Da bi se izazvao strah i uznemirenost u drugim zemljama sveta, nije neophodno biti snažan, moćan i nepobediv. Možete jednostavno formirati odgovarajuću sliku u mašti javnosti i uspešno je promovisati. Nije važno da li govorimo o građanima sopstvene države ili stanovnicima drugih zemalja i cele planete.
Moskva je savršeno asimilirala ovu istinu. Kremlj ima višegodišnje iskustvo u manipulisanju, pretnjama i ležanju na globalnom nivou. Mit o moći i naizgled legitimnim geopolitičkim ambicijama Kremlja, njegovom pravu da određuje sudbinu čitavih zemalja i kontinenata, formira se na izmišljenim pričama o nepostojećim izuzetnim pobedama. Sezona mešavine carskog velelepnosti, arogancije i mesijana. Velikodušno se finansiraju velikim monetarnim resursima, podmićivanjem stranih političara i igranjem na svetskim energetskim tržištima.
Rusija je ostvarila ozbiljan napredak u uzroku svetske propagande imidža zemlje koja ne postoji. Moskva je imperija koja trguje ne samo naftom ili gasom. Glavna vrednost za to nastaje izvozom straha, laži i obmana. Zatim se pretvaraju u geopolitičke bonuse i dividende. Dozvoljavaju vam da uništite temelje svetskog poretka, promenite granice, zaplenite teritorije i uništite druge nacije.
Stvaranje atmosfere straha protiv pozadine užasnih zločina i neviđene krutosti odavno je omiljena stvar Moskve. Između masovnih pogubljenja Novgorodijana koje su počinili optrinici Ivana Strašnog 1570. Ali sve su to manifestacije istog simptoma „misteriozne ruske duљe“. Što se osetilo u brojnim zločinima koje su Rusi počinili nad drugim narodima. I značajan broj njih pada na Ukrajinu. Zločini Moskve nisu višak izvođača. Ovo je jedna od karakternih osobina imperije, njena fundamentalna suština.
Blef na ivici faula je još jedna omiljena geopolitička tehnika Rusije. Ali ovog puta se agresor preračunao. Činjenica je da su i obični Rusi i sam Kremlj, posle mnogo godina otrovne propagande o sopstvenoj veličini i pravu na prekrajanje granica drugih država, verovali u svoju moć i nepobedivost. Zbog njegove vojske. U prisustvu naprednog oruћja i tehnologija. Nezavisno od zapadnih komponenti za proizvodnju oruћja. U najboljim svetskim raketama, tenkovima, avionima protivraketne odbrane i brodovima. U elitnim vojnim jedinicama koje ne postoje u stvarnosti. Kod briljantnih komandanata koji su zapravo korumpirani i bez posebnih talenata. U moćnu ekonomiju koja je zapravo izgrađena na izvozu sirovina.
Otuda to divlje iracionalno verovanje u zarobljavanje Kijeva za tri dana. U trijumfalnoj kampanji u Evropi i pristupu Engleskom kanalu. Činjenica da Ukrajina neće odoleti, već će položiti oružje posle prvih udara i pojave ruskih tenkovskih kolona. Da će Zapad izraziti novu duboku zabrinutost i pomiriti se sa realnošću. I neće se usuditi da pomogne Ukrajini, da, ne daj Bože, ne naljuti velikog ruskog medveda, koji je želeo novu krv.
Govoreći pre početka potpune invazije na Ukrajinu, Putin je verovao u svoju genijalnost i rusku moć. Verovao je u mit koji je negovao i podržavao, naročito, sebe. Kako za unutrašnju tako i za spoljašnju upotrebu, da bi se obmanuo veliki deo sveta. A sada, zajedno sa svim Rusima, postao je sopstvena ћrtva. Pre 24. februara, predsednik agresorske države bio je siguran da će jedan strašan izgled biti dovoljan da parališe ukrajinski otpor. Jedno oštro verbalno upozorenje zemljama NATO-a biće dovoljno da Sjedinjene Države i Evropa budu u stanju omamljivanja. Ispostavilo se da je realnost drugačija nego što se očekivalo u Kremlju.
Strah od ljutnje ruskog medveda, koji izgleda ima veliku moć i može adekvatno da se odupre celom NATO bloku zajedno sa Sjedinjenim Državama, više puta je zasenio trezveno razmišljanje mnogih političara. Posejao je paniku i utučenost. Izazvao letargiju i poslušnost. Isprovocirao je kurs ka umirivanju agresora i flertujući sa njim. Prisiljen da živi u zatočeništvu iluzija i pristrasne percepcije stvarnosti. Da se laže i da bude sposoban da izrazi duboku zabrinutost zbog agresivnih akcija Rusije. To je bio slučaj tokom agresije u Gruziji 2008. Situacija se ponovila posle aneksije Krima i invazije ruskih vojnih jedinica u Donbasu.
Naravno, to nije bilo bez sposobnosti Kremlja da suptilno oseti psihologiju društava, da razume ranjive slabosti celog modernog Zapada i pojedinih političara. Ne snaga Rusije, već slabost i neodlučnost svetskih političkih elita omogućila je Moskvi da sprovede svoje agresivne avanture. Ali sve varljivo i lažno će pre ili kasnije biti razotkriveno. To se desilo sa likom užasnog i strašnog ruskog medveda.
Ruski propagandisti formirali su svoje mitove o vojnoj moći i nepobedivosti ruske vojske, o snazi ruske ekonomije i globalnom uticaju Moskve na klimavu nepevn fondacija. Čim se neko usudio da odbije sledeće agresivne planove Kremlja, slika nastala propagandom počela je brzo da se urušava. Ništa nije doprinelo razotkrivanju mita o ruskoj vojnoj moći kao agresiji Rusije na Ukrajinu. Ispostavilo se da je krvožedni medved, koji je tvrdio da je „druga armija sveta“ i da će se boriti sa NATO-om i stići do Engleskog kanala za dve nedelje.
Autoritarni režimi i imperije često pate od kompleksa sopstvene veličine i odabranosti. Imperija kao što je Rusija može dugo da se drži lažnih ideja. Da ulije strah i, zahvaljujući blefu, svaki put postigne nove ustupke. Ali, čim surova stvarnost potpuno razbije izmišljene mitove o snazi i nepobedivosti, njeno urušavanje se dešava. Jer laži koje su učvrstile carstvo iznutra više ne funkcionišu.
U skorije vreme, značajan deo populacije planete Zemlje doživljavao je Rusiju kao autoritarnu, nedemokratsku, ali dovoljno jaku državu. Jedan od geopolitičkih igrača na koje treba računati. Mnogi su se ozbiljno plašili ruskih trupa i verovali su da Moskva zaista ima na raspolaganju „drugu vojsku sveta“ u smislu moći. Neki od naivnih zapadnih političara su čak ozbiljno planirali da stvore savez sa Rusijom protiv Kine. I veoma se plašio zbližavanja Pekinga i Moskve.
Možda nisu voleli Rusiju, ali su gledali njene kriminalne aktivnosti i agresivnu retoriku kroz prste. Oni su sa čudnom snishodljivošću tretirali nove akcije agresora kako bi potkopali svetski poredak i globalnu stabilnost. I prelako su zaboravili na grehe iz prošlosti. Ali, da li će se ovakav stav nastaviti nakon što svet konačno vidi pravu lažnu, krvavu i ružnu suštinu Moskve? Video sam njenu slabost i nestašnost. Sadizam i okrutnost. Osećanja bespomoćnosti i smešni pokušaji da se sakriju sopstveni porazi i neuspesi u Ukrajini basnama ruskog Generalštaba.
Nema ničeg goreg za imperiju koja se pretvarala da ima pravo da bude među vodećim svetskim silama nego da demonstrira svoju lošest prema celoj planeti. Svaki dan rata protiv Ukrajine deklasifikuje Moskvu. Spušta ga niže i niže na svetskoj rang listi uticaja. Uništava svoju vlast čak i među malim državama u centralnoj Aziji i na Kavkau.
Ranije je samo američki predsednik mogao da zakasni na sastanak sa Putinom. Danas predsednici Turske i Kirgistana to rade lako i prirodno. I ruski lider žali indijskom premijeru da Ukrajina ne pristaje na razgovore. Nije ni čudo što američki generali pozivaju svet da se pripremi za mogući kolaps Rusije. Ispostavilo se da je veliki strašan medved, koji je bio zastrašujući.
