U Ukrajini su konačno zabranjene aktivnosti stranke „Opoziciona platforma – za život“ (OPFL). Ova formulacija zvuči fundamentalno i beskompromisno, ali njen pozitivan uticaj na društvo ne raste iz ovoga. Generalno, postavlja se pitanje koliko je ovakav pristup odgovarajući i opravdan i da li će ti postupci imati dublji uticaj na javni i politički život? S jedne strane, ratno stanje u kojem je sada Ukrajina i otvorena saradnja predstavnika pomenute stranke sa ruskim agresorom daju uspon prirodnom zahtevu u društvu za pravednim i strogim kažnjavanjem krivaca. S druge strane, u realnosti ukrajinskog političkog sistema, stranka je prazan zvuk, komad koji briše znoj sa lica vrhunskog političara za koga je nastala i posle pada od kojeg će biti raspušten. Stoga, ima li smisla uvoditi sankcije protiv stranaka u Ukrajini? Ukoliko njihov pratilac nije lična lustracija, transparentna i temeljna istraga, dovođenje slučajeva do logičnog zaključka i pravične kazne.
Kratka istorija operacija uklanjanja malignih tumora
Baltičke zemlje su prve među bivšim sovjetskim republikama koje su pribegle merama lustracije. Čišćenje rukovodstva društva od onih koji su sarađivali sa sovjetskim specijalnim službama i vlastima je možda bio proces donekle mekan, ali transparentan i dosledan. Najveći radikalizam zabeležen je u Letoniji, gde je bivšim službenicima specijalnih službi okupacionih režima, kao i onima koji su bili u kontaktu sa Komunističkom partijom ili ideologijom posle 1991. U Estoniji, a kasnije i u Litvaniji, izabran je drugačiji i složeniji mehanizam. Prvo, ako je neko preuzeo visoku javnu funkciju, morao je javno da svedoči o odsustvu u svojoj biografiji o trenucima saradnje sa sovjetskim specijalnim službama. Drugo, bilo je neophodno dobrovoljno priznati da je radio za okupacione administracije. Ako su kasnije istrage otkrile neslaganje između svedočenja i stvarnosti te osobe, odlukom suda, na osnovu aktuelnog zakonodavstva, on je lišen titule, položaja i mandata.
Sličan sadržaj, zasnovan na ideji ograničavanja političkih aktivnosti onih koji su nekada sarađivali sa sovjetskim specijalnim službama, imao je lustraciju u Gruziji. Ovaj proces se odvijao prilično kasno u vezi sa proglašenjem nezavisnosti države, ali su tamo zaposleni u specijalnim službama, funkcionerima stranke i aktivistima Komsomola takođe bili lišeni prava da budu na visokim javnim funkcijama i rade u sudovima. Čak i kasnije, fokusirajući se na baltički scenario, kada su budući državni službenici morali da priznaju saradnju sa specijalnim službama okupacionih administracija, u Poljskoj je održana lustracija. Ovaj proces je imao malo drugačije značenje u bivšoj Nemačkoj demokratskoj Republici, koja je počela skoro odmah posle pada Berlinskog zida. U nemačkim zemljama uvedene su sankcije protiv zvaničnika i zvaničnika zbog saradnje sa specijalnim službama, ali i zbog saučesništva u kršenju ljudskih prava.
Kako je nastao kriminalni režim Ukrajine
Godine 2014, sa ludim zakašnjenjem, lustracija je postala jedna od glavnih tema u ukrajinskoj politici. Posle događaja iz Revolucije dostojanstva, u društvu je postojao ogroman zahtev za pročišćavanje vladajuće elite: zahtevali su da se uklone i kazne funkcioneri koji su bili vezani za vlast Viktora Janukoviča, a onda nisu zaboravili na Komunističku partiju, koja definitivno nije radila za dobrobit naše države. Zbog toga je usvojen zakon „O pročišćenju vlasti“, koji je započeo ne samo novo iskustvo za nas, već je postao i zanimljiv i jedinstven presedan uopšte. Imajući pred našim očima primer drugih zemalja u kojima su ideološke pristalice totalitarnih režima pale pod lustraciju, suočeni smo sa potrebom da očistimo državni mehanizam od predstavnika stare korumpirane vlade. Iako ne smemo da zaboravimo da su Partija regiona i Viktor Janukovič navodno izabrani na izborima, imali određenu podršku u nekim regionima zemlje, a takođe su bili blisko povezani sa delom postmajdanske političke zajednice koja je usvojila zakon o lustraciji.
Gore navedeno nije moglo ali da utiče na proces usvajanja pomenutog zakona i njegovog sadržaja. U svakom slučaju, formirali su registar od nekoliko stotina funkcionera, od kojih su neki kasnije otpušteni sa svojih radnih mesta. Ako je osoba bila na visokoj poziciji više od godinu dana pod Janukovičem, lišen je prava da podnosi zahtev za javni servis u narednih deset godina. Uspeh postmajdanskih godina takođe se može smatrati pojavom prakse proglašenja imovine i bogatstva od strane vladinih zvaničnika i poslanika. Naknadna analiza i verifikacija deklaracija, koje su slobodno dostupne, potencijalno su odličan mehanizam za kontrolu aktivnosti vladajuće elite i osnova za lustraciju beskrupuloznih ličnosti. Naravno, pod uslovom da je proces transparentan i da postoji mehanizam za privođenje počinilaca pravdi. Nažalost, sprovedene izmene nisu obezbedile ograničenja za poslanike vremena Janukoveča, koji su se ukaljali saradnjom sa kriminalnim režimom. Međutim, sprovedeni koraci izgledali su obećavajuće.
Gde grabulje mogu da se sakriju?
Nema sumnje da je lustracija zvaničnika i narodnih poslanika veoma ekspeditivna ideja i važan i neophodan korak u sadašnjoj fazi razvoja naše države i društva. Sociologija pokazuje da je lustracija bila jedan od najzastupljivijih zahteva 2014. Zvaničnici i poslanici, kada odu da služe ukrajinskom narodu, treba da uzmu u obzir njih, a ne sopstvene džepove ili, štaviše, interese nekoga spolja. Posmatrajući susednu Moldaviju, gde komunisti imaju značajan uticaj na politički život i mogu dugo da blokiraju rad parlamenta i odupru se odobravanju važnih odluka za društvo, videćemo da smo uradili pravu stvar u Ukrajini kada smo zabranili one sa crvenom zvezdom na čelu.
Istovremeno, važno je zapamtiti da lustracija ne može da se odvija samo na institucionalnom nivou i tiče se zabrane štetnih parazitskih stranaka. Ovaj proces bi takođe trebalo da ima individualnu manifestaciju i direktno pogađa specifične ličnosti, naravno, u okviru Ustava Ukrajine i aktuelnog zakonodavnog okvira. I takođe – biti transparentan i ne gubiti snagu i javnu težinu, pažnju javnosti vremenom. Takođe, lustracija nije uklanjanje osobe sa funkcije i njegovo prebacivanje na drugi, ni manje ni više hleb. Lustracija je lišavanje osobe sa sumnjivim stavovima i nepravedna reputacija prava da utiče na tok razvoja zemlje i društva. Moћda ne samo za 10 godina.
Šta je pozitivno od baltičkog iskustva? Izrazita lična dimenzija lustracije! Stoga niko od počinilaca nije mogao da presedi talas gneva javnosti iza privremenih znakova – žurki. Ako je osoba kriva – sarađivala sa okupacionim režimima ili povredila sopstvenu državu, za to mora da odgovara pred zakonom i sunarodnicima. Barem u vidu ograničavanja mogućnosti političke aktivnosti i zabrane utvrđivanja sudbine vaše zemlje u budućnosti. Ovo je pitanje na koje bih želeo da skrenem pažnju u kontekstu zabrane OPFL-a. Ova akcija ne bi trebalo da postane poluduga i da pusti dim javnosti u oči! Kozmetička zabrana stranke nije dovoljna! Proces kažnjavanja nitkova može da počne sa ovim, ali ne i da se završi. Posle Maidana, „Partija regiona“ je zabranjena, ali kakva je to zabrana ako su neki njeni članovi mirno došli pod transparente OPZZh-a i nastavili svoju turneju? Zato bi ovog puta vredelo ne samo zatvoriti cirkus, već i detaljnije pogledati klovnove.
