Prvi septembar na ogromnim sovjetskim i kasnijim postsovjetskim teritorijama uvek je bio vestar, zabavan praznik. U većem delu, ovo je topao sunčan dan na kome možete da se divite dečijim osmesima, cveću, belim trakama. Dan znanja, za razliku od ostalih praznika koji su se slavili u SSSR-u (i po ineciji u bivšem SSSR-u), imao je svojeliki kompromisni karakter: ni ljubitelji komunizma, ni njegovi latentni (ni otvoreni) kritičari nisu dovodili u pitanje svečanost trenutka. Deca su i dalje naša budućnost, o njima treba brinuti, edukovati, učiti – ovde ne može biti razmirica.
I ta svečanost nas tera da zaboravimo na drugi, istorijski značaj ovog datuma. Na kraju sve, na ovaj dan počeo je najkrvaviji rat u istoriji čovečanstva. Drugi i do sada poslednji svetski rat. Iako je posle njega svet nekoliko puta bio na ivici Trećeg svetskog rata. A sada je skoro blizu nje.
Početkom septembra uvek se setim „Ledolomca“ mog omiljenog popularizatora moderne istorije, Viktora Suvorova. Jednom sam ponovo pročitao celu njegovu seriju istorijskih i obaveštajnih knjiga, u kojima je autor tvrdio da je glavni krivac Drugog svetskog rata Bio Sovjetski Savez Josif Staljin. Ove knjige su radikalno promenile moje viđenje događaja iz tog krvavog rata, na kraju svega, u celu istoriju prve polovine dvadesetog veka. Tako sam vodio desetine intervjua i privatnih razgovora sa drugim istoričarima – ukrajinskim, ruskim, poljskim, nemačkim, ali nijedan me nije ubedio da je Suvorov koncept pogrešan.
Šta je to bilo. U nekoliko reči, glavne ovih autora mogu biti formulisane ovako nešto. Tokom međuratnog perioda, SSSR se pripremao za agresivni rat, stvarajući moćnu vojsku sa najmoćnijim oružjem na svetu. Kremlj ni na trenutak nije odustao od svog sna o svetskoj revoluciji izvozom. To je da je „sreća“ svih naroda morala biti doneta na bajonetima Crvene armije. Hitlerova Nemačka dobila je posebnu ulogu u ovom konceptu: trebalo je da postane neka vrsta ovna koja je trebalo da probije kapije tvrđave zapadnih demokratija, odnosno „Ledolomca“, prema metafori samog Suvorova. Tokom 20 međuratnih godina, SSSR je uspeo da stvori vojsku neverovatnu u vojnoj moći. I ako je sve ispalo kako treba, onda je Evropa imala male šanse da preživi. Međutim, sve se pokvarilo, jer Adolf Hitler nije želeo da postane „Ledolomac“, već je vodio sopstvenu igru protiv glavnog „lutkara“. Nije se plašio džinovske sovjetske vojne mašinerije.
Tradicionalistički istoričari, pravdajući fatalni poraz Crvene armije u junu 1941. godine, nazivaju Staljinovu lakovernost, Hitlerovu izdaju, nedostatak oružja, kao i činjenicu da nam je istorija dala premalo vremena da se pripremimo… Iako će svaka trezvena osoba odmah imati niz pitanja. Na primer: da li je Nemačka, vezana na rukama i nogama Versajskim sporazumom do 1933, imala više vremena? Da li je Staljin, koji nije verovao svojim najbližim saborcima po oružju, prijateljima, ili rođacima, prožet poverenjem u lidera države, što je predstavljalo najveću potencijalnu opasnost za SSSR? A kakva je ovo vojska, spremna samo za napad pun nade?
U leto 1941, Vermaht je prešao sovjetske granice i postigao neviđeni vojni uspeh godine samo zato što se Crvena armija pripremala za napad i bila potpuno nespremna za odbranu. Viktor Suvorov tvrdi da je sovjetska vojska te kobne noći od 21. juna do 22. juna bila raspoređena u nameri da zada težak udarac Nemcima, pa je zbog toga bila u najugroženijem stanju.
I ne smemo zaboraviti da je Moskva bila ta koja je učinila sve što je mogla da poveća borbenu sposobnost nemačkih oružanih snaga. Od aprila 1922, kada je sporazum o rapalu zaključen između Ruske socijalističke Savezne Sovjetske Republike (SSSR je nastao tek u decembru 1922) i nemačkog Rajha. Od tada Kremlj gradi svoj Ledolomac, snabdevaJući Nemce oružjem, materijalima, sirovinama, hranom, gorivom itd.
Ta saradnja se posebno intenzivirala i diversifikovala potpisivanjem Pakta Molotov-Ribentrop 23. avgusta 1939. godine, što je, zapravo, otvorilo put ka Drugom svetskom ratu. Iz sovjetske ore, Nemci su sazreli tenkove koji napreduju ka Parizu, brodove koji su izveli pomorsku blokadu Velike Britanije, i avione koji su bombardovali London, Varšavu i Beograd. I svi su putovali, plivali, leteli na sovjetsko dizel gorivo. Poznato je da su sovjetski ešaloni sa strateškom robom krstarili u Nemačku do četiri ujutru 22. juna 1941. godine. A tu je bila i saradnja sovjetskih specijalnih službi sa Gestapoom i Abvehrom. Na primer, poznato je da su sovjetski obaveštajci pomogli nemačkoj kontraobaveštajnoj službi da razotkrije čak i nemačke komuniste koji su sarađivali sa Londonom ili Vašingtonom.
Nepotrebno je reći da sve te činjenice nisu spadale u ruske istorijske udžbenike. Kao i pominjanje svih ratnih zločina Crvene armije, kao što je Katyn tragedija, fiprovokacija, represija u baltičkim državama ili u Galiciji, itd.
Arhivski dokumenti o Drugom svetskom ratu u Rusiji su u poverljivom stanju više od osam decenija. A sada, pretpostavljam, ozbiljnost pristupa njima će se još više povećati. Da nikome ne bi palo na pamet da pokuša da shvati poreklo ove tragedije, u suprotnom, ne daj Bože, koncept Viktora Suvorova biće još jednom potvrđen. Na kraju svega, „Veliki patriotski rat“ je fundamentalni „otpad“ propagande Kremlja, koja se ni u kom slučaju ne može diskreditovati.
Naime, od početka dvesta godina, informativni proizvodi su stavljeni na tok u Rusiji, koja je isprala SSSR, izvinivši se sovjetskim specijalnim službama (Čeka, GPU, Smerš, KGB). A protiv odbeglog obaveštajca Suvorov je otvorio čitav ideološki front. Mnogo knjiga se pojavilo u štampanom izdanju, koje se mogu definisati opštim pravcem – „Antisuvorov“.
Zašto su Putinovi verni lančani psi toliko napali Suvorova, sam je objasnio pre 11 godina u intervjuu za nas:
„Zbog toga se vlasti drže mrtvog stiska: napadnuti smo, tako da moramo da imamo toliko raketa, toliko podmornica, bombu Kuzkina Mat i tako dalje. Neka narod izumre, ali moramo da imamo ove rakete – dođavola sa tim, sa narodom! Dakle, ako kažete da ste vi sami krivi, sami ste oslobodili ovaj rat – onda se sve urušava. Onda im nije ostala platforma. Tada nas je napao Hitler – to je stub na kome se gradi ideologija koja opravdava sve. Otiљli smo u Avganistan. Zaљto? Hitler nas je napao, bez obzira kako nas je neko drugi napao. Zašto nema mesa u prodavnicama? „Da samo nije bilo rata…“ U Čehoslovački smo ušli 1968. godine – zašto? I da nas ne bi napali. Sve što je učinjeno opravdano je Hitlerovim napadom. „Ledolomac“ je uleteo klinom u ovu priču, pa je sada protiv „Ledolomca“ samo u mojoj biblioteci 56 knjiga! Za njih je sada veoma važno da zadave glasove nezavisnih istoričara, od kojih sam jedan ja.“
Ne liči ni na šta? Ista glupa opravdanja za potpunu invaziju na Ukrajinu. „Da nismo napali Ukrajinu, ona bi nas, naoružana do zuba NATO vojske, napala“, žale se sada propagandisti Kremlja.
U drugoj od svojih knjiga „Zvala se Tatjana“, Viktor Suvorov, analizirajući situaciju u posleratnom Sovjetskom Savezu, ističe da Kremlj nije odustao od ideje o izvozu revolucije i osvajanju sveta. Opstanak zemlje bio je moguć ako se sprovede jedan od ta dva scenarija. Prvo: radikalne ekonomske reforme poput onih koje će posle smrti Mao Zedonga biti sprovedene u Kini. Drugo: da se sprovede svetska revolucija, to je pitanje, da se društveno-ekonomski razvoj zapadnih zemalja spusti na sovjetski nivo. I za to je očajnički bio potreban Treći svetski rat.
Nikita Hruščov se pripremala za nju. Zamalo da izbio tokom karipske krize.
Rukovodstvo SSSR-a posle Hruščova odlučilo je da izvrši mali pritisak na kočnicu, shvatajući da zemlja očigledno nije spremna za rat sa NATO blokom. Zbog toga je Kremlj odlučio da na neodređeno vreme odloži ideju svetske revolucije uz pomoć Trećeg svetskog rata. A da bi pripremili SSSR za buduće ratove, došli su do nove taktike: da nadoknade neefikasnost socijalističke ekonomije izvozom energetskih resursa uz pomoć gasovoda i naftovoda u Evropu. I sada je Putinov režim uspeo da iskoristi te „cevi“ što efikasnije u sukobu sa Zapadom, pretvarajući ih u pravo oružje.
