Pre rata punih razmera, Marina Maguza je živela u Kijevu sa mužem i psom. Radila je i pravila planove za budućnost. Ali 24. februara, sve se promenilo. Evakuacija, drugi grad, drugi ljudi, gubitak bake, odvajanje od voljenog muža. Ali istovremeno, došlo je do spoznaje da sreća zahteva ne toliko stvari, a osećaj doma može se povezati ne sa određenim gradom, već sa celom Ukrajinom.
U sklopu SVOI projekta, Kanal 24 je razgovarao sa Marynom Maguza. U prvim danima rata, žena i njen muž bili su primorani da napuste Kijev. Par je pronašao novi dom u Ivano-Frankivsku. uz dozvolu urednika Kanala 24, ponovo štampamo Marinina priča.
Pozovite prijatelja i uspaničite se, mozak ne reaguje: Rat je počeo
Marino, reci nam kakav ti je bio ћivot pre rata? Gde su živeli i šta su uradili?
Živela sam u Kijevu sa mužem i 1,5-godišnjim psom Džekom Raselom. U blizini metro stanice „Politehnički institut“ iznajmili smo stan. Čovek ima svoju berbernicu. A ja sam ženski frizer. Poslednje 3 godine radila je u Lybidskoj u SAYPLE salonu. Prethodno – u oblasti farmaceuta, u apoteci. Čak i pre toga, studirala je na Univerzitetu Zaporizhia. Onda sam video primer čoveka koji je promenio profesiju, i sledio isti put.
Pre rata nam je sve bilo kul – imali smo ciljeve, planirali smo budućnost. Bukvalno ispred nje otišli na odmor, tamo su potrošili sav novac. Živeli su jedan dan.
Marininog psa. Foto: Marina Magusa
Dugo su i ukrajinski i strani mediji pisali o mogućoj potpunoj ruskoj invaziji. Da li ste verovali da je to moguće? Jesi li se pripremao za ovo?
Nikako. Mom mužu je rođendan početkom februara. Dao sam mu put u Meksiko. Apsolutno nismo verovali u pretnju ratom. Na odmoru smo primetili da se mnogi Ukrajinci više ne vraćaju kući. Videli smo da nam je avion bio poluprazan u smeru nazad. Videli smo kako su nam komšije u hotelu nestale u jednom trenutku – evo nas, a onda ih negde nije bilo. Pitali smo se zašto ljudi to rade, gde i od čega beže. Ali niљta se neжe desiti, sve je kul. Vratili smo se kuжi. I posle dve nedelje sve je počelo.
Kako ste saznali za rat? Koje su bile prve akcije i osećanja?
U 5 ujutru, zvao je naš prijatelj Kostja. Ћivi na „Galebu“, ovo je autoput Gostomel. Иuo je neљto, desile su se prve eksplozije. Tada smo još uvek spavali. Probudio sam se i shvatio da se neљto desilo. Čovek je u panici počeo da šeta po stanu. Rekao mi je da je rat poиeo. Nisam razumeo o čemu priča. Mislio sam da su to nekakve izmišljotine, nepotvrđene informacije. Ali onda je shvatila da je to istina. Čak i tada, počeo sam da šetam po stanu. I nismo imali ništa sakupljeno. Iako me je majka upozorila pre toga, pričala je o alarmantnom rancu. I zamolio sam je da ne paniči.
Prvih nekoliko sati smo gledali vesti, čitali telegram kanale.
Onda su eksplozije počele da se čuju izdaleka. Nakon što ste shvatili da je rat počeo, pomislite: morate nešto da uradite. Ali mozak ne reaguje u tom trenutku.
Posledice prvog granatiranja prestonice. Foto „Kyiv Operational“
Podrum, nepodnošljiva hladnoća i odluka da se ide: Evakuacija iz Kijeva
Kakvi su bili prvi dani rata za tebe? Gde si se sakrio tokom alarma?
Živeli smo u stanu na 14. Imali smo ogromne prozore, i od njih – predivan pogled na grad. Ali razumeli smo da u novim realnostima nije baš bezbedno. Bilo je straљno. Naročito kada je odleteo u visoko uzdignute zgrade u Kijevu.
Moj muž je mislio gde da idemo – u metro ili sklonište u kući. Kao rezultat toga, otiљli smo do parkinga. Tamo je bilo veoma hladno. Ali cela kuжa je doљla tamo. Lift nije radio, pa smo sišli sa psom, stvarima, ćebadima. Interneta nije bilo.
Sedeli smo u nepoznatom, ne znajući šta se dešava napolju. Smrzli smo se. Čovek se povremeno penjao, čitao vesti. Sišao je do nas i rekao da je nervoza gotova. Onda smo otiљli da pijemo иaj.
Pa su trčali napred-nazad. Jedne noći smo proveli noć na parkingu. Bojao sam se da жemo se razboleti.
Kada si odluиio da napustiљ Kijev? Koji je bio tvoj put?
Posle više od jednog dana na hladnom parkingu, rekla sam mužu: „Hajdemo negde“. Ceo Kijev je tada stajao, sve je bilo u saobraćajnim gužvama. Kostja nas je pozvao i rekao da planira da ode. Napravio je rutu, ponudio se da ide autoputem Zhytomyr. Rekao je da ima prijatelja u Ivano-Frankivsku koji je spreman da nam da stan od 2 sobe za ћivot. Ponudio sam se da idem sa njima.
Dugo smo oklevali, ali smo na kraju ušli u auto. Bilo je to popodne 25. Prijatelji su otiљli malo ranije. Stalno su nas zvali i govorili nam šta da radimo: gužve su u saobraćaju, ali možete da idete kroz sela, ovde ćete ići unaokolo nadolazeći saobraćaj u Urgentnom.
Krenuli smo na put sa pola rezervoara benzina. Uљli smo u kola i uradili kako nam je prijatelj rekao. Bilo je strašno, nismo znali gde idemo i da li ćemo uopšte stignemo tamo.
Kako su Marina i njen suprug napustili Kijev: Pogledajte video
Onda su se naљi prijatelji naљi naљi prijatelji naљi na udaru. Moja prijateljica Katja me je zvala, veza je bila loљa. Ona je rekla: „Mi smo ovde pod dolascima u Starokonstantinov (grad je granatiran oko 21:00 25. februara – ed.), ne idite ovde.“ Okrenuli smo se i odvezli drugim putem. Srećom, nisu povređeni.
Sreli smo se sa njima veж u Khmelnytskyi. Do tada smo starili od benzina. Tamo je došao još jedan od naših prijatelja i njihovih roditelja. Ukupno smo imali 8 ili 9 ljudi, 3 psa. Tamo smo proveli jednu noć. Onda smo dopunili gorivo i otišli u Ivano-Frankivsk.
Neverovatni ljudi, volontiranje, posao: život u Ivano-Frankivsku
Kako se smestiti na novom mestu? Šta si uradio?
Roman je blizak prijatelj naših prijatelja. U njegovom dvosobnom stanu živeli smo kao dve porodice oko 2 meseca. Pored toga, sa nama su bila dva psa – Džek Rasel i Labrador.
Prvih mesec dana smo sedeli u vestima. Imali smo љok. Nismo znali šta da radimo. Sve što sam poneo sa sobom od kuće su hrana za pse, trenerka i dokumenta. Mislili smo da ostanemo tamo 2-3 dana, maksimalno nedelju dana. Ali nije tako sve ispalo.
Posle nekoliko dana, shvatili smo da je to već duže vreme. Onda su poиeli da volontiraju. Moja prijateljica je pronašla post na Instagramu iz Ukrzaliznytsia da vođe nisu kod kuće skoro 2 nedelje, nemaju hranu, nešto toplo, jela za kuvanje. Počeli smo da kupujemo sve što smo mogli za konduktere, a onda smo ga odneli na železnicu. Tako da nam je postalo malo lakљe. Zato što bar nismo sedeli, već smo nešto radili.
Onda su shvatili da je novac neiskrčao, nije bilo kašnjenja. Moj muž je otišao da radi u berbernicu FIRME u Ivano-Frankivsku. Svi su tamo znali i razumeli kakva je naša situacija. Bilo je dovoljno hrane.
Roman nas nije uzeo za kiriju. Umesto toga, rekao je: živite koliko god je potrebno, čak i ako je dugo. Bilo je veoma lepo za nas.
Nismo ni znali kako da mu se zahvalimo. Zbog toga su ga pre izbacivanja odbacili i kupili mu mikrotalasnu pećnicu, mašinu za pranje veša.
Onda sam poиeo da traћim posao. Nauиio sam da postoji salon u frankivsku G.Bar. Onda su mnoge devojke dale otkaz, bilo je nedostatka majstora za kosu, koloricista. Još uvek radim tamo.
Alarmi se čuju i na relativno sigurnom Ivano-Frankivsku: pogledajte video
Kijev – anksioznost, Frankivsk – duševni mir: planira da se vrati kući
Znam da si kasnije morala da se razvedeš od muža. Kada se vratio u Kijev?
Frenk me je primio kul. Razumem da bih živeo ovde. Ali moj muћ ima posao u Kijevu. Zbog toga se tamo vratio 25. Zato što je bilo neophodno da se slučaj obnovi. U glavnom gradu situacija je u tom trenutku bila relativno mirna.
Prijatelj iz Grčke mi je prišao. Iznajmili smo stan u Frankivsku. Uzgred, u istom kompleksu.
Kada planirate da se vratite u Kijev?
Razumem da živimo odvojeno sa mojim mužem već neko vreme, da moram da se vratim. Ali u Frankivsku se osećam smireno i udobno. Kada sam prvi put stigao u Kijev, bilo je alarmantno, jer sam ranije pobegao odatle. Pored toga, naš stanodavac nas je, moglo bi se reći, izbacio iz stana. Tražila je da plati pun iznos za to. Ponudili smo bar delimično. Zato što nisu živeli tamo i nije bilo novca. Međutim, ona nije pristala na ovu opciju. Sve se završilo tako što smo tražili od prijatelja da premesti naše stvari u podrum berbernice.
Ako je za mog muža posao bio druga kuća, onda sam ostala bez svog doma. Srećom, već smo našli novi stan na Zlatnoj kapiji. Baš u vreme kada su pali u ceni. Premestili smo stvari tamo. To je bilo početkom avgusta. Ali otiљao sam tamo, sve mi je bilo strano. Stvari su bile u kutijama. U tom trenutku sam shvatila da mi ne treba toliko stvari. Ћivim u Frankivsku pola godine sa malom kutijom stvari. Te nedelje u Kijevu, bio sam angažovan da delim te stvari.
Marina je na putu za svog muža u Kijevu. Foto: Marina Magusa
Nisam spavao prve dve noći. Uvek mi se činilo da se negde nešto mršti. Probudila sam muћa. Proverio sam vesti da se uverim da je sve u redu. Onda je opet otišla u krevet
Poslednji trenutak je bio kada je dolazaktelo na Lukjanivki u stambenoj zgradi. Čovek me pozove i kaže: „Bilo je užasno. Čuo sam prvi bah, ustao iz kreveta, drugi sam otrčao do kupatila, poslednja dva – bilo je veoma, veoma glasno.“ I sve ovo je blizu naљeg stana. U to vreme, sedeo sam u Frankivsku i shvatio da je ovde sve relativno mirno. Pa sam odluиio da ostanem.
Poиeli smo da ћivimo u dva grada. Kasnije sam došao u Kijev na nedelju dana. Otiљao sam tamo da radim u salonu. A onda idem napred-nazad. Ne znam kako će biti sledeće. U Kijevu je već mirno, ima mnogo ljudi. Ipak, još uvek imam anksioznost.
Još jedan put za Kijev: Pogledajte video
Usamljena smrt bake i život rođaka u okupiranom Kersonu
Da li su kuće vaših prijatelja ili poznanika oštećene granatiranjem? Da li je neko blizak tebi zavrљio u žarištima?
Moja prijateljica, sa kojom sada živim u Frankivsku, ima svoj stan u Irpenu, tamo nema popravke. Doleteo je, prozori su leteli. A stan koji je iznajmila nalazi se na periferiji Ipena. Baš tamo gde su Rusi napredovali. Sedela je tamo dve nedelje, bila u podrumu. Doživeo sam nešto što je teško opisati. Stalno sam bio u kontaktu sa njom. Zamolio sam je da pobegne. Ali se plaљila. Vremenom se usudila. I priиala je straљne priиe. Kako su trčali autoputem, kako su ih ljudi pokupili, vozili u kolicima.
U jednom trenutku na stazi, njena sestra je vrisnula, tražeći od nje da prestane. Moja prijateljica se sledila, a onda je videla minu ispred sebe. Samo trenutak – i ona bi ga nagazila.
Generalno, postoji mnogo takvih priča. Radim u salonu, imam mnogo klijenata. Žene koje su pobegle iz različitih gradova. Moj mozak se trudi da se ne seća svega jasno, jer ima mnogo takvih informacija. Sve uzimam srcu, tako da je teљko.
Jedna od klijenata je pričala o svojoj ćerki, koja se samo što nije porodila. Stoga, kada su pobegli, uzeli su makaze i čaršav u kolima. Zato što su razumeli da postoji mogućnost da će morati da se porodi direktno u kolima.
Ukrajinski mitinzi u okupiranom Kersonu. Fotografija „Suspilne“
Moj muž i ja smo iz Regiona Kerson. Imao sam tragiиnu priиu sa bakom. Umrla je u Kersonu. A grad je, kao što znamo, bio okupiran od prvih dana. Zvali smo baku, ali je imala problema sa sluhom, pa nas nije иula.
Imala je šlog. U to vreme nije bilo nikakve veze u Kersonu. Najteže je bilo to što nije bilo moguće ni doći do bolnice.
Imali smo ogroman stres. Mama je htela da ide, Kersone. Ali zamolili smo je da to ne radi, zaustavili smo je. Objasnili su da je bilo granatiranja, tako da se moћda neжe vratiti odatle. Baka je odvedena u bolnicu. U ovom stanju, ležala je oko nedelju dana. Kada je otpuštena, nije želela da ode u sklonište. Nije bilo nikoga da se brine o njoj. Baka je bila potpuno sama.
Moja druga baka ћivi u selu u regionu Kerson. Stalno je u kontaktu. Jednom nedeljno, preko komšija, zove nas. Kaže da tamo idu (Rusi – Kanal 24), da joj kažu šta su rublje. A baba odgovara: „Misliš li da nisam držala tvoje rublje u rukama za svoj život? Koliko misliš da imam godina?“ Kaћe da ne besne, ponaљaju se smireno.
Ali omiljena priиa moje bake je o jagodama. Leti je uzgajala useve u bašti blizu kuće.
A ona mi je rekla: „Prodajem jagode za 20 hryvnias, a za Ruse – po 70.“
Bravo moja baka. I tamo je sama. Imamo mnogo rođaka koji su napustili Kersona. Međutim, odlučila je da ostane. Tužan je, ali se nada da će se sve uskoro završiti.
Muževljeva majka u Skadovsku. Takođe, preko prijatelja, dolazi u kontakt. Oni nekako žive i čekaju na de-okupaciju.
Raditi, ne razmišljati: kako je rat promenio živote
Svi su bili šokirani snimkom iz oslobođenog regiona Kijeva. Kada ste ih videli, kako ste se osećali?
Trudim se da to ne pominjem. Kada smo pročitali vest, imali smo ogorčenje, i ljudi su bili ljuti, bili su spremni da ne znaju šta da rade.
Bila sam šokirana. Nisam razumeo kako ovo moћe da bude. Jesu li ljudi to uradili, ili su zveri to uradile?
Nisam znao kako da idem na posao, kako da razgovaram sa ljudima, jer sam razumeo šta će biti glavna tema. Ljuljalo se oko nedelju dana. Roditelji mojih kumova ћive u Buhi. Potvrdili su da je sve istina, zaista jeste. Nisam mogao da verujem. Posle toga sam shvatio koliko mrzim Ruse. Ali u besu i mržnji nemoguće je živeti konstantno. Ali onda, u proleće, to je jednostavno bilo nemoguće.
Kako te je rat promenio? Možda je nešto počelo drugačije da se tretira?
Ranije nisam ni pomislio da ću živeti u Ivano-Frankivsku, jer nisam bio tamo ranije. I kada sam stigao, poиeo sam da komuniciram sa razliиitim ljudima. JaK na poslu sam primljen. Svi ljudi na koje sam naiљao. Od Roma, koji su nam dali stan, do sledećih stanodavaca koji su nam dozvolili da živimo sa životinjom bez ikakvih problema. Sve je ispalo kako bi trebalo.
Rat mora da mi je dao reљenost. Dugo sam odluиio љta da radim. Sada sam shvatio da moram da nastavim da se bavim sportom, jer se osećam mnogo bolje. Pronašla sam veoma kul trenera joge u Frankivsku , najboljeg kojeg sam imala. Imam neverovatan kontakt sa devojkama sa posla, kao da se poznajemo ceo život. Ljudima je što udobnije za mene, otvoreno.
Shvatio sam i da sam u 27. godini uglavnom negirao sebe. Na primer, od detinjstva je želela da peva. Sada sam pomislio: zašto se ne biste prijavili za časove vokala, zašto ne biste uradili nešto prijatno za sebe. A onda je otiљla. Sada se moralno osećam bolje. Generalno, poиeo sam da radim viљe od razmiљljanja.
Marinin rezultat rada u salonu Ivano-Frankivsk: pogledajte video
Osećaj doma nije specifičan grad, već cela Ukrajina
Imaš li osećaj za dom na novom mestu?
Da, pojavilo se. Zato što živim ovde više od mesec dana, ne dva ili tri. Mnogo je poznanika, ljudi koji pomažu, daju savete, predlažu nešto. Mali grad – ne žurite nigde, kao što je bilo u Kijevu. U Frankivsku, razumete: imam mnogo vremena, imam vremena za sve, mogu sve. Kao i finansijska komponenta. Hvala Bogu, bilo je mušterija, bilo je zarada. Mogao bih normalno da živim i da sebi ništa ne poričem.
I da, razumem da je Frankivsk divan grad. Osećao sam se kao kod kuće ovde, stvarno.
Ali sam takođe shvatio da je moj osećaj za dom osećaj teritorije Ukrajine. Bio mi je rođendan 24. Moj muž i ja smo planirali da se nađemo, da odemo u planine. Ali moj prijatelj je morao da ode u Varšavu. Konsultovala sam se sa mužem da li bi bilo normalno da odem u Poljsku. Odgovorio je da je to odliиna ideja. Rekao je da se odmori ovih šest meseci i proslavi rođendan bez sirena. Pa sam otiљao. Kul grad, sve je super. Ali ne – niste kod kuće.
Kada se vratite u Ukrajinu, pređete granicu, imate taj osećaj doma. I nije bitno Frankivsk, Kyiv ili Bukovel – sve je kod kuće.
Kolege iz salona čestitale Marini rođendan: Pogledajte video
Šta bi se savetovalo ljudima koji se plaše da se evakuišu sa opasnih mesta?
Odredite prioritete u svojoj bezbednosti. Imao sam mnogo ovakvih situacija. Prvi je bio kada su moji roditelji bili u Kijevu i bilo je dolazaka. Onda sam pitao majku da li želi da se preseli u Frankivsk. Roditelji takođe iznajmljuju smeštaj, tako da nisu naročito vezani za to mesto. Pričao sam sa njima dve nedelje. Tražili smo stan, ali nešto nije išlo. U jednom trenutku sam pitao: „Mama, reci mi iskreno, da li želiš da se preseliš?“ A ona je odgovorila da nije. Shvatio sam da ne mogu da utičem na njih ni na koji način.
Imao sam drugačiju situaciju sa prijateljem u Kersonu. Napisala mi je: „U Kijevu svi hodaju, druže se.“ A onda sam još uvek izlagao fotografije iz Varšave. A ranije bih joj odgovorio velikim tekstom, objasnio bih joj nešto. I sada razumem da ne mogu da utičem na ljude ni na koji način. Ljudi su vezani. Tamo imaju privatnu kuжu, duљo. Svako ima svoje okolnosti.
Drugi slučaj: otac mog prijatelja, sa kojim živim, takođe je još uvek u Kersonu. Jer ne moћe da napusti svoj dom.
Ili prijatelj iz Irpena, koga sam zvala mesec dana i zamolila me da se spakujem i odem. Pobegla je kada je bila žurba, trčeći pod vatrom. Tako je došlo do razumevanja za nju. Kada su tenkovi poиeli da se voze oko njenog LCD-a.
Teško je, iskreno, savetovati bilo šta. Verovatno takvi ljudi ostaju jer veruju da će grad uskoro biti oslobođen i da će sve biti u redu. Navodno, ovo je svačiji izbor, osoba sama odlučuje kako će se ponašati. Razumem da ja nisam jedan od ovih ljudi, treba mi minimalno obezbeđenje.
Šta ćeš da radiš posle pobede?
Imamo flaљu kod kuжe. Čoveka na otvaranju berbernice predstavio je klijent. Ovo je veoma skup alkohol. Veж sam se ponudio da ga prodam. I moj muž je odlučio da ga otvorimo na dan pobede. Svi ćemo se radovati, šetati i zabavljati se. Postojaće kolektivna partija cele Ukrajine.
Ukrajina se bori, oslobađa svoju zemlju deo po deo. Borba je teљka, sa gubicima, uniљtenjem i bolom. Ali definitivno će doći dan, koji će potom obeležiti pobedu u kalendaru. Tada će oni koji su pobegli moći da se vrate kući, oni koji su dugo živeli na distanci, čvrsto se grle, a oni koji su izgubili voljene moći će da ih oplakuju. To vreme će biti, jer, uprkos svim naporima zla, svetlost uvek pobeđuje tamu.
