Rat je rat, a „sraиi“ po planu. Ovo nije prvi put da su takozvani „dobri Rusi“ postali razlog. Konkretno ovog puta – odluka Jurija Andruhoviča da se zabavi sa ruskim (uprkos svim uveravanjima njegove „švajcarske“) pisca Mihaila Šiškina u okviru književnog festivala u Norveškoj. Mnoga koplja su već polomljena i oštrice su okrnjene u verbalnim borbama oko ovoga.
Među kritičarima Andruhovičkog čina, neko smatra da je dijalog sa Rusima nemoguć i nepotreban priori, čak i ako je „veoma, veoma dobar“ Rus. Drugi tvrde da takvi razgovori trenutno nisu vreme, u vreme otkrivanja novih masovnih grobnica žrtava ruske mržnje prema Ukrajini i Ukrajincima na donedavno okupiranim teritorijama. Neki kritičari su govorili konstruktivno, neki – neprihvatljivo preterano emotivno.
Branioci „patrijarha“ (koga Andrukhovič smatra delom književne i skoro književne sredine) takođe se nisu uvek izdvajali razboritošću i doslednošću u potrazi za argumentima. Za neke je kritikovanje Andrukhovycha već krivično delo. Drugi su počeli da objašnjavaju zašto je Šiškin poseban, jedinstven i, uopšte, „um, čast i savest“ ruskog naroda.
Posebno impresioniran pristupom Oleksandra Bojčenko, koji je koristio banalni princip reductio ad Hitlerum – da izjednači protivnika u diskusiji sa idejama ili postupcima nemačkog Firera. Kao, Šiškin je neka vrsta ruskog Hesea, Brehta, Tomasa ili Hajnriha Mana, koji su bili primorani da napuste rodnu Nemačku, bežeći od nacista, a već su iz inostranstva oštro kritikovali Hitlerov režim i izrazili njegovu neljudsku suštinu – zbog čega su počastvovani i hvaljeni. Teško je zamisliti da Man, Hese ili Breht dobiju nemačke državne nagrade posle 1933. Sa druge strane, Šiškin nije obuzdavao Putinovo predsedavanje sve do početka dveligaša.
Bojčenkova glavna teza je da osudi sve Ruse na jednu stvar, da veruje da su „svi oni tamo isti“ samo zbog etničke pripadnosti, jeste nacizam. Razumna je ideja ako postojite u vakuumu i apsolutno ne želite da razumete današnju realnost, kada prisustvo minimalnog broja „dobrih“ (koliko?) Rusa neće umiriti sveže fizičke i psihičke rane. Takav protest protiv „drugih“ je vredan poštovanja. Međutim, ni Bojčenko ni Andrukhovič nisu bili takvi moralni čistunci kada su godinama i decenijama govorili da bi za Ukrajinu bilo bolje da se reši brojnih „pogrešnih“ regiona, jer Ukrajinci nisu tu, glasaju za pogrešne i generalno ne odgovaraju moralnom kodeksu graditelja komunizma – „Pijemontese“ ideje idealnog građanina.
Možete dugo analizirati figuru Šiškina, postupke Andruhovića, reči njegovih kritičara ili branitelja. Pogotovo kada „patrijarh“ ubedi da poznaje Šiškina 15 godina i da definitivno „nije kao svi ostali“, i uopšte – više Švajcarac nego Rus, i pronalazi banalni Gugl Članak tog „dobrog Rusa“ od marta 2014(to jest, dugo posle susreta sa Andrukhovychom) na britanskom Gardijan, gde je prva rečenica: „Rusi i Ukrajinci su bratski narodi.“ U ovom tekstu ima mnogo zanimljivih stvari, posebno o Šiškini „Švajcarcima“. On koristi primer ove zemlje da naglasi da je neophodno razumeti stanovnike Krima koji su se plašili „Ukrajine“, jer je to isto ako je većina u benskom parlamentu koja govori nemački zabranila francuski jezik u delu Švajcarske koji govori francuski. Nepotrebno je podsećati da švajcarsko iskustvo uopšte ne odgovara ukrajinskoj realnosti i obično se misli na dva slučaja – iz neznanja ili zarad manipulacije.
Vredi postaviti pitanje koje zapravo nije postavljeno u svim tim diskusijama ili „diskusijama“ – i koja je svrha razgovora sa „dobrim“ Rusima sada? Nije poenta ni u tome da se većina njih, po bližem ispitivanju, ispostavi kao imperijalisti, šovinisti i da su uvereni u inferiornost Ukrajinca prema ruskom. A činjenica da takvi razgovori verovatno neće bar nekako uticati na sudbinu Rusije i Ukrajine.
Ubeđenje o neophodnosti i korisnosti takvih razgovora zasniva se na veri u mogućnost pojave „drugačije“ Rusije – bez Putina i imperijalnih ambicija, ali demokratskih i „kao i svi ostali“. Čini se da događaji u poslednje tri decenije nisu bili dovoljni da odagnaju iluzije o „kraju istorije“. Sam Frensis Fukujama je odavno napustio ovu ideju jer je razumeo njenu zaostavљtinu. Umesto toga, mnogi ljudi i dalje veruju u „gvozdeni zakon istorije“, koji bi ovog puta trebalo da odvede svet i Rusiju do neizbežnog trijumfa liberalne demokratije.
Ovo verovanje bi trebalo da izgleda naivno svakome ko je bar površno upoznat sa ruskom istorijom. I u istoriji je dva puta bilo nešto slično demokratiji – 8 meseci 1917. i na početku (i, u manjoj meri, pred kraj) 19Devedesete. Nepotpuna decenija za više od 600 godina državnosti je moćan argument u korist mogućnosti „drugačije“ Rusije, šta ovde reći. Naravno, možeš da veruješ. Ali pre ili kasnije ispostavi se da „Krim nije sendvič“.
Važan deo problema leži u percepciji mnogih Evropljana da je dijalog uvek moguć i odgovarajući. Da treba da „prestaneš da pucaš.“ Samo ako je aktuelni predsednik Ukrajine uspeo da shvati da je svet mnogo komplikovanija stvar od lepih fraza, onda mnogi Evropljani nisu bliski. Otuda svi ti pokušaji da se Ukrajinci i „dobri“ (ili ne tako) Rusi stave za isti sto/mikrofon u svakoj prilici. Podseća na društvene mreže nekih zapadnih poznatih ličnosti, koje su posle 24. februara postavile fotografije žene i muškarca kako se grle – on je umotan u ruski, a ona ukrajinska zastava. Ili skorašnji mural australijskog umetnika Pitera Sitona, koji grli ruske i ukrajinske vojnike. Kao, rat je nesporazum, hajde da ћivimo zajedno. A takve „Leopold maиke“ su desetak.
Iako se velika većina ukrajinskih umetnika jasno distancirala, bar do kraja rata, od same ideje o zajedničkim govorima ili razgovorima sa Rusima, neki su u iskušenju da se pokažu, posebno pred zapadnim partnerima, „ne tako“. Mada čitanje članci-objašnjenja Andrukhovych je pre uperen u svoje verovanje u sopstvenu mesijansku svrhu – kao da Prometej prenosi istinu neobrazovanim masama. Pa, zato što će takođe, ne daj Bože, posumnjati na nacizam ili neko drugo pogrešno „-isma“. Tako je i u Ukrajini, a ne u zemljama EU, krajnje desnica ili krajnje levica od izbora do izbora poboljšavaju svoje rezultate i ponekad su već deo vladajućih koalicija. I ne, čekaj…
Nema svrhe razgovarati sa „dobrim“ Rusima, ne zato što smo ovde uglavnom nacisti. Čak ni zbog njihove dominantne nesposobnosti da priznaju Ukrajince kao jednake. I zato što je verovatnoća bar nekog uticaja Šiškina ili nekog drugog iz ove kohorte na misli i postupke savremenih ili budućih Rusa bezvredno zanemarljiva. I bez obzira koliko razgovarate sa njima (na ukrajinskom, ruskom, engleskom – nema veze) – to neće uticati ni na šta. Pored zadovoljstva sopstvenih organizatora i učesnika ega. Donekle podseća na prošlogodišnji Forum izdavača u Lvivu, gde je glavna pažnja organizatora bila usmerena na razgovore kruga „favorita“ o „igri odrastanja“. A sami izdavači, kao i posetioci, izgledali su suvišno na ovaj praznik. Očigledno je da pričanje o odrastanju do sada nikome nije pomoglo da odraste, pa ni sam Forum. Ali još uvek ima mnogo nadanja i preduslova za njegovu pozitivnu evoluciju. Ono što tačno ne postoji je šansa da razgovor sa „dobrim“ Rusima ili oponašanje „pravog“ ponašanja bar jednog dana i bar nekako promeni jednostavnu i tvrdoglavu činjenicu: Rusija ne može postati drugačija. Rusija, kao i Kartaћa, mora biti uniљtena. Barem u trenutnom obliku.
