Kako se nositi sa saradnicima? Kako reintegrirati de-okupirane teritorije? Šta bi trebalo da urade Ukrajinci koji su se pridružili okupacionoj vojsci? Šta bi trebalo smatrati našom pobedom? Sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine Oleksij Danilov, koji je učestvovao na IX Sveukrajinski forum lokalne samouprave održan u Lvivu, podelio je sa nama svoja razmišljanja o ovim i drugim pitanjima.
– Lokalna samouprava je u stanju i pod stresom rata. Koje su njegove snage i slabosti?
– Nažalost, za sve godine naše nezavisnosti nije bilo moguće izgraditi stabilan sistem lokalne samouprave, a mi samo pristupamo tim pitanjima. Mada, po mom mišljenju, morali su da se obraćaju devedesetih godina prošlog veka.
Kao rezultat produžene okupacije Ruske Federacije – koja je bila dominantna u SSSR-u, našoj zemlji, nasledili smo sovjetski sistem vlasti, uključujući i lokalnu samoupravu. Tek sada, posle usvajanja zakona o decentralizaciji, kada su zajednice stvorene, imamo prvi korak ka održivim zajednicama – kao što bi one trebalo da budu u modernoj evropskoj zemlji u koju se krećemo.
Kada je u toku stres, tokom otvorenog rata Ruske Federacije, koji je počeo 24. februara, velika većina lokalnih samouprava, lidera zajednica, lokalnih poslanika, tela koja rade na teritoriji lokalne samouprave besprekorno je obavljala svoje funkcije. Naravno, bilo je manjih problema sa saradnicima na određenim teritorijama, ali to nije bila masovna saradnja lokalnih samouprava. Generalno, lokalna samouprava je najživlja institucija koja postoji na teritoriji naše zemlje.
– Proces reintegracije dekupažiranih teritorija. Posle Drugog svetskog rata poznat je samo jedan primer de-okupacije velikih teritorija – oslobođenje teritorija koje su Srbija okupirala od strane Hrvata. Imamo li od koga da uzmemo primer? Moramo li da razvijemo sopstvenu jedinstvenu alatku?
– Primer Hrvatske danas baš i ne odgovara, bio bih bliži primeru 91. godine, kada su se baltičke zemlje povukle iz okupacije Od strane Sovjetskog Saveza. Oni su to uradili besprekorno, a sada sve tri zemlje žive kvalitativno u Evropskoj uniji, članice su NATO-a. Nažalost, kada smo imali takvu priliku 91, kada smo se takođe povukli iz sovjetske okupacije naše zemlje, nismo koristili ovu šansu. Ostavili smo trupe okupatora na teritoriji naљe zemlje, priиamo o Sevastopolju, Krimu. Nismo očistili tela koja su se bavila bezbednošću u sovjetsko vreme na teritoriji naše zemlje – promenili smo znak, a ono što se dešava našoj zemlji su posledice svih nemara, da nismo rizikovali 91 godinu i da nismo počeli da gradimo novu zemlju.
Prema starim sovjetskim modelima, kretali smo se na određeno vreme, a posledice toga su veliki rat koji danas postoji na našoj teritoriji. Ali iskustvo koje ćemo danas dobiti, i isplata života našeg naroda, naših građana, koje sada plaćamo za našu nezavisnost, trebalo bi da nas dovede do određenog algoritma za rešavanje takvih pitanja kako to više ne bi postojalo. Ovo je naša šansa da izgradimo veliku zemlju, modernu, i mladi ljudi će to definitivno iskoristiti i rešiti je.
– U Ukrajini su proruske ličnosti često dolazile na vlast na demokratski način. Posebno je to bilo 2015. godine, kada su proruski političari izabrani za gradonačelnike na već dekupaћkim teritorijama Donbasa, koji je kasnije otiљao na saradnju. Kako sprečiti na ovim prostorima ponovni dolazak ljudi koji imaju tendenciju da sarađuju sa neprijateljem?
– Demokratija, naravno, ima svoje mane, različite političke strukture mogu da učestvuju u određenim procesima. Međutim, ključ da se osigura da se ti procesi ne odvijaju je besprekorna primena Ustava i zakona naše zemlje. Ako to uradimo, nećemo imati muke koje smo imali od izbora 2014. i 2019. godine.
Danas imamo zakon o političkoj stranci. Jasno definiše šta je ta struktura, gde treba da ima ćelije, u kojoj količini itd. Ali, nažalost, malo ljudi jeste proveravalo prisustvo tih političkih struktura, a mi smo imali političke projekte poput pečuraka posle kiše, a hranila ih je Ruska Federacija (sada je velika većina već zatvorena zbog odluka Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu i odluka sudija) na taj način završila na našoj teritoriji.
Taman kada nismo očistili našu teritoriju od onih pacova koji su ostali od devedesetih, dvesta godina prošlog veka, dopunjavanje ovih pacova trajalo je sa tri takve invazije: prva – posle kolapsa SSSR-a 91; u 98. godini, kada je u regionu Donetsk postojao izvesni dominant proruske strukture i oni su se „naslonili“ na našu teritoriju; i 2004, kada su bili predsednički izbori, a leti ih je bilo dosta ovde, a neki od njih su i dalje nosili izvezene košulje i govorili nam kako da živimo.
Zato je neophodno mirno pljačkatida očiste svoj rad i očiste, očiste i još jednom očiste smeće koje se nalazi na našoj teritoriji. Mislim da posle ovog rata niko neće sumnjati da proruski projekti uopšte nemaju pravo da postoje na teritoriji naše zemlje.
– Nedavno ste u jednom intervjuu, na pitanje „kako se slažemo sa stanovnicima budućih dekupaћkih teritorija?“ rekli da ne moramo da se slaћemo sa njima, veж sa nama. Gde leži ta linija između nas i njih, gde je linija između prisilne saradnje i svesne, kriminalne?
– Ne razumem zašto postavljamo ovo pitanje. Ovde nema razgraničenja. Postoji jasna ideja o procesima. Na teritoriji zemlje postoji Ustav i zakoni. Ako ih prihvatite i živite po zakonima ove zemlje, prema njenom Ustavu, onda ste državljanin ove zemlje. Ako ne želite da živite po našim zakonima i Ustavu – svet je veliki, molim vas, bilo gde u svetu možete da idete i radite svoj posao. Zamislite da se neki od vas sada nađu u inostranstvu i kažu da mi se ne sviđa ustav i zakoni ove zemlje – ovo je potpuni apsurd. A kada počnu da nam nude – a hajde da to promenimo jer nam se ne sviđa – to ne funkcioniše tako. Ovo više nije demokratija, drugačije se zove.
Zato moramo jasno da razumemo jednu jednostavnu stvar: ko ne voli našu dragu ćerku – molim vas, svet je veliki, idite bilo gde, nikoga nećemo zadržati. Ali oni koji ostaju na toj teritoriji moraju da žive u skladu sa našim zakonima, u skladu sa našim Ustavom i regulatornim dokumentima koji postoje u našoj zemlji. I ne može biti druge stvari, jer će biti posledica koje sada imamo.
– Šta treba da urade oni Ukrajinci koji su sada na okupiranim teritorijama i kojima preti prisilna mobilizacija okupacionim snagama?
– Ako ova ili ta osoba nije dobrovoljno pala u te trupe, ni u kom slučaju ne bi trebalo da puca u pravcu naše vojske i da se preda prvom prilikom. Tada će postojati garancija da će ta osoba ostati živa i da će život biti manje-više zaštićen. U suprotnom, još jednom naglašavam, imamo svoje zakone. A onda da kažemo da to nismo znali, nismo bili upozoreni – to ne može tako da funkcioniše.
– Koji su parametri ukrajinske pobede od Oleksija Danilova?
– Imam tri pobednička parametra. Velika je pobeda – kada dođe do defragmentacije Ruske Federacije, kada će ovo čudo koje je do nas nestati sa mape u granicama u kojima ona postoji. Za sve nas, biće to velika pobeda za Rusiju da prestane da gura nos u strane zemlje.
Postoji pobeda kada stojimo na našim granicama 91 godinu, kada ćemo moći da oslobodimo našu zemlju od okupatora, poslednjeg zatvorenika koji je odneo kući svoju rodnu zemlju.
I tu je najveća pobeda – kada gradimo svoju zemlju. Tek smo poиeli da se bavimo ovim problemom. Kada vam je stalo do države, kada vidite 10-15-20-30 godina unapred i donosite odluke u skladu sa takvim blagoslovom. Tada ćemo imati veliku pobedu – našu veliku zemlju.
