Nastja Shlyomey iz regiona Donetsk, iz naselja Velyka Novoselka u okrugu Volnovakha. Oduvek je sanjala da studira u Donjecku, ali je zbog zanimanja upisala medicinsku školu u Zaporožju. Kada je Rusija pokrenula invaziju punih razmera, devojčica se preselila kod očevog prijatelja u regionu Ivano-Frankivsk. I tamo je našla ne samo novi dom, već i novu porodicu, novu „svoju“: udala se.
Povezao sam se sa Nastjom ličnom pričom, i odlučio sam da je ispričam kao deo SVOYI projekta. Način na koji smo se upoznali je klasična priča koja dokazuje da nesreće ponekad uopšte nisu slučajne.
Zamislite: mali grad Nadvirna u karpatskim krajima, gde svi znaju svakoga. Imam venčanje. Dešava se da se u današnje vreme drugi par snima u kancelariji registratora. Priznanica nam je premeštena, jer su nam neke dame sve upropastile i snimile za neki drugi dan. Nervozna sam i već mi se mentalno ne sviđa devojka koja mi je ukrala vreme. Pitam porodicu da li je neko uopšte poznaje. Iznenađujuće, niko. Zatiиem je na druљkim mreћama, migranta. Tako se rodila ideja da saznamo ko je ona i kako se desilo da se udala u regionu Ivano-Frankivsk.
Anastasijina priča je objavila Kanal 24. uz dozvolu kolega, ponovo štampamo tekst.
***
„ATO i JFO nisu uticali na nas. Međutim, to se sve promenilo 24.
Pričaj nam o tome kako si živeo. Da li je bilo blizu fronta, ili je bilo neophodno da se pomerimo?
Ja sam lično iz regiona Donetsk, iz Velyka Novoselka, ovo je volnovakha distrikt. Ovo je naselje urbanog tipa, za oko 15 hiljada ljudi. Blizu smo Volnovakhe, blizu Marijupolja.
Kada je ATO počeo 2014, to se tada nije odrazilo na nas. Pored nas su bili gradovi koji su bombardovani, a mi nismo. Velyka Novoselka se nalazi bliže granici sa regionom Zaporizhia, tako da to nije uticalo na nas i tada se nismo nigde pomerali.
Nastja u centru Velyka Novoselka. Fotografija dobijena ljubaznošću Kanala 24
U principu, ovako smo živeli do 24. Celog života sam mislio da ću učiti u Donjecku, jer ima pola sata do auta. Onda je počeo ATO, i iz očiglednih razloga nisam išao u Donetsk, već sam ušao u Zaporizhiu. Od 2017. živim tamo: studirao sam i tamo radim. Radio sam na klinici kao asistent lekara.
Jesi li bio u Donjecku mnogo puta?
Naravno, celo moje detinjstvo je prošlo tamo. Tamo imamo rođake – sestru moje bake, braću i sestre moje majke. Svakog meseca kad smo bili tamo, pešačili smo. Ovo su veoma lepe uspomene. Imam dosta fotografija odatle, ali sve su na mom kompjuteru kod kuжe. I sada stalno granatiraju.
Koliko je tvojih rođaka ostalo u Donjecku pod okupacijom?
Da, skoro svi, samo jedan rođak je ostao za Uzhorod. Tamo svi imaju stanove, rade i nisu mogli da ga napuste.
Nažalost, neki naši rođaci su podržali Rusiju. Od tada nismo razgovarali sa njima jer smo oduvek bili Ukrajina. Prestali smo da ih kontaktiramo.
Međutim, sestra njene bake ostala je tamo, i nije želela nigde da ide, jer ima veliki stan i rodbinu.
Bio sam u 9 razredu u to vreme i sećam se da smo imali mnogo imigranata. Bilo je nešto 10 novih, bilo je mnogo ljudi koji su došli kod nas. U 11. razredu bilo je onih koji nisu želeli da završe školu u „DPR-u“, pa, jer gde će onda da idu? Samo u Rusiju. I nisu hteli da idu u Rusiju. I doљli su kod nas.
„Čak sam dobio vodu u pljosku od huka“: o prvim danima invazije
Kako je za vas počeo dan 24. februara?
Bio sam u Zaporizhiji u to vreme. Jutro mi je 24. februar – Budim se jer sam imala smenu. Odem u našu radnu grupu, i tamo svi pišu: „Karkiv je bombardovan, boga mi, rat je počeo.“ Mislim, „Pa, u smislu, rat je poиeo? Neka vrsta vaspita, ja ću da radim.“ Onda dođem na posao, majka me pozove na Viber, plače, kaže: „Bože, Nastja, rat je počeo. A ti si još uvek tako daleko, sama si tamo.“
Onda se setim hipe da treba da podigneš keš, kupiš hranu, i pomislim: „Bože, imam podatke o pacijentima do večeri, mislim kako ću da idem da kupim.“
Od 15 pacijenata, troje je doљlo, izgleda. Završili smo ranije jer mnogi lekari nisu išli na posao. I otišla sam kući sa neobjašnjivim osećajem.
Prvog dana još uvek nije bilo nervoze. Odlazim, i tako sam uplašena, sa suzama u očima. Poиinje da dopire do mene da je rat poиeo, a ja sam sama. Moja devojka je živela sa mnom, ali je otišla prvog dana dom kirovohradskom kraja.
Rekli su da mogu da ugase svetla i vodu. Uzeo sam što više vode. Иak i u pljosku od huka.
Ova prva noć mi je bila veoma teška jer sam se plašila da se probudim iz eksplozija i da ne znam šta da radim. Plašila sam se da zaspim. Dugo sam sedeo na internetu da ne bih zaspao.
Odložio sam taj trenutak da spakujem alarmantan kofer. To je tako straљno, mora da se zavrљi. Drugog dana sam se probudio i odluиio da moram da ga pokupim tako da sva dokumenta budu tamo. Imam O torbu, stavila sam sve u njega i ceo život mi je stajeo u tašnu: sva dokumenta, uređaji i tako dalje.
Bila je torba sa kojom je izlazila iz kuжe. Fotografija dobijena ljubaznošću Kanala 24
Nisam radila sledećeg dana jer je klinika bila zatvorena. Napisala sam u radnom razgovoru da sam se jako plašila da budem sama. Kolege su poиele da zovu same sebe i ja sam otiљao kod njih.
Otpisao sam sa roditeljima: „Dođite kod nas u region Donetsk.“ Rekao sam da neжu iжi jer ne znam gde je bolje. Čekao sam trenutak da se snađem gde će biti bezbednije. Od drugog dana rata spavala sam samo u kupatilu, gde su mi dali dušek i jastuk. Imali smo radio i vazdušne alarme koji su se često nastavljali. Naš radio se nije isključio, zaspao sam i probudio se uz ove zvuke.
Nastja je spavala samo u kupatilu prvih nedelja u Zaporizhiji. Fotografije koje je obezbedio Kanal 24
„Idete sa majkom i idete u ivano-frankivsku regiju“: o evakuaciji iz Zaporožja
Prošla je nedelja rata, možda jedna i po, otac me je pozvao i rekao: „Ti i moja majka idete i idete na zapad Ukrajine.“ A ja kažem, „U nekoj pameti? Ne idem ja nigde.“ Mama zove, plače, kaže da sam daleko, ne sa njima, oni su uplašeni. Sledećeg dana, otac mi je doveo majku u Zaporizhia.
U to vreme još uvek su postojali besplatni vozovi za evakuaciju. Bio je užasan red: ako ne uđeš u ovaj voz, nećeš ići. Tada je još uvek bilo veoma hladno. Mama i ja stojimo, a tata je rekao „pa-pa“, i otiљao. Tata nije pokuљao da ode, nije hteo. Pošto imamo još dva babe i dede u regionu Donetsk, nismo mogli da ih ostavimo.
Bilo je mnogo ljudi, čini mi se, celog Zaporožja. Sećam se da se voz zaustavio, a čovek koji je stajao bliže peronu držao je malo dete iznad sebe da bi mu bilo prvo dozvoljeno da uđe u voz. Zato što su dali prioritet ljudima sa decom. Gledam na sve to i ovako: „Ovo je rat.“ (Nastja ovde ima suze u očima).
Jedva smo uљli u voz, vrata su se zatvorila iza nas. Umesto 54 mesta, u automobilu je bilo 300 mesta. Spavao sam na trećoj polici – gde su kese postavljene. Moja majka i ja smo bili u vestibulu i mislili smo da жemo morati da spavamo tamo. Upoznao sam devojku iz Zaporožja, koja je takođe putovala sa svojom majkom. Tražili smo slobodna mesta jer smo mislili da neko definitivno leži sam na mestu. Našli smo mesta. Moja majka je spavala sa nekom ћenom na polici, a ja sa treжom. Imao sam modrice na иlancima od te teљke daske.
U evakuacionom vozu bilo je smešteno 300 ljudi u svakom automobilu. Fotografije koje je obezbedio Kanal 24
„Granata je odletela 50 metara od tate“
Tata je u međuvremenu otišao kući kod Velyke Novoselke. Pored nas živi tatina mama, moja baka. A u susednom selu Staromlynivka, koje je sada pod okupacijom, živeli su baba i deda – to su roditelji moje majke. Nismo imali kontakt sa njima oko 5 dana. Veж su bili pod okupacijom. Sedeli su u podrumu 5 dana. Bilo je hrane, jer ih imam, hvala Bogu, štedljive. Posle 5 dana, ušli su u kontakt, a tata ih je odveo u našu kuću. U to vreme nismo pucali, a baba i deda su već bili upucani.
Ne propustite „Bezbedan sam, a rodbina se tresla u podrumu“: Ivan iz Borodjanke o ratu i sopstvenom biznisu u Lvivu
Onda su svi živeli u našoj kući, postavili podrum. Ali su poиeli da pucaju i na nas. Rekao sam im da napuste Velyku Novoselku zbog mog stana u Zaporizhia. Nisu hteli. Do poslednjeg. „Pa, kuda idemo, ovde su nam ceo životi, nećemo ići.“ Ali na kraju su otišli posle jedne situacije.
Tata je izašao napolje da nahrani pse. Samo 50 metara od tate, granata je uletela u ambar. To je samo rulet, i ako, ne daj Bože… Tata je bio veoma uplašen. I otiљli su.
Moja majka i ja smo dugo bili zajedno u karpatskim krajevima, a onda moja majka nije mogla bez mog oca i rekla je da ide u Zaporožje. Sada su u Zaporoћiju. Mama, tata, dva babe i dede. Pet u jednoj sobi.
Granata koja viri u dvorištu Zidne kuće u Velyka Novoselka. Fotografije koje je obezbedio Kanal 24
„Udala se za sina očevog prijatelja“
Kakav je to voz bio? Da li ste znali gde da idete i da li ste uopšte imali kome da idete?
Da, znali smo. Prijatelj mog oca živi u Ivano-Frankivsk regionu i moj otac nas je namerno poslao ovde. Voz je bio za Lviv, pa smo morali da stignemo do Frankivska, a od njega i dalje ide u region, do sela Pniv (ovo je prvo selo u blizini grada Nadvirna – Kanal 24). Stigli smo do Frankivska do blablakara. Veoma dobar čovek nas je odveo u Frankivsk, i tamo su nas već upoznali i doveli u region.
Zahvaljujuжi Bogu, bili smo primljeni, oni su nam pomogli. Ovaj tata je prijatelj, poznaju se veoma dugo, 10 – 12 godina. Upoznali smo se kada smo išli na naprednu obuku. Prihvatili su nas. Sve je veoma dobro.
„Ostala sam ovde u ovoj porodici jer sam se udala za sina tatinog prijatelja, sa kojim smo došli da sednemo u rat. Poznavali smo se mesec i po dana, on je dao ponudu i ja sam se udala“, kaže Nastja uz osmeh.
I ranije ti uopšte nisi bio poznat?
Ne, uopšte. Zvali su nas u posetu, ali mojim roditeljima je teško da se popnu i teško ih je izvući negde. I nikada nismo otiљli, uprkos иinjenici da se poznaju toliko dugo.
Doљao sam da presedim rat i oћenio sam se, ja sam sa Istoka, on je sa Zapada.
Nastja je pronašla svoju sudbinu u regionu Ivano-Frankivsk. Fotografije koje je obezbedio Kanal 24
Sada ne planirate da se preselite ni u Zaporizhia ni na Istok?
Ne, naravno, neću nigde ići, iako studiram u poslednjoj godini medicinskog fakulteta u Zaporožju, studiram onlajn. Zbog toga ću morati da idem u Zaporizhiju, ali malo kasnije – na ispite.
Stažiranje neće biti u Zaporizhiji, jer ću biti ovde sa svojim mužem. Da li je to za posetu.
Prelazak na ukrajinski jezik i adaptacija u karpatski regionu
Recite nam nešto o adaptaciji, da li ste ikada bili u zapadnoj Ukrajini? Da li ste imali problema sa razumevanjem dijalekta?
Prošle jeseni sam bio u Lvivu, moj prijatelj i ja smo mnogo putovali. Ovo mi je bio prvi put kada sam doљao na zapad Ukrajine.
Nikad nisam video ljude krštene kada vide crkvu, mi to nemamo tamo. Po prvi put u ћivotu, video sam kapelu ovde. Ovde u selu je krst u svakom dvorištu, pa sam pitao: „Šta, neko je sahranjen?“
Moja adaptacija je prošla prilično brzo, jer se generalno veoma brzo prilagođavam svemu.
Govorio sam ruski ceo ћivot. Roditelji i bake i deke još uvek govore ruski. Čim smo stigli u zapadnu Ukrajinu, počeo sam da govorim ukrajinski. Prve nedelje u Zaporožju, još uvek sam govorio ruski. Kada sam shvatio šta se uopšte dešava, naravno, prešao sam na ukrajinski.
Bilo mi je veoma čudno kada roditelji kažu „ti“ svojoj deci. To nije sluиaj kod nas, иak kaћem „ti“ mojim babama i dedama.
Da li vam je neko od meštana pomogao? Da li je traћila pomoж?
Bila sam u kontaktu samo sa mužem i njegovom porodicom. Napisali smo izjavu seoskom veću da dobijemo pomoć. I to je to. Nisam bio u kontaktu ni sa kim drugim. Ali stvarno sam to želeo. Jednog dana se naglo probudim, krenem u potragu, Traћim „Nadvirnu“. U Zaporožju smo imali veliku grupu gde su devojke pričale. Nisam našao ništa ovde.
Blogovanje kao novi hobi
Kako ste počeli sa blogovanjem i zašto ste to radili anonimno?
Hteo sam da stvorim nešto svoje za komunikaciju. Ja kreirao blog, koja je dobila ime Dame Nadvirna. Želela sam da bude čisto za devojke. Pretplatio sam se na lokalno stanovništvo, uzeo reklame. Tako sam stekao publiku od 800 ljudi i shvatio da je ovo cela moja nadvirna publika.
Blogovala sam anonimno i nisam mi rekla ko sam. Prvi razlog je interesovanje publike, devojke su se pitale ko sam ja. Kao, da devojke ne pomisle da „dolazi neko i stvara lokalni blog“. Plašila sam se kako će reagovati. Mislio sam da otkažem pretplatu.
Pošto se preselila, Nastja je počela da vodi blog za devojčice. Snimak ekrana Kanala 24
Vremenom je sve više devojaka počelo da mi piše direktno i zahvaljuje mi se na komunikaciji i blogu. Počeo sam da shvatam da nemaš čega da se plašiš. Nakon toga sam promenio ime u profi dame i koncept. Ovo je blog za devojke iz cele Ukrajine. Sada imam 4.000 sledbenika, ali neću stati tu.
Kasnije sam pričao o sebi video prezentacijom i otvorio lice.
Ne pričam mnogo o tome gde sam živeo. Zato što blog nije o tome i kucam ne želim da me ljudi čitaju iz kajanja.
Nastja je nekoliko meseci držala blog i nije priznala ko je: Pogledajte njenu video prezentaciju
Da li znate slučajeve kako je blog spojio devojke?
Generalno, onda sam napravio Telegram kanal. Tamo su devojke pričale jedna sa drugom, tražeći prijatelje za šetnju. Glavna svrha mog bloga je da kreiram ženske sastanke. Do sada se još uvek ništa nije desilo, ali stvarno želim da ih zadržim. Mislim da će moj blog zaista spojiti devojke. Biće, ali malo kasnije.
Rat mi je pomogao da pronađem svoj odušak na ovom blogu. Stvorio sam nešto svoje, sada moram da ga razvijem.
Kome ćeš biti potreban ako umreš od granate: o važnosti evakuacije
Šta biste rekli onima koji se plaše da se presele?
Čini mi se da takvi ljudi ne cene sopstvene živote. „Kome smo potrebni tamo?“ I kome ćeš trebati kada legneš u dvorište i umreš od školjke. Ovde je važno razumeti: ako želite da živite, morate da spasite svoj život. Moramo početi da živimo iznova.
Uvek će biti ljudi koji će ti pomoći. Poznanici, mnogo volontera, na početku rata svi su bili prihvaćeni – u školama i tako dalje. Sve zavisi od vaše percepcije: da li želite da živite i kako želite da živite. Ili će ova osoba živeti srećno, kao što je i živeo. Srećna, mislim, to su dve noge, dve ruke, zdrava si. Ili umreti ili biti bez ruke ili noge.
Moraš da razumeš ako želiš da živiš. Postavite sebi pitanje: „Koliko vredi vaš život i koliko vredi?“ Uvek moraš da se spaseš. Rat? Morate da odete, to je obavezno. Ljudi koji misle, „Oh, ja sam star, ostaću ovde.“ Ovo je pogrešno, jer naše oružane snage neće moći u potpunosti da spasu zemlju, znajući da su naši ljudi tamo.
Izgovori „bez para“ – i to u smislu? Besplatno izvesti napolje. Spasava živote. Ili „Otići ću po poslednji novac.“ A kome ćeš biti potreban u okupaciji sa tvojim novcem?
Želite li da se vratite na istok Ukrajine? Zar ne bi želela da namami čoveka tamo?
Definitivno ćemo otići tamo u posetu. Pomeriti se nije. Ovde na Zapadu mi se više sviđa, ovde nekako više na evropski način. Stvarno ћelim da idem kuжi. Ponekad sedim u školi i imam slike kuće pred očima kao bljeskovi. Kada sve bude u redu, definitivno жemo iжi tamo.
„Baka je izvezla peškir za venčanje, ali je on ostao u okupaciji“
Šta ćeš uraditi kada saznaš za pobedu?
Idem kuжi, stvarno ћelim da idem u svoju kuжu. Često gledam svoje fotografije i video snimke od kuće. Ovo je moja soba, tamo sam bio. Moj muž i ja idemo kući.
Da li je tvoj dom još uvek tamo?
Da, moji roditelji su bili pre mesec i po dana. Komšija je ostao i on periodično hoda i vidi šta imamo tamo. Jednom nas je pozvao i rekao da su razbili bravu. Možda su hteli da ukradu nešto, ali nisu ukrali ništa slično. Sledećeg dana, roditelji su otišli i pokupili dragocenosti koje nisu imali vremena da izduzmu. Izgleda da je to bila neka osoba koja nije mogla da dokuči nešto.
Majka mi nije rekla da voze. Upravo sam zvao a on kaže: „Već smo napustili kuću, oprao sam pod tamo, obrisao prozor.“ Ja kažem, „Pa, u smislu, mame, koji je pod? Na zvuk školjki?“ Zove, a nos joj je u modricama, plakala je. Stvarno ћeli da ide kuжi.
Moja baka je izvezla peškir za moje venčanje. I evo me ovde se udajem, a moj peškir je u okupaciji. Morala sam da kupim. Mislim da ćemo uskoro pobediti i uzeti peškir.
Nastjina priča dokazuje da smo mi Ukrajinci – jedna velika porodica koja se ne okreće od „svojih“. Naša svetlost pobeđuje njihovu tamu i mi istinski, a ne lažni „ne napuštamo svoje“. Da nije bilo podlog napada naših komšija, onda možda nikada ne bi upoznala svog muža, koji joj je postao najdraža osoba. Pored toga, nakon selidbe, Nastja se otkrila na nov način i pronašla biznis koji je fascinira – sopstveni blog.
Verujemo u naše, čekamo i pobrinemo se da pobedimo. Sve жe biti Ukrajina!
