retki, a u avgustu je pažnja bila usmerena na nuklearnu pretnju povezanu sa borbama u blizini Zaporizhia NPP
Ruska podrška „specijalnoj operaciji“ pojačana je povezanim temama koje bi trebalo da stvore ilusorni osećaj normalnosti. Među njima su posebno pokušaji vlasti da održe ekonomsku stabilnost u uslovima rata sa Zapadom i ofanziva sankcija. Pored toga, primaoci propagande su uvereni da Rusija izolovana od strane Zapada ima neograničene mogućnosti za saradnju sa globalnim nenastajačkim (uglavnom azijskim i afričkim zemljama). Mnogo se govori o socijalnim transferima za stanovništvo, sprečavanju nezaposlenosti, planovima za inovativni razvoj, zameni ekonomske saradnje sa Zapadom saradnjom sa ostatkom sveta, na kraju “ tehnološkim suverenitetom». Ovaj poslednji termin podrazumeva zamenu visokotehnološke robe i komponenti sa Zapada domaćim proizvodima. U stvari, obično se svodi ili na ilegalni uvoz zapadnih proizvoda ili na potragu za zamenama iz Azije.
Primitivno – a opet deluje
Glavni zadatak propagande je da izazove agresiju kod gledaoca, a zatim da je preusmeri na određene objekte. Prema elementarna pravila, ona apeluje ne na urazumevanje, već na jake emocije i stereotipe. Šansa za efektivnost poruke je dosledna vožnja određenog sadržaja u glave. Ne moraju da budu dosledni, ali moraju da budu preplavljeni, preplavljeni; entuzijazam mora da otupi volju i sposobnost da sagleda svaku drugu poruku, uključujući činjenice.
Postoji prilično suptilna igra sa kognitivnim mogućnostima primalaca. Oni su obično u stanju da provere televizijski program sa činjenicama o svakodnevnom životu, ali ne u vezi sa međunarodnom politikom. S jedne strane, oni su šokirani nepotvrđenim lažima o drugim zemljama, a sa druge strane, predstavljaju im se enormnost zla koje preti Rusiji, a strah od pretnje treba da oslabi njihovo protivljenje pogoršanju uslova života. Zahvaćeni strahom za sopstvenu bezbednost, moraju poslušno da se okupe pod barjacima moći, jer samo ona može da ih zaštiti. Zarad sopstvene nekažnjivosti, vlasti se pobrinu da društvo pristane da bude tihi saučesnik u ratnim zločinima. To se radi tako što se sugeriše uverenje da većina entuzijastično podržava vlast; protivnici su zapravo ucenjeni mogućnošću da budu izbačeni iz zajednice.
Pojačana propaganda je potegla čak i nadrealne oblike. Znak pripadnosti patriotskoj zajednici koja je odvojila „pleme“ od „neljudi“ bilo je pismo Z, koja potiče iz latinskog pisma i nije povezana sa ruskim kulturnim kodovima. To simbolizuje veliki eksperiment masovnog ispiranja mozga, kao da vlasti istražuju granice do kojih može da dođe. Ovo je još jedna manifestacija nepoštovanja stanovništva Kremlja, koja se smatra pasivnom biomasom, koja će doživeti i svariti svaku besmislicu.
Zaista, želja za kritičkim razmišljanjem (i tako slaba u društvu u kojem vlast vekovima urezuje snove o proširenju prava pojedinaca) ustunja mesto potrebi za jakom državom, jer samo ona stoji između građanina i mračnih, destruktivnih sila. U takvoj situaciji, prirodni instinkt je da pokušate da očuvate postojeće smernice koje je postavila televizija, kao i da ne tražite alternativne izvore informacija. Ovo poslednje bi samo slomilo ovu krhku ravnotežu bez ponude bilo kakvih sredstava zaštite zauzvrat.
Čini se da bi jedini način da se razbije propagandni mehur, u kojem su Rusi uspeli da se nagode dovoljno udobno za šest meseci rata, bio spektakularan vojni poraz u Ukrajini takvih razmera koje ni televizija nije mogla da sakrije, i iznenadni ekonomski kolaps, ublažavanje kojih vlasti ne bi imale dovoljno budžetskih sredstava. Svi alati za podrivanje Putinovog režima su u rukama Zapada.
U tom kontekstu, simptomatično je zabrinutost vodećih ruskih propagandista posle uspešne ukrajinske kontraofanzivne operacije u regionu Karkiva u septembru. Izgleda da ne postoji dosledno uputstvo za komunikaciju. Pokušaji smirivanja raspoloženja (ništa loše se nije desilo, sve ide po planu) praćeni su, s jedne strane, anksioznošću, a sa druge – sve glasnijim kritikama trenutnog načina sprovođenja „specijalne operacije“ i pozivima na eskalaciju neprijateljstava. Dok je Ministarstvo odbrane Ruske Federacije eufemistički nazvalo povlačenje Karkiva „organizovanim transferom trupa“, na društvenim mrežama Kremlj je sve više suočen sa aktivnim „ultra-patriotama“ na čelu sa Igorom Strelkovim-Girkinom: oni često kritikuju neefikasnost vojnog i političkog rukovodstva u veoma teškim rečima.
Češće nego što nije, teza se čuje da Rusija vodi odbrambeni rat protiv svih napora NATO-a, pa je potrebna mnogo veća socijalna mobilizacija, koja se može pročitati kao pokušaj pripreme društva za izuzetno nepopularnu opštu vojnu mobilizaciju (vlada je najavila takozvanu . „delimična mobilizacija“, koja je već izazvala proteste u mnogim gradovima Rusije). Dalji porazi ruske vojske ne samo da mogu da potkopaju podršku vlasti, već i da oslabe lojalnost propagandista i predstavnika birokratske elite: da li zaista vredi žrtvovati sve i prodati je Kremlju?
Prevod sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektivno ogledalo: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće, i trebalo je da bude tako lepoOh, novogodišnji poklon za Rusiju, da li da razgovaramo o istoriji, zastoj u Minsku
Originalni naslov članka: »Wojenne porno“ rozijski propagandi
