Rusija ju je dva puta odvela kući od Oksane Tiščenko. Žena je 2014. napustila Donjeck, a 2022. – Marijupolj. Tri dana je putovala na kontrolisanu teritoriju Ukrajine – preko Rusije, Estonije, Letonije, Litvanije i Poljske. Sada Oksana živi u Lvivu sa ćerkom i sanja o danu kada će se njen vojni muž vratiti iz zarobljeništva.
Sada žena živi u iščekivanju. Poslednji put je videla muža 10. Oksana ne zna gde je sada. Migrantkinja je ispričala svoju priču novinarima Kanala 24 u sklopu projekta „Svoi“. uz dozvolu urednika, ponovo štampamo ovu priču.
***
Kada su ruski okupatori drsko izvršili invaziju na Donetsk 2014. godine, Oksana se odmah preselila u Marijupolj. Žena je priznala da su tada svi otišli, jer Ukrajinci nisu želeli da žive u okupaciji. Međutim, saIspostavilo se da odlazak od kuće nije tako lak. Znači sedamOksana se vratila u Donetsk nekoliko puta.
Kada ste odlučili da se konačno preselite iz Donetska?
Godine 2015. živeli smo u Marijupolju godinu dana. Ali onda su poиeli da govore da жe se uskoro sve zavrљiti, sve жe biti u redu, pa smo se vratili u Donetsk. Potpuno smo otišli 2018. Shvatili smo da nema svrhe ostajati. Situacija u gradu je bila veoma loљa. Prevezli smo sve naљe stvari u Marijupolj. Iznajmili smo stan. Sve je bilo u redu.
„Nisam htela da ostavim muža u Marijupolju“: Zašto se Oksana nije odmah evakuisala
Kako ste saznali za rat punih razmera? Kakav pamSećaš se jutra 24-og?
Prijatelj me je pozvao i poиeo da viиe da je sve loљe i da je rat poиeo. Bio je veoma rani sat, nisam razumeo, bio sam šokiran. Nisam mogao da shvatim. Onda je čovek zvao i takođe rekao da je rat. Ali još uvek nisam verovala. Mislio sam da жe biti kao u Donjecku, a onda жe se smiriti. Nisam mogao ni da zamislim da će postojati takav nivo, tako užasan i strašan.
Oksanin muž je vojno čovek. Služi u specijalnom odeljenju Nacionalne garde. Koja – žena ne zna. Kaže da je ta informacija bila tajna, pa čovek nije govorio o svojim zadacima.
Žena nije htela da napusti Marijupolj. Nije mogla da ostavi muža, pa je odlučila da ostane sa svojom 15-godišnjom ćerkom Kristinom. U to vreme, Oksana nije imala pojma u šta će se njen grad pretvoriti.
Oksanin život u Marijupolju do 24. februara 2022. (foto: Oksana Tishchenko)
Kakav je bio tvoj ћivot i ћivot u Marijupolju od poиetka rata punih razmera?
Svakim danom situacija je postajala sve gora. Izgleda da 2. marta više nismo imali svetlost, vodu, gas i komunikaciju. 9. mart je leteo oko naše kuće. Srećom, onda smo sišli na prvi sprat, bili smo blizu lifta. Naš stan je srušen.
Svi stanari kuće počeli su da žive u podrumu. Doneli smo neke stvari iz stana da bismo mogli da spavamo. Takođe smo imali dosta hrane. Uvek sam pravio velike deonice, jer sam predavao Donetsk iskustvu. Nacionalna garda nam je donela hranu. Ljudi su zapalili vatru, ali je bilo veoma opasno jer su pucali u blizini. Pokušali smo da pobegnemo u podrum u slučaju nečega.
„Ljudi su skakali sa balkona, kuće gorele“: Život posle 24. februara
Kako je vaša ćerka doživela takvu novu stvarnost – život u podrumu, stalno granatiranje, strah?
Kristina je pomogla porodici naših komšija. Imaju troje male dece, pa je njihova ćerka, da tako kažem, preuzela odgovornost za njih. Trudila sam se da ne šepam, ohrabrivala decu, ali noću smo svi plakali. Situacija je bila užasna, kao da živimo u horor filmu.
Majka i ćerka u Marijupolju pre rata (foto Oksana Tiščenko)
Kako se Mariupol promenio od početka rata? Kakva je bila situacija u gradu?
Uopšte nismo izašli iz podruma, samo smo videli naše dvorište. Bilo je straљno. Kada su malo prestali da bombarduju, onda smo izašli napolje. Tada su se osećala prestravljeno, deca su počela da plaču – nije bilo grada. I bilo je tako lepo. Rusi su sve sravnili sa zemljom, bilo je strašno gledati i shvatati te ruševine. Ništa nisu ostavili u životu.
Imali smo sreće što nam kuća nije gorela. Susedne zgrade izgoreli u pozadini, ljudi su skakali sa balkona i podova da bi pobegli. Bilo je uћasno. Kada smo otišli da napunimo telefone, videli smo mnoge leševe kako leže na ulici usput. Veoma zastrašujuće…
U blizini kuće molitve, gde smo naplaćivali telefone, Azovstal je viđen kako bombarduje – ogroman požar se dižeo, sve je bilo crno. Bilo je veoma jezivo. Nisam znala kako je naša vojska tamo, kako je moj muž bio tamo. Bilo je daleko – na levoj obali, a mi smo živeli na desnoj strani.
Čovek je bio na „Azovstalu“, a sada u zatočeništvu
Kada ste poslednji put videli muža?
Stigao je 10. marta, tada smo živeli u podrumu. Otiљli smo kod njega, on je uzeo neke stvari. Sve je brzo i brzo. Pozdravili smo se i tada sam ga poslednji put videla.
Žena je kroz suze govorila o svojoj voljenoj.
Šta je čovek rekao? Govorio je o tome kakva je uopšte situacija?
Nije rekao niљta. Rekao je da su u skloniљtu, da je sa njima sve u redu. U to vreme, nisam znao niљta o иinjenici da se pakao dogaрa na Azovstalu. Nije bilo interneta, nismo imali informacije. Moj muž je rekao ćerki i ja da hitno odemo. Da ne ostanem ovde jer je veoma opasno. Rekao je da su dobro. A kako će reći da je tamo sve zlo…
Znaš li gde je sada? Da li je ћiv?
Otpisali smo ga kad sam veж napustio Mariupol i imao sam internet. Jednom mi je poslata slika njegove poruke. Kada smo bili u kontaktu, znao sam da je ћiv.
Kada je naљa vojska napustila Azovstal, pozvao sam Crveni krst. Rekli su mi da je čovek u zatočeništvu. Obećali su da će predati neke stvari i fotografije, ali nisu dali ništa. Zvao sam i neke od njih. Rekli su da kada je čovek izašao, nisu imali vremena da se fotografišu, tako da nije bilo pravnih dokaza da je on bio tamo. Rekli su da znaju da je bio sa Rusima, ali pravno nisu mogli to da potvrde. Imao je status nestale osobe. Onda sam pozvao Crveni krst, poslao saopštenje u Ženevu da potvrdim da je čovek u zatočeništvu. Ali odgovora nije bilo.
Pre samo mesec dana pozvali su me iz informativnog centra i rekli da je Rusija potvrdila da je moj muž zvanično u zatočeništvu. Te podatke je već primila Ukrajina i on je prebačen na status ratnog zarobljenika. Trenutno ništa više ne govore. Posle terorističkog napada u Olenivki, pozvala je i Crveni krst, rekli su da će se javiti. Ali nije bio na spiskovima mrtvih. Čekam… I to je to. Ne mogu ništa drugo da uradim – samo sačekaj.
„Ne znam kako nisam ubijena“: Oksana o sporovima sa „Kadyrivtsi“
Da li ste se ukrštali sa osvajačima? Da li ste morali da komunicirate sa njima? Kakvi su ovo ljudi?
Krajem marta na naš ulaz došli su „asvabaditeli“. To su bili „Kadyroviti“, svi su bili tako bradati, straљni. Hteli su da provere ko živi u kući. Posvaрao sam se sa njima. Pitao sam zašto su došli ovde. Ne znam kako me nisu ubili zbog toga. Samo su vikali: „Odnesi ovaj bes.“ Počeli su da se raspravljaju sa mnom da je, kažu, Donetsk bombardovan već 8 godina, i da ćete biti „otpušteni“ još malo. I ja kažem da sam ja lično iz Donetska i znam šta se tamo dešava, i šta ste vi uradili, stvorenja. Tako smo razgovarali sa njima.
Jedan je jednom rekao da želi da čuje „mišljenje naroda“. Onda sam izlila svo zlo koje se nakupljalo u meni na njemu. Sve sa prostirkama. Onda su me komšije sakrile u podrum da se ne bi pomerale.
Oksanina ćerka u mirnom Marijupolju (foto Oksana Tiščenko)
Nisu znali da je vaš muž vojno biće?
Ne, uklonio sam sve preporuke o njemu. Nisu znali. To su uћasni ljudi, ne bih mogao da ћivim sa njima u istom gradu.
Kada ste odlučili da se evakuišete iz Mariupola?
Malo po malo postalo je nemoguće živeti, voda je ponestalo. Naљa kuжa je bila blizu bolnice broj 2, i odatle su poиeli da se evakuiљu u Volodarsk. Kada se malo stišalo, odmah smo otišli.
Plakali smo dok smo iљli. U Marijupolju je bio užas – crna spaljena zemlja. Sećaš se kako je sve bilo lepo, a onda je bila pustoš. Proиitao sam da rusi ћele da se љkole otvore. Koje љkole? Tamo nema niиega. Sve љkole su prvo bombardovane. Avioni su leteli, bombe su bacane na sve. Svi smo skoиili u podrum.
Htela je da ide u Zaporožje, a osvajačima je to dozvoljeno samo u Rusiju: Kako je Oksana završila u Donecu
23. marta smo stigli na mesto prikupljanja, a na četvrtoj manifestaciji su nas odveli u Volodarsk. Rekli su da su poslati samo u Rusiju. Hteo sam da odem u Berdjansk, jer sam odatle mogao da stignem u Zaporizhiu. Tražili smo mekes taksi, obraćao se ljudima u očaju, ali niko nije imao benzin. Niko nije mogao da ode tamo. Bila sam očajna jer nisam htela da idem u Rusiju. Odluиio sam da odem u okupirani Donetsk, imam rodbinu tamo. Ali ni tamo niko nije otiљao.
U Volodarsku smo se smestili u љkoli. Stajali smo tamo kao tule. Nije bilo čak ni mesta za sedenje. Naše komšije su bile sa malom decom, a onda su deca spavala na koferima. Rusi nisu otvarali časove, ali su sve držali u hodnicima.
Žena je rekla da je škola prelepa. Modernizovale su ga ukrajinske vlasti. U učionicama su vrata bila providna, pa su stanovnici Mariupola videli da neko tamo šeta. Međutim, nije im bilo dozvoljeno da uđu unutra – ljudi su spavali na podu u hodniku. Oksana se sa užasom priseća šta je doživela. On kaže da su takozvani „dobrovoljci“ vikali svima da šalju samo u Rusiju.
Kako si izaљao odatle? Gde si otišao?
Iznenada, usred noći, čovek je počeo da viče da postoji autobus za Donetsk. U početku su govorili da prihvataju samo porodice sa decom i osobe sa invaliditetom. Mojoj ćerki i ja je dozvoljeno. Donetsk je bolji od njihove Rusije…
Oko 23:00 smo otišli i tek u 4 ujutru smo stigli. Mada nije tako daleko da se ode tamo. Ne znam putevima kojima smo iљli. Bilo je mračno, bez osvetljenja. Ništa nisam razumeo. Onda su se pridružili i drugi autobusi, generalno ih je bilo mnogo.
U Donjecku, ljudi su poиeli da se prevoze u љkole. Tada je najavljen policijski čas, pa je Oksana mislila da će po njegovom završetku rođaci doći i odvesti ih njenoj ćerki i odvesti je kod nje. Međutim, ispostavilo se da je dalje žena sa detetom čekala na „filtriranje“.
„Tretirali su nas kao kriminalce“: Kako je prošla „filtracing“
Šta se desilo na „filtriranju“? Šta su Rusi mislili o tebi?
Naša majka i snaja su došle kod nas pre toga. Dao sam im telefon i neke druge stvari. I doneli su mi stari, prazan telefon. Rusi su se veoma zabrinuli da niko neće imati fotografije i video snimke iz Marijupolja. Dovedeni smo u okružno odeljenje. Naravno, niљta nije naрen u mom telefonu.
Srećni smo što je registracija Donetska. Tretirali su je smirenije od Mariupola. Ali generalno, stav je bio kao kriminalci. Uzeli su otiske prstiju, dlanove. Slikali smo se u profilu, postrance. Gde god da su pogledali… Nije bilo prijatno. Ali to još uvek nije strašno, mnogo su ih maltretirali drugi ljudi. Tukli su, bacali, hteli su da obore neke informacije.
„Komšije su poslate u Rusiju: Žive u izbegličkom kampu i ne mogu da se vrate“
Šta se desilo sa sedmoricom‘vaše komšije? Gde su išli?
Jedna porodica je uspela da ode u Zaporožje, a potom – u Nemačku. Ta porodica sa troje dece je, nažalost, poslata u Rusiju. Sada žive u Kazanju u izbegličkom kampu. Kada su stigli, dočekali su ih normalno, a onda im je rečeno – ili da odu na posao i plate smeštaj i hranu, ili da počiste. Naљli su posao i ћive u ovom kampu za svoj novac. Ne mogu da odu, jer su otiљli iz Mariupola bez novca.
U Ukrajini kroz 4 zemlje sveta: kao sedamDošao sam u Lviv
Koliko ste vremena proveli u Donjecku i gde ste dalje išli?
Majka mi je bila bolesna. Bila je veoma zabrinuta za nas, jer nije bilo nikakve veze. Nije znala da li smo još uvek živi. Imala je moždani udar i srčani udar za to vreme. Morao sam prvo da je odvedem kod lekara i stavim je na noge.
Međutim, porodica dugo nije mogla da ostane u Donjecku. Pre ili kasnije, neko bi saznao da je Oksanin muž ukrajinski vojni čovek. Znači žena sa svojom majkomOdlučili su da se vrate na teritoriju koju kontroliše Ukrajina kao njihova ćerka, ali se ispostavilo da je put bio težak.
Pronašli smo nosače aviona i otišli u Varšavu preko cele Rusije, Estonije, Litvanije i Letonije. Veж smo iz Poljske stigli do Lviva. Ovde su nas dočekali rođaci, i živeli smo sa njima nekoliko meseci. Ukupno, put je trajalo tri dana.
Oksanina ćerka u Lvivu (foto Oksana Tiščenko)
Zar ti nije bilo pomišljalo da ostaneš u Varšavi?
Želela sam da budem bliže svom mužu, u Ukrajini. Ali nismo mogli nigde da ostanemo. Otišli smo kroz Estoniju sa našim unutrašnjim pasošem. U Rusiji nisam dao stranu, jer nisam želeo da njihov pečat stoji u njemu. Stoga, kada su stigli u Poljsku, nisu imali nikakvu oznaku. Nismo podneli zahtev za izbeglički status. Uzeli su karte za Lviv za svoj novac.
Kako ti se sviрa ћivot u Lvivu? Već si se navikao ovde?
Živeli smo sa rođacima, ali bez obzira koliko su bili dobri, nismo mogli zauvek da ostanemo sa njima. Bilo je neophodno potražiti odvojeno stanovanje. Preselili smo seLy u stanu. Roрaci su mnogo pomogli. Davali su posuđe, posteljinu – sve što vam je potrebno. Volonteri nam mnogo pomaћu. Centar „Ja sam Mariupol“ i korejska nevladina organizacija „Asadal“ obezbeđuju proizvode i proizvode za ličnu higijenu. Imam samo korejsku mamu, a tata mi je Ukrajinac.
Ćerka i ja smo išle kod lekara jer je to bilo neophodno za školu, ispostavilo se da su mnogi lekari došli iz Marijupolja. Kada smo stigli u Donetsk, odmah smo upisali Khrystyna u Zaporizhia u gimnaziju preko drugarice da bi mogla da uči na daljinu. Nije bilo dokumenata, jer je sve u Mariupol љkoli izgorelo. Kada smo stigli u Lviv, prebacio sam ćerku u lyceum ovde. Dobila je sertifikat od Škole Zaporožje, i poslata je ovde. Sada je Kristina u kampu za raseljenu decu u planinama u regionu Ivano-Frankivsk. Većina dece tamo je iz Marijupolja i njenih godina. Stoga, moja ćerka će malo odvući pažnju.
A u Lvivu je veoma lepa. Stvarno nam se sviрa. Jedini negativan je da ne mogu da naрem posao.
A kakav posao traћite? Možda vam neko od naših čitalaca može pomoći.
Mogu da radim i kao kuvar i kao prodavac. U Donecu, moj muž je imao prodavnicu, i ja sam je tamo prodala. Tako da imam iskustva. Pored toga, imao sam svoj kafić u okružnom odeljenju, hranio sam policajce. Ali su takođe došli čisto lokalni, jer su rekli da je veoma ukusno. Onda su Rusi došli i odneli sve… Uzgred, ponudili su se da rade za njih, ali ja sam odbio. Nisam mogao da radim za ove oloљe.
Koji savet biste dali ljudima koji ne žele da napuste zanimanje?
Moraš da ideš jer je nemoguće biti tamo. Generalno, ћivot u okupaciji je nemoguж. Šta su uradili sa Donjeckom? Osam godina je ubijen. Uniљti samo sa njihovim „Gradovima“. Tamo nema niиega. Ljudima nije dozvoljeno da žive. Žive samo penzioneri. Nemoguжe je komunicirati sa Rusima. Oni su pravi faљisti, rugaju se ljudima.
Svi verujemo u pobedu i znamo da će biti naša. Šta ćeš uraditi kada se rat završi?
Oh, ja čak i ne znam. Možda odem kući. Ali glavna stvar za mene je da se čovek vrati, a sve ostalo ne zanima. Smislićemo nešto.
