Niko nije verovao da će Rusi želeti da zagrade Kijev. Prestonica je za njih ostala neosvonjiva tvrđava, ali je u prvim nedeljama rata pretrpela niz udaraca. Jana Derikovska, 32, živela je u blizini Borjspila sa svojom malom ćerkom. Nakon što su neko vreme poštovali, usudili su se da se evakuišu.
U okviru projekta SVOI 24, Kanal 24 je razgovarao sa ženom koja je pronašla ne samo utočište u Ivano-Frankivsku, već i osećaj novog doma. Pročitajte više o njegovoj istoriji evakuacije iz Kijeva.
Uz dozvolu urednika Kanala 24, ponovo štampamo intervju.
***
Jana Deričovska ima 32 godine, njena ćerka ima 8 godina. Dug put sa njima hrabro su doživeli mali prijatelji – 2 hrčka i pag prijatelja. Pre rata, Jana je radila kao frizerka u jednom od salona lepote prestonice. Ona sama dolazi iz regiona Kerson, koji sada zauzimaju Rusi. Međutim, poslednje 3 godine živela je sa ćerkom u Kijevu.
„Odlučili smo da je mali grad već veoma mali za nas. Kijev je „plakao“ zbog nas, morali smo da idemo“, prisetila se žena.
„Niko nije verovao da će biti rata punih razmera“
Uoči potpune ruske invazije, mnogi su dozvolili mogućnost novog napada na Ukrajinu. Neki su verovali u to i skupljali „alarmantan kofer“, dok su drugi bili skeptični. Kako je bilo sa tobom? Na kraju sve, napad na Kijev je u tom trenutku zvučao veoma nerealno.
Radio sam u samom centru Kijeva, bilo je mnogo diplomatskih misija u našoj blizini. A njihovi zaposleni su često bili naše mušterije. Povremeno bi neko dolazio i delio: „Rečeno nam je da odemo.“ A mi smo u fazonu, „Kakav rat, љta si smislio.“
Pomoć. Tokom januara – februara 2022. godine, brojne zemlje širom sveta pozvale su svoje državljane da ne idu u Ukrajinu. Umesto toga, onima koji su već bili ovde savetovano je da što pre odu.
Da, bilo je nekih dijaloga na delu da bi moglo da dođe do rata punih razmera. Ali svi smo bili ubeđeni da je to nemoguće. Niko nije verovao. Nije bilo „uznemirujućih kofera“, niko nije razmišljao šta da radi i gde da ide.
Kako je počeo dan 24. februara za vas? Da li ste se probudili iz eksplozija ili telefonskih poziva?
U 5:00 prijatelj me je zvao da mi kaћe da bombarduju Boryspil. I tada smo živeli relativno blizu toga. Isušim uvo ispod ćebeta i kažem joj, „Nemoj da uprskaš, idi u krevet.“ Onda je došlo do poziva prijatelja čiji je muž vojno lice. Rekla je, „Poиelo je.“ A ja sam u fazonu, „U redu, idem na heljdu onda za svaki sluиaj.“ Nisam ni znao šta se desilo. Prešao sam na režim samoodržanja. U režimu „Idi tamo, jedi ovde, gledaj ovde“. Preživljavanje tokom ovih 5 minuta je već kul. Hajde da uradimo isto jer radi.
Onda je zvao drugi prijatelj, sa kojim smo mi, u stvari, otiљli „na heljdu“. Prvo smo odluиili da podignemo novac. Već je bilo 6 ujutru, a u redovima do bankomata – ljudi do 100. Tako da smo bili podeljeni: jedan je išao na heljdu, a drugi je stajao u redu. Nije bilo novca, ali smo bar odlučili da nešto podignemo. Možda kreditne kartice još uvek nisu blokirane. Posle toga su se vratili kuжi. Desilo se da je taj prijatelj bukvalno uoči rata iznajmio stan u visokoj zgradi pored moje. Samo ja sam imao 5. Prelepi panoramski prozori, ali ne tokom rata. A mi ćemo: „Pa, očigledno, pokupićemo tvoje stvari, ti ćeš se preseliti.“
I to je sve, „sedeli“ smo na ovom heljdi i na tim mislima još 5 dana. Bio sam u stanju maksimalne omamljenosti. Već je bilo jasno da neće biti posla i novca, odmah nam je rečeno o tome. Petog dana smo shvatili da imamo 2.000 hrivnija – za mene, moju ćerku, drugaricu, pag i dva hrčka. Pa, kompanija je, naravno, dobra, ali postojala je sumnja da nećemo preživeti sa ovim novcem (smeši se – Kanal 24).
Nešto je moralo da se uradi. Prijateljica je imala poznanika u Ivano-Frankivsku, ponudila se da ode tamo. Držala sam se za kuhinjski nameštaj i rekla, „Celim telom, osećam se kao da ne moram da idem.“ Svađali smo se još jedan dan. Dok je neka svest o situaciji došla do mene, već smo počeli da skupljamo stvari. Onda жemo da razmislimo љta da radimo. I samo sam zamišljala: imam malo dete, pag, dva kofera. Gde bih i ja išao? Ali nigde. I zajedno sa prijateljem bilo je moguжe nekako upravljati.
A koliko je staro dete? Kako je reagovala na ono što se dešavalo?
Ako sam smiren, i ona je. Zato sam se trudio da ne paničim i objašnjavam šta se dešava. S obzirom na to kako druga deca reaguju, moja je generalno sve doživljavala veoma smireno. U Kijevu smo živeli u oblasti gde sirena nije bila baš glasna. U 20:00 smo ugasili svetla i legli u krevet – u ovom, kao što rekoh, režimu samoodržanja. Bili su malo uplašeni, ali bez preterane panike. Kada smo morali da napustimo prestonicu, takođe smo se držali pod kontrolom. Zato što su znali da smo dete, da ona upija sve kao sunđer.
„Muškarci su se oprostili sa porodicama, i cela kočija je plakala“
Reci nam kako i kada napuštaš Kijev? Prvih dana rata bilo je ogromnih redova i nisu svi uspeli da napuste prestonicu prvi put.
Bilo je mnogo „zabavno“. Stigli smo na Glavnu železničku stanicu u Kijevu. Vazdušni alarm je počeo. Onda sam prvi put иuo sirenu tako blizu. I zato kažem prijatelju: „To je znak da ne moraš da ideš.“ Onda smo videli da postoji voz za Ivano-Frankivsk, iako oni navodno nisu morali ni da idu odatle. To je bilo иudo. Došli smo na stazu, već su svi automobili bili zatvoreni, osim poslednja dva. Da nismo imali dete sa nama, definitivno ne bismo otišli tamo.
Ono što smo videli u stanici ne može se rečima reći. Majke i bebe su išle vozovima, a muškarci su se pozdravili sa njima. A kada će se ponovo videti – niko ne zna. I cela kočija plače sa njima.
Bilo je mnogo dece, pre nego što su nam se porodice raspale. Bilo je veoma zastrašujuće. Onda smo uљli u voz, u vestibule. I to je to, razumete da je ovo već vaše mesto, nema gde drugde da odete. Dok smo stajali i čekali na odlazak, jedan vagon je bio otkačen od nas, jer je tamo nešto bilo zbrkano. I bilo je neophodno izvuжi ljude odatle. Kakav vrisak se uzdigao.
Uslovi u kojima ste morali da idete u Ivano-Frankivsk. Fotografije iz lične arhive
Svi ljudi koji su odvedeni odatle morali su da budu rasuti po drugim vagonima. Situacija je teška, ali svi su reagovali sa razumevanjem i krenuli. Na kraju, svi su se uklopili. Imamo mesto direktno preko puta toaleta, ali sve je odgovaralo svima. Onda su me pitali da li ima dece, mališan je odveden i negde stavljen. Posle 3-4 sata, došla je kod mene i rekla: „Dosadno mi je.“ A ja sam joj rekao: „Zeko, imao bih tvoje probleme.“
Jana i njena ćerka i drugarica otišle u Ivano-Frankivsk: Pogledajte video
U vozu su svi bili u međusobnom problemu. Jedna žena, doduše jedina koja je nosila masku, pitala je da li neko ima koronavirus. Onda je zatekao minut ćutanja i ja sam odgovorio: „A ako postoji, šta onda?“ Da li bi s siљla sa voza ili bismo nekoga dovukli? Ali ne, idemo dalje. Kada se samo vozite vozom bez rata, postoje stvari koje vas nerviraju. I onda odeљ i sve je kul. Da, sedim blizu toaleta, ali svi su ћivi i zdravi, ne daj Boћe da рu tamo. Sa ili bez kovida – ali ipak već.
Usput smo stali nekoliko puta zbog sirena. Nisu se čuli, ali vozili smo se blizu konduktera, tamo je s vremena na vreme upalio sijalicu. Razumeli su da su to anksioznosti, najverovatnije. Bilo je zastrašujuće shvatiti da možemo da stanemo negde na terenu i da ne idemo dalje. A februar je napolju.
Janina 8-godišnja ćerka hrabro je prihvatila sve izazove. Fotografija iz lične arhive Jane Deričovske
I drћali smo se, stigli smo tamo. Ali onda je policijski čas još uvek bio dug. Ništa, proveli smo noć u stanici. Posle voza, nije bilo bitno. Videli smo da drugi ljudi uopšte nemaju na čemu da sede, a onda su im dali kofere, ja sam i dalje imao kočiju. Moja ćerka je, naravno, dobro urađena. „Spavati? Spavati. Ovde? Ovde. Na kočiji, a već je dobro“, nekako je sve to doživela. Zato što pokušavam sve da tretiram humorom. Ћivim? I sjajno.
U Ivano-Frankivsku sam morao da prenoćim u stanici. Fotografije iz lične arhive
„Našli su posao bukvalno drugog dana, a onda i stan“
Šta se posle desilo? Policijski čas se završio i neko te je sreo? Gde si otišao?
Da, upoznali su nas. Osoba kod koje smo išli je živela van grada. I još 5 dana smo bili tamo, shvatajući da je ovo tako privremena „baza“. Da se bar malo osvestimo i shvatimo šta da radimo uopšteno. U Kijevu smo sedeli tiho kao miševi. Jeli smo, spavali, gledali kroz prozor. Gledali smo vesti, jer je čitanje kada su ove „2 – 3 nedelje rata“ (smeši se – Kanal 24) tada bila jedina „zabava“.
Onda je Ivano-Frankivsk ostao još 5 dana u istom režimu. I odlučili smo da se preselimo u grad, jer tamo bar možeš da potražiš posao. Uљli smo u kola, a ja vozim i ja sam u fazonu, „Љta“, ljudi hodaju? To je? Nisu kod kuće, ne „sede iza trake“, pa je uzmu i prošetaju?“ Bila sam malo љokirana.
Onda sam već „zakopao“ svoju profesiju u svojim mislima. Mislio sam da kuvam boršč, tkam kamuflažne mreže. U svakom slučaju, uradiću sve što kažu. I već u Ivano-FRankivska, kada smo se prijavili u hostel, shvatili smo da se naših 2.000 hryvnia „topi“. Morao sam da potražim posao. I našli smo je bukvalno drugog dana.
Kako se desilo da si tako brzo naљao posao u novom gradu? Da li je neko pomogao u ovome?
Ispao mi je screenshot činjenice da u lokalnom G-baru (deo velike mreže kozmetičkih barova – Kanal 24) traže frizera. „Pretpostavljam da bi trebalo da krenemo“, pomislili smo moj prijatelj i ja. Stigli smo tamo i rekao sam joj, „Ako ne prođemo kroz ovaj intervju, idemo da tkamo mreže.“ Veoma sam sumnjao da je nekome potrebna naša usluga.
Desilo se da su onda skoro svi njihovi zaposleni napustili grad. Bila su dva administratora, jedan manikir i to je to. Stoga, reći da smo bili neopisivo srećni je reći ništa.
Jedina stvar kada smo za dva dana morali da idemo na posao je „dolazak“ na aerodrom. I trenutno živimo nedaleko. Nismo ga čuli, sve smo videli. I desilo se da smo napustili hostel, naљli posao, i sledeжeg dana smo naљli stan. I samo se pomerio – a evo i „dolaska“. Stajali smo, gledali kroz prozor, i pomislio, „Ne, neжu se viљe pomerati, molim vas.“
Kada si dobila posao, ko je ostao sa detetom?
Prijatelj kod koga smo se uselili je takođe frizer. Uspeli smo da se složimo sa vlasnikom da ću raditi sa njom u više smena.
„Moramo nekako živeti – ne samo dati, već i biti popunjeni“
Sećaš li se svojih prvih nedelja u Ivano-Frankivsku? Koliko brzo ste se prilagodili novom gradu? Šta si onda radio osim posla?
Bilo je teško shvatiti da nije bilo jasno kada će se sve ovo završiti. I ušao sam ne samo u režim samoodržanja, već i „enkapsuliran“. Asfaltiran je put od posla do kuće i redovno sam se kretao njime.
Kada je prošlo oko 1,5 meseci, razmišljao sam o tome kako planiram da živim. Kao, radim, dobro urađeno, dišem, jedem. Imam dete, viđam je periodično, nije ni loše. Ali neophodno je nekako živeti, ne samo dati, već i biti popunjen.
A onda smo odluиili da idemo u milion krugova. Išla sam na jogu, na ples, dala sam i dete na ples. Shvatio sam da ovde postoji park. Grad je veoma lep, kompaktan. Ako imate tri slučaja u Frankivsku i sat vremena, odlučićete o svemu. Ako je isto, ali u Kijevu, razmišljaćete samo 40 minuta, a šta je sa logistikom uopšte, izračunajte rutu.
Jana i njena ćerka postepeno su se prilagođavale životu u Ivano-Frankivsku. Fotografije iz lične arhive
U Kijevu sam još uvek imao iznajmljen stan. Tri meseca posle selidbe, shvatio sam da sam u Ivano-Frankivsku mirniji, da ne želim da se vratim u prestonicu. Upravo sam izračunao različite opcije za budućnost. Na primer, anksioznost. Radim u centru, a moje dete je u potpuno drugom delu grada. I tu je ta fraza – „drugi kraj grada“ – već bitna. Kako ći tamo metroom, ako je blokiran? A šta reći detetu? Da me sačekaš par sati? Ne, nisam zadovoljan time. Zato što postoji Ivano-Frankivsk, gde možete pozvati taksi, otići negde i to će trajati 10 minuta. Ili ne možeš da zoveš i bežiš, već za 15 minuta.
„Kada je dete išlo u školu, njegova sreća nije imala granice“
Nova školska godina je već počela. Vaša ćerka je učenica. Da li još uvek studira onlajn u jednoj kijevškoj školi ili je otišla u novu, u Ivano-Frankivsk?
U Ivano-Frankivsku. Izabrali smo љkolu pored kuжe tako da nije bilo daleko.
Kakvi su njeni prvi utisci? Ovo su potpuno nova poznanstva, nema starih prijatelja. Za malo dete mora da je stresno?
U stvari, stvarno joj je nedostajalo socijalizacije. Deca koja su išla u školu 2019. su zastrašujuća. Ocena 1 – imaju karantin, razred 2 – rat. Ocena 3 – još uvek je nejasno šta će se desiti. Uopšteno nije viđala decu, nikada nisam normalno videla kyiv školu iznutra. Kada smo predali dokumenta tamo, to se desilo u hodniku. A onda se desilo da su 1. septembra – 2. učili onlajn, zatim išli na časove nekoliko dana, a sada se malo razbolela, sedeći kod kuće.
Ali reći da njena sreća nije imala granice je da ne kaže ništa. Nedostaje joj komunikacija sa decom koju toliko voli. I ne mogu da je pustim da prošeta po dvorištu. Da smo živeli ovde ranije, u redu. I tako – još uvek ne mogu. Zbog toga smo išli u različite krugove.
A kako vaša ćerka voli novi grad? Ne nedostaje ti Kijev?
Deca su vezana ne toliko za grad koliko za ljude. Kada smo napustili Novu Kakhovku zbog Kijeva, ona je to zaista želela, jer sam tamo imao mnogo prijatelja, često smo išli tamo. I uvek je bilo neke zabave, kupovinei centrima. Kasnije je ćerka rekla da želi da se vrati u Kahovku, „jer postoji devojka Kristina“. I tako smo se preselili u Ivano-Frankivsk, a ona se ponovo setila Kahovke i Kristine. Ja kažem, „Kristina je već u Poljskoj.“ A ona je imala ovo: „Oh, pa, onda ћelim da idem u Poljsku.“
„Ne želim više da se vraćam u Kijev iz Ivano-Frankivska“
Na novom si mestu već više od 6 meseci. Možete li reći da je za to vreme Ivano-Frankivsk postao vaš drugi dom?
Znaš, pitao sam se šta ću da uradim kada se rat završi. Ne ћelim više da se vraжam u Kijev. U Ivano-Frankivsku mi bar više odgovara. Upravo sam doљao iz malog grada. Ispostavilo se da je veж ћivela u veoma malom, a onda u veoma velikom. A sada je to neљto izmeрu za mene. Tako mi je udobno. Ali ne znam љta жe se desiti sutra. Sada mogu da kažem da se osećam bezbedno, da sam ovde kod kuće. Ali možda će se okolnosti razvijati na takav način da će biti neophodno otići u inostranstvo. Mada, nikad to nisam želeo. Sada postoji prilika da odem bilo gde, ali ja to ne ћelim. Ovo je plan „B“ za mene, ako ovde postoji potpuno „cev“ ako postoji pretnja po život.
Kakvu su ulogu lokalci imali u vašoj adaptaciji? Ko ti je pomogao?
S obzirom na to da frizeri 80 odsto vremena provode na poslu, kolege su, naravno, pomogle. Razgovarao sam sa klijentima. Na početku je bilo dosta imigranata u gradu, takođe su ispričali mnogo korisnih stvari.
Ali najvaћnije od svega, иovek iz naoruћanih snaga nam je pomogao oko smeštaja. Mobilisan je i dozvoljeno mu je da živi u svom stanu. Ova pomoć je bila neprocenjiva. Molimo se za njega svaki dan.
Napustili ste Kijev pre šest meseci, kada su mu se ruske trupe već približavale. Međutim, pitanje evakuacije je i dalje relevantno za mnoge Ukrajince. U mnogim naseljima koja se nalaze u ratnoj zoni, zimi će biti još nepodnošljivije. Situacija na okupiranim teritorijama nije ništa bolja. Šta biste rekli ljudima koji se plaše da napuste svoje domove i odu u relativno bezbednije krajeve?
U zavisnosti u kom su gradu. Ako ste u okupiranom, morate proжi bez neuspeha. Jer je to bar sigurnost života. Činjenica da tamo ima nekih zidova… Neжe spasiti. Raketa vas neće pitati da li neće biti nikakvog „intervjua“. Postoje razne volonterske inicijative. Jednostavno, desilo nam se da smo ih zaobišli i da je došlo do skoro običnog poteza. Pored toga, bilo je posla odjednom.
Pustite ih da definitivno idu ako su u opasnosti. Ubedio sam sve moje prijatelje i poznanike iz Kersonovog regiona u ovo. Mladi ljudi su upravo to uradili, stariji ljudi nisu. Rekao sam porodici da iznajmljujem kuću, da će živeti kao i pre. Ne znam љta misle. Teško je, teško je, razumem. Ali zidovi nisu obezbeđenje, u ovom slučaju to su samo zidovi.
Jesen je počela dobrim vestima – Oružane snage Ukrajine sprovode uspešne kontra-ofanzivne akcije u brojnim oblastima. Znamo da pobeda nije laka, ali definitivno жe biti. Sa takvim braniocima jednostavno nema drugog scenarija. Šta ćeš uraditi čim saznaš za pobedu?
Otići ću u Novu Kakhovku – da „poližem“ sve svoje rođake od glave do pete. Ne mogu da kaћem da bih iљao u planine, putovao. Još uvek imam tu priliku, ali ne želim. Ћelim da vidim svoju porodicu. Moja majka i ja se nismo videli skoro godinu dana. Stvarno ћelim da idem kuжi. Neжu reжi da жu ostati tamo, ali stvarno ћelim da ga vidim. Baba i deda. Nešto, ali bez njih – ne mogu toliko dugo. Moram da ih vidim.
Rat, koji je cinično oslobodila Rusija, razdvojio je milione ukrajinskih porodica. Kremlj je mislio da će nas zaplašiti. Nadali su se da će biti primorani da „igraju po svom scenariju“. Ali tako je lako ne slomiti naљ narod. Za sve nas – od mladih do starih – ne postoji vrednija stvar od slobode. Verujemo da će vrlo brzo naši vojnici potpuno isterati osvajača iz Ukrajine, a porodice rasute po zemlji i svetu će ponovo imati priliku da se grle i budu bliske.
