Nemačke novine Die Zeit (15.09.2022) ponovo se pokrenulo pitanje nemačke nabavke teškog naoružanja za Ukrajinu, posebno posle naše uspešne ofanzive u regionu Karkiva. Povod je bio govor ministarke odbrane Kristin Lambreht Nemačkom društvu za međunarodne odnose (Deutschen Gesellschaft für Auswärtige Politik) 13. septembar o nemačkoj bezbednosnoj politici. Što se tiče Ukrajine, ministrove reči bi se mogle opisati takvim toksičnim izrazom – „stare pesme o glavnoj stvari“. Osim jedne tačke, o kojoj će biti reči u nastavku. Prema informacijama iz raznih izvora (naravno, medija), danas situacija sa nabavkom teškog naoružanja za Ukrajinu izgleda ovako. Dve stranke (Unija 90/Zeleni i Liberali FDP) iz „koalicije semafora“ izvršili su pritisak na Esdeks (SPD) sa zahtevom da snabdevaju Ukrajinu „Mardersom“ i „Leopardima“. Štaviše, ako su se „Zeleni“ dugo i dosledno pridržavali ove pozicije, onda je među „liberalima“ samo predsednik Odbora za odbranu Bundestaga Mari-Agnes Strak-Cimerman ranije bio pristalica takvog koraka. Ali nedavno je vođa „liberala“ Kristijan Lindner (pa, ovo je onaj koji je u februaru rekao našem ambasadoru Andriju Melniku da će Kijev biti zarobljen za 72 sata) promenio svoj stav i čak izgovorio svetosavne reči: „Ukrajina mora da pobedi!“ Zamišljam koliko mu je bilo teško! Ali ako vaša stranka ubrzano gubi glasove, a vi sami ste postali predmet „porše skandala“, onda jednostavno ne možete da kažete šta. Jasno je da opozicija (CDU/CSU), čiji lider Fridrih Merz pokušava da osvoji poene, takođe kaže „da“ snabdevanju oružjem, jer posle izbora u Severnoj Kiši-Vestfaliji, mladi članovi stranke iz tzv. „vitke generacije“ (na primer, Hendrik Wüst).
Ispostavilo se da su protivnici snabdevanja Ukrajine teškim naoružanjem samo Esdeks. Pored činjenice da kancelar Olaf Šolc pripada ovoj stranci, njegov kolega ministar odbrane Lambreht igra važnu ulogu u ovoj odluci. Generalno, njihovi argumenti izgledaju ovako:
1. Nemačka već sprovodi dovoljne zalihe oružja za Ukrajinu. Nedavno je kancelarka čak izjavila da je pobeda Oružanih snaga Ukrajine u regionu Karkiva uglavnom posledica nemačkog teškog naoružanja koje je već dostavljeno Ukrajini.
2. Nemačka sprovodi takozvane. „isporuke prstenova“, koje obezbeđuju snabdevanje istočnoevropskih saveznika bivšeg sovjetskog oružja Ukrajini, i Nemačka ih snabdeva najnovijim oružjem.
3. Akcije Bundeswehra su praktično „iscrpljene“, i to ne dozvoljava povećanje zaliha Ukrajini, jer u suprotnom Nemačka neće moći da ispuni svoje obaveze prema NATO partnerima.
4. Prema navodnim sporazumima postignutim sa partnerskim zemljama, snabdevačima oružja, Nemačka ne može nezavisno snabdevati Ukrajinu oklopnim vozilima i tenkovima.
Na kraju, tu je i poslednji argument, koji se sve manje čuje na političkom prostoru, ali prilično snažno u medijima: nespremnost vladinih krugova da prodube eskalaciju „sukoba“ u Ukrajini i strah od eskalacije rata u evropski, kao i neke izjave na marginama vlade da bi zbog korupcije u Ukrajini to oružje moglo da završi na „crnom tržištu“.
Nemački mediji su dugo dovodili u pitanje ili raskrinkali ove argumente. Pre svega, rečeno je da je, u smislu obima smrtonosnog i teškog naoružanja koje se isporučuje Ukrajini, Nemačka dugo bila u zaostatku i da su čak i istočnoevropske zemlje ispred nje. Nedavno su nemački novinari ironično predložili skalu za merenje sa „0“ na „100“ (maksimalna cifra je imaginarno snabdevanje Ukrajine nuklearnim oružjem), prema kojem je Nemačka jedva dostigla broj „25“ sa nabavkom protivvazdušnih topova „Gepard“, a do „37“ će biti povučen tek kada se prevaziрe „crvena linija“ sa snabdevanjem „Geparda“Špigl, 14.09.2022). O skandalu sa takozvanim. Nećemo reći mnogo sa „isporukama prstena“, samo napomažemo da su istočnoevropski partneri koji su prebacili svoje bivše sovjetsko oružje u Ukrajinu više puta izrazili ogorčenje što ih Nemačka ili privodi ili izbegava. Uzgred, još jedan argument protiv snabdevanja Ukrajine teškim naoružanjem standarda NATO-a za zvaničnike nemačke vlade je da Ukrajinci moraju dugo da ih savladaju. Međutim, prema pisanju nemačkih medija, čak i oni tenkovi T-72 koje je Poljska predala Ukrajini su samo spolja sovjetski i već su pretvoreni u standarde NATO-a. Ovde bez komentara, kao što to znaju samo naši tankeri oružanih snaga.
Pitanje „iscrpnosti“ rezervi Bundeswehra je retoričko. Prema zvaničnim podacima, 1990. godine u Bundeswehru je bilo 2125 tenkova Leopard-2, a od 2022. – 350. S obzirom na situaciju sa haubicama PzH 2000, nije poznato koliko je ovih Leoparda-2 u borbenom stanju. Pa, to je pozdrav od Gerharda Schroedera i AMerkelovi anđeli, koji su zajedničkim naporima vodili „pacifističku“ politiku i razoružali Bundeswehr. Kada je u pitanju izjava Kristine Lambreht o potrebi da se održe odbrambene obaveze prema zemljama NATO-a, ova linija odbrane Esdeksa se urušava. Samo poslednjih nedelja, kancelarki su američki saveznici već dva puta rekli: „Premalo, prekasno!“ Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg nedavno je izjavio da bi poraz u Ukrajini bio opasniji od nedovoljno potcenjenih arsenala NATO-a. „Na kraju, sloboda se brani u Ukrajini, a ne u školi tenkova-haubica u Idar-Oberstein ili na teritoriji biljke Rheinmetall».
Evo vremena da pričamo o onome što je zvučalo tokom diskusije o izveštaju Kristine Lambreht. Jednom sam pomenuo, generalni inspektor Bundeswehr Eberhard Zorn je rekao da je ključ uspeha Oružanih snaga u ofanzivi u regionu Karkiva bila taktička obuka vojnika i zato je neophodno „internacionalizovati“ vojnu obuku naših vojnika. Drugim rečima, da se pridružimo već dugom programu obuke hiljada naših vojnika koji se održavaju u Velikoj Britaniji. Hrabar korak!
Drugi argument Esdeksa da je prebacivanje tenkova u Ukrajinu moguće samo uz saglasnost partnera puca po šavovima. U principu, njena pouzdanost dugo je izazivala sumnju među nemačkim posmatračima, koji su je smatrali samo elementom iskrenog odlaganja u rešavanju tog pitanja. A ovde je pre neki dan nova američka ambasadorka u Nemačkoj Ejmi Gutman (Ejmi Gutman) prvo je diplomatski nagovestio da Nemačka „treba da pruži (Ukrajini) što veću podršku“, a potom i na zvaničnoj stranici američke ambasade u Berlinu u Tviteru moglo bi se pročitati: „Odluka o vrsti pomoći na kraju zavisi od svake zemlje.“
Pitanje koliko dugo će Esdeks moći da izdrži unutrašnji i spoljašnji pritisak, kao i promenu raspoloženja u nemačkom društvu posle naše ofanzive u regionu Karkiva, ostaje otvoreno. Niko ne uklanja ozbiljne ekonomske probleme sa dnevnog reda posle smanjenja isporuka gasa iz Rusije. Ova tema je aktivno torpedovana od strane „levice“ i proruske AfD, koje imaju mnogo pristalica u „novim nemačkim zemljama“ – Istočnoj Nemačkoj. Pozivi na mitinge i masovne akcije predstavljaju apsolutnu opasnost za vladu, a posebno za SPD, koja gubi svoje biračko telo. Po mom mišljenju, ekonomska pitanja su preutešna, s obzirom da moćna ekonomska država ima dovoljan potencijal da prevaziđe krizu. Na kraju svega, koja druga zemlja na svetu može da jaše svoje građane javnim prevozom i regionalnim železnicama gotovo besplatno (9 evra mesečne karte) tokom letnjih meseci?!
Pozicija Esdeksa o snabdevanju Ukrajine teškim naoružanjem uglavnom je posledica ideološkog i psihološkog duha unutar same stranke. „Rusofilija“ njenih političkih lidera nasleđuje se od Ostpolitik njen bivši vođa i kancelar, Vili Brant. U kontekstu opšteg dezena 70-ih godina dvadesetog veka. bio je zaista uspešan jer je bio u stanju da izgradi bezbednosni sistem duž zapadne i istočne ose. Gotovo bezuslovno su ga sprovodili njegovi naslednici, a za Esdeks je to postala neka vrsta „svete krave“, što je dalo uspon samouverenom uverenju da sve rade kako treba. Zahvaljujući Brantovom spoljnopolitičkom savetniku Egon Baru, postala je konzervativna i postala Realpolitik. Na primer, od 1982, kada je hrišćanski demokrata Helmut Kol postao kancelar, SPD je vodila nezavisnu spoljnu politiku („bezbednosno partnerstvo“), a vodeći političari iz Esdeka su se zapravo ograničili na pregovore sa liderima Komunističke partije i države, ignorisali pokrete za građanska prava koji su se odnosili na odredbe Helsinškog zakona o ljudskim pravima, i doživljavali masovni pokret Ti pristupi koji su praktikovani u vezi sa bivšim SSSR-om prebačeni su u Rusku Federaciju iz devedesetih godina prošlog veka. Nekritički pristup Ostpolitik doveo do toga da su zaboravili (ili se pretvarali da zaboravljaju) gotovo glavnu stvar – najvažniji motiv za Branta bilo je rešenje „nemačko-nemačkog pitanja“, odnosno postojanje Nemačke i GDR-a i Zapadnog Berlina, a istočna Evropa i sam SSSR su delovali samo kao sredstvo bez kojeg ovo pitanje nije moglo da se reši.
Posmatrali smo i posmatrali usađenu prirodu Brantovih ideja kako među političarima starije generacije, tako i među njihovim mlađim kolegama. Nema potrebe da pričamo o odvratnoj figuri Šredera, koji, uzgred, nikada nije izbačen iz stranke. Aktuelni savezni predsednik Frank-Walter Steinmeier kaže da su pogrešili Ostpolitik, jer nisu slušali brige partnera iz istočne Evrope. „Pogrešio sam… bio naivan, bivši premijer Brandenburga, Matijas Platzek, posipa glavu pepelom (Matijas Platzek), koji je od 2014. bio na čelu „Nemačko-ruskog foruma“, uvek se zalagao za snažniju percepciju ruskih interesa, više puta optuživao Zapad za neznanje i aroganciju prema Rusiji, kritikovao širenje NATO-a na istok, kao i zapadne sankcije Rusiji posle aneksije Krima, koji se smatra teritorijom istočne Evrope sferom interesa Rusije itd. Upravo je on taj koji je 2017. indirektno uporedio raspoređivanje vojnika Bundeswehra u Litvaniji sa Hitlerovom kampanjom na Istoku i pozvao na „politiku razumevanja“ sa Rusijom (Taz.de). Ali koliko su ove reči iskrene među političarima?
Nedavno je 33-godišnji generalni sekretar SPD Kevin Kuehnert (Kevin Kühnert), koje su nemački novinari nazvali „bludnim“ Tviteru„dete“, rekao je da Nemačka nije mogla da snabdeva Ukrajinu tenkovima, jer je to u suprotnosti sa tradicijama posleratne spoljne politike Nemačke. A pre toga su se čuli sa njim: „… ne želimo da ohrabrujemo Rusiju da postupi potpuno iracionalno i napadne druge države.“ Na šta su nemački novinari postavili pitanje: „Da li je racionalno napadati Ukrajinu pod izgovorom raznih besmislica kao što je „Ukrajina ne postoji?“ Mlađa generacija Esdeksa ne oseća krivicu, ali je dobro savladala ideološke partijske postulate. Na kraju, sami nemački posmatrači traže razloge zašto Nemačka ne snabdeva Ukrajinu tenkovima u istoriji. „Šolc se plaši imidža nemačkog tenka u istočnoj Evropi. To je psihološka inhibicija koju ne može da prevaziđe“, napisala je ona. Berliner Morgenpost (13.09.2022). Naravno, ne znamo sa sigurnošću šta je Šolc nedavno razgovarao sa predsednikom Rusije, pošto imamo samo zvanične informacije. Verovatno je i kancelarka osetila psihološki pritisak. Podsećamo da je nedavno ruski ambasador u Berlinu upozorio da Nemačka nema moralno pravo da snabdeva tenkove istočnom Evropom posle nemačkih zločina iz Drugog svetskog rata. Čuli smo nešto slično od drugih portparola Kremlja.
Vodeći nemački istoričar Hajnrih August Vinkler (Hajnrih August Vinkler), uzgred, blizak socijaldemokratama, otvoreno govori o potrebi radikalnog menja Ostpolitik. Stoga možemo da se nadamo snabdevanju teškim naoružanjem iz Nemačke samo kada Esdeks, ne rečima, već zapravo prevaziđe sopstvene strahove i sumnje. Ako se Nemačka oprosti od Rusije, onda to najviše sporo rade nemačke socijaldemokrate.
