Već 20 godina svet obeležava Međunarodni dan mira 21. Tako je u jednom trenutku usvojena Generalna skupština UN. Svaka zemlja slavi na svoj način, sa sopstvenim nacionalnim karakteristikama. Na primer, ove godine Rusija je odlučila da najavi mobilizaciju baš na ovaj dan, očigledno, kako bi se borila za mir sa novim snagama, ne ostavljajući nijedan kamen neprevrnut.
Poznato je da se ruski predsednik Vladimir Putin veoma dugo opirao najavi mobilizacije, jer se plašio (i sasvim razumno) nezadovoljstva Rusa, koji bi odjednom shvatili da će od gledalaca posmatrači „hrabrih pobeda ruskog oružja“ morati da se pretvore u topovsko meso. Mobilizacijom, šef Kremlja je zapravo priznao da je lagao: „specijalna vojna operacija“ ne ide po planu, da nema rezolutnih uspeha „druge vojske sveta“ i da formiranje vojnih jedinica samo od strane ubica, silovatelja i pljačkaša izvučenih iz zatvora neće spasiti situaciju.
Zbog toga ruski lider nije mogao da se ograniči na jednostavno potpisivanje uredbe o mobilizaciji ili škrte objave: „Potpisao sam…“. Ne, morao je detaljno i ubedljivo da objasni potrebu za takvim korakom: zašto, zbog čega, protiv koga, u koje svrhe.
Ujutru 21. septembra, Putin je održao svoj vatreni govor, koji je započeo, naravno, optužujući „kriminalne ukrajinske vlasti“: „Tema mog govora je situacija u Donbasu i tok specijalne vojne operacije za oslobađanje od neonacističkog režima koji je 2014. godine prigrabao vlast u Ukrajini kao rezultat oružanog državnog udara“ Ruski lider je pružio uveravanja da ciljevi „specijalne vojne operacije“ u Ukrajini ostaju nepromenjeni i da „Rusija nema pravo da ostavlja bliske ljude koji žive u Ukrajini da razdiru dželate“.
Samo Ukrajina koja bi bila optužena ne bi bila dovoljna da objasni potrebu za mobilizacijom. Bilo je neophodno da ceo zapadni svet bude kriv. „Cilj ovog Zapada je da na kraju oslabi, podeli i uništi našu zemlju. Oni već direktno kažu da su 1991. uspeli da podele Sovjetski Savez, a sada je vreme za samu Rusiju, da mora da se raspadne u mnoge regione i regione koji su smrtno neprijateljski nastrojeni jedni prema drugima“, žali se Putin.
Uzgred, dan ranije, Sjedinjene Države su zaista pričale o propasti Rusije. Na primer, bivši komandant američkih snaga u Evropi, general Ben Hodžis, rekao je bukvalno sledeće: „Mislim da je realna mogućnost da su identifikovane slabosti Vladimira Putina toliko ozbiljne da možemo biti svedoci početka kraja ne samo njegovog režima, već i same Ruske Federacije.“ Stoga je pozvao Zapad da se pripremi za takav razvoj događaja. „Ako se ne pripremimo za takvu priliku na način da se nismo pripremili za propast Sovjetskog Saveza, to bi moglo da stvori ogromnu nestabilnost u našoj geopolitici“, upozorio je on.
To je da general Hodžis uopšte nije govorio o svojoj nameri da uništi Rusiju i nije bio zadovoljan takvom perspektivom. Naprotiv, žalio je da bi takav razvoj događaja izazvao nepotrebne probleme svetu. I u tome stoji u znak solidarnosti sa celim američkim i evropskim establišmentom. Trenutno ni Brisel, ni Vašington, ni London ne žele da se ogromna Rusija, uprkos svim katastrofama koje je nanela, raspadne u komadiće koji bi ipak počeli da se sukobe oko granica i imovine. Na kraju, pre samo tri decenije, nisu želeli propast SSSR-a.
O besmislenosti optužbi ukrajinske vlade o „neonacistima“ ne treba raspravljati. Dovoljno je podsetiti da je nekoliko sati nakon proglašenja ovog vatrenog govora došlo do razmene zatvorenika između Ukrajine i Rusije. Od ruskih cimera, 215 branilaca Ukrajine je oslobođeno. A među njima – 108 boraca puka „Azov“, koji su u Rusiji smatrani „elitom neonacizma“ u Ukrajini. Njihov urapatriotski ruski milje bi voleo da bude viđen pogubljen skoro javno, pre nego što ih podvrgne užasnoj torturi. Za njih su neki ruski poslanici preuzeli inicijativu da ukinu moratorijum na smrtnu kaznu. I taper šta: samo da pustim kući?
Ovaj nivroku je uveo Ruse, naviknute da veruju u TV bez privlačnosti, u mentalnu omamljivanje. Kakav je to иudan rat sa nacizmom? Gde je taj nacizam, ako ni „Azovci“ nisu tako nacisti, pošto se mogu nekažnjeno razmenjivati? A ko bi drugi – Putinov kum Viktor Medvedčuk, koga niko u Rusiji ne želi da zna.
Ruska vrhunska propagandistkinja Margarita Simonjan nedavno je napisala, komentarišući ideju o razmeni Medvedčuka za Ukrajince iz ruskog zatočeništva: „Pošto je format „svi su na Medvedčuku“ podrazumeva da nam je Medvedčuk toliko važan i vredan (da li nam je toliko važan i vredan?) da smo zarad njegovog dobrobiti spremni da damo prokleto i zaboravimo do boljih vremena o svim našim borcima koji su sada Ono što Zelenski traži. Tako da je Vladimir Vladimirovič, dragi, zapostavio čuvenog Rusatorički princip „ne možete promeniti vojnika u feldmaršal“ i zarad „sopstvenog kuma“ bi uvredio i ponizio sopstvenu vojsku što surovije.“
Pa, Putin je, po Simonjanovo shvatanju, „uvredio i ponizio sopstvenu vojsku“. I sada mora nekako da opravda svog љefa. Tako da ona nalaћe da smisli novu formulu. „Zašto smo mi sami od Azova napravili heroje velikih lopova? To su kukavički nacisti“, pevao je sada glavni propagandista Kremlja.
Tako redovni gosti Kremlja sada moraju da menjaju cipele u vazduhu. Međutim, to ih ne spasava sve većeg nezadovoljstva ruskih građana. I kao škripac liberalnog uma, tako velika vojska je još uvek ravnodušna, a naročito u aurapatriotskom okruženju. Na ruskoj šovinističkoj javnosti sada, kako kažu, postoji „zavijanje u močvarama“. „Izdali su nas, bili smo napušteni, neprijatelj je u Kremlju“, – negde je sada moguće u dve reči opisati statuse u patriotskom sektoru ruskih društvenih mreža.
U sektoru manje skloni patriotizmu, razjašnjena su pitanja: „kako izbeći mobilizaciju?“, „kako bezbolno slomiti ruku?“, „gde ne saplitati, da ne biste naleteli na poziv?“, itd. Ispred finske i mongolske granice, redovi automobila onih koji ne žele da budu mobilisani su se slegli. Neki od njih beže bar u Belorusiju iz tuge, pošto Batsk Lukašenko još uvek nije otvoreno ušao u rat protiv Ukrajine. Najhrabriji Rusi idu na skupove protiv mobilizacije. Tamo ih tuku, pletu i… predaju pozive vojnim kancelarijama za registraciju i upis direktno u okružna odeljenja.
A da li je Putin imao mobilizaciju? Neжe ga spasiti od sramnog poraza. Ali, izgleda da viљe nije imao izlaz. Posle briljantnog Karkova ofenzyva, svet (ne samo zapadni, već i istočni) konačno je postao ubeđen da će Rusija izgubiti.
Prilično indikativno u ovom aspektu bio je samit SCO. Na tome su azijski lideri pokazali potpuno nepoštovanje prema Vladimiru Putinu i čak nedvosmisleno nagovestili potrebu da se što pre zaustave neprijateljstva u Ukrajini. I turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, koga je Putin smatrao gotovo prijateljem, jasno je izjavio da Rusija, ako želi što pre da okonča rat u Ukrajini, mora da vrati sve okupirane zemlje, uključujući Krim.
Iz tog očaja, Putin je počeo da podiže ulog. Najprva je inicirao izjave okupacionih vlasti o referendumima u „L/DPR“, regionu Kerson i Zaporizhia. U regionu Karkiva više nije išlo. Dalje, on je primorao Državnu dumu da na hitan način usvoji amandmane na krivični zakon, kojima su uvedeni koncepti „mobilizacije“ i „vanrednog stanja“, uveo kaznu za predaju i neispunjavanje reda, i povećao kaznu za dezerterstvo. I kao višnja na torti – dekret o mobilizaciji.
Očigledno je da je šef Kremlja na ovaj način nastojao da uplaši, pre svega, Zapad, kako bi bacio Ukrajinu na milost i nemilost sudbini. Međutim, sada se sve dešava upravo suprotno. Podrška Ukrajini u svetu samo raste. A protiv Rusije se pripremaju nove još oštrije sankcije.
