U ponedeljak, 1. avgusta, cisterna sa suvim teretom Razoni pod zastavom Sijera Leonea sa 26 hiljada. Tone ukrajinskog kukuruza napustile su luku Odesa i uputile se ka libanskom Tripoliju. Ovo je prvi brod sa ukrajinskim žitom koji je napustio ukrajinsku crnomoru od početka velike ruske invazije.
Događaj je definitivno epohalan, postao je implementacija dugo napaćenog ugovora o žitaricama, koji je izuzetno koristan za Ukrajinu i Kremlju se baš i ne dopada. Od potpisivanja takozvanog sporazuma o žitu, Rusija je već nekoliko puta granatirala region Odese, pokušavajući da poremeti sporazum. Štaviše, prvi put su ruski okupatori, uz pomoć čuvenih krstarećih raketa Kalibr, napali Komercijalnu luku Odesa more – upravo infrastrukturu koja je uključena u implementaciju sporazuma – kada nije prošao dan od njegovog potpisivanja.
Istovremeno, i sama Ukrajina je imala dovoljno kritičara dogovora o žitu. Čak i pre nego što je potpisan, talas masovnog ogorčenja odnele su društvene mreže. Izdaja je već viđena u pregovaračkom procesu sa samom Rusijom, a još više potpisivanje nekakvog sporazuma sa njom, koji, kako je svojevremeno istakao Oto fon Bizmark, nije vredelo papira koji je korišćen za to. Vojni pseudo-eksperti su rekli da će primirje biti proglašeno kao deo ovog sporazuma, kojim bi se blokirala naša kontraofanziva na jugu. Da će ukrajinske luke biti očišćene, što će olakšati iskcanje ruskih trupa u regionu Odese. Da će ruski vojnici imati pristup luci Odesa da provere brodove sa žitom. Ekonomski pseudo-eksperti bili su ogorčeni što će, reagujući na deblokiranje ukrajinskih luka iz Rusije, biti ukinute sankcije za izvoz prehrambenih proizvoda i poljoprivrednih hemikalija, kao i na uvoz vazduhoplovne robe.
Na šta se može odgovoriti na ovu kritiku? Pre svega, činjenica da nije planiran ni zaključen nikakav sporazum između Ukrajine i Rusije. Kao savetnik šefa kabineta predsednika Mihaila Podoljaka objasnio je u svom Tvit„Ukrajina ne potpisuje nikakva dokumenta sa Rusijom. Potpisujemo sporazum sa Turskom i UN i predajemo im se. Rusija potpisuje sporazum sa Turskom i Ujedinjenim nacijama u ogledalu.“ Pored toga, on je pružio uveravanja da sporazum o žitaricama ne obezbeđuje „bilo kakvu pratnju transporta ruskim brodovima i prisustvo ruskih predstavnika u našim lukama“. A u slučaju provokacija, Oružane snage Ukrajine biće spremne za momentalnu reakciju. Brodske inspekcije su još uvek moguće, ali samo u turskim vodama i, shodno tome, od strane turskog vojnog osoblja.
Što se tiče primirja. Ništa takav „sporazum o žitu“ ne obezbeđuje ni blizu. Mada, međutim, Rusi su to tražili. Dokaz o odsustvu bilo kakvog sporazuma o prekidu vatre dokaz je aktivnih ofanzivnih akcija ukrajinskih vojnika na jugu, granatiranja vojnih objekata i infrastrukture okupatora u regionu Kerson, barem istog dugotrajnog Antonovskog mosta.
Sledeжi. Sporazumima nije predviđeno deminiranje ukrajinskih luka. Govorimo samo o delimičnom deminanju mora. Bezbedni putevi će biti korišćeni za prolaz brodova.
Sada o antiruskim sankcijama, to je tako, njihovom ublažavanju. Pre svega, treba navesti da sam tekst dokumenta ne obezbeđuje bilo kakvo ublažavanje sankcija Rusiji. Na primer, prošle nedelje su objavljene izjave Saveta Evrounije i američkog Ministarstva finansija u vezi sa dozvolom Rusije za izvoz njenih poljoprivrednih proizvoda i đubriva. Međutim, to nije bilo nijedno „ublažavanje“ ili još više „ukidanje“ ranije uvedenih sankcija. Ove izjave treba tumačiti samo kao pojašnjenje. Jer nijedan od paketa sankcija uvedenih Rusiji nije imao zabranu izvoza poljoprivrednih proizvoda ili đubriva. Zapad je bio vrlo svestan da takva ograničenja mogu samo da doprinesu krizi hrane u svetu.
Situacija sa vazduhoplovnom industrijom je već komplikovanija. Sankcije ruskom sektoru vazdušnog transporta bile su veoma hladne i pretile su potpunim padom industrije. Evropska unija, Sjedinjene Države, Velika Britanija i niz drugih zemalja zatvorili su nebo za ruske avione, zabranili snabdevanje rezervnih delova za njih, održavanje, podršku i osiguranje, a takođe su obavezali lizing firme da vrate avione iznajmljene ruskim prevoznicima.
I dve trećine aviona ruskih avioprevoznika su moderni zapadni Boing I Airbus. Zbog toga ovi avio-avioni sada lete po iskrenoj reči – bez dozvola, bez osiguranja, bez redovnih inspekcija i popravki. Sada, da bi popravili jedan avion, Rusi moraju da rastavuju drugi avion za rezervne delove. Za šest meseci ili godinu dana ništa neće ostati od ruske flote.
Međutim, nedavno je Zapad počeo da daje zadnje sedište. Da li je to bilo povezano sa pripremom ugovora o žitu? Moћda, mada ne иinjenica. Činjenica je da Rusija kao odgovor na zabraneu lizingu je zapravo ukrala nekoliko stotina aviona stranih vlasnika i dozvolila da se koriste unutar zemlje.
Nezačinjena sudbina čekala je ove letelice – postepeno uništenje ili rastavljenje rezervnih delova. Tako je početkom leta direktor Agencije EU za bezbednost vazduhoplovstva Patrik Kaj izdao saopštenje da je zabrinut zbog stanja zapadnih aviona u Rusiji, koji rade bez brige i popravke. On je pozvao na određene izuzetke od sankcija. Ovim pozivima pridružili su se i zapadni slabiji, koji još uvek nisu potpuno izgubili nadu da će vratiti svoje avione drsko zahtevne od Strane Rusa. Tako da nikako nisu zainteresovani da puste svoju imovinu u delove.
Sedmi paket sankcija odnosi se na dozvolu za tehničku pomoć Rusije u oblasti vazduhoplovne robe i tehnologija, ali samo „u meri u kojoj je to neophodno da bi se osigurali tehnički industrijski standardi koji određuju rad Međunarodne organizacije civilnog vazduhoplovstva“. Šta to stvarno znači? Da li će Rusija sada uspeti da spase svoju civilnu flotu, uključujući ukradene avione? Konačne posledice ublažavanja sankcija postaće jasnije posle pojašnjenja Boing, Airbus i evropska regulatorna tela. Ali da li je vredno povezati ovu olakšicu sa ugovorom o žitu? Radije ne nego da.
Još jedan talas napada na sporazum o žitu odvijao se posle tragičnih događaja u Olenivki. Kada su ruski dželati brutalno pogubili više od 50 branilaca Marijupolja i čak pokušali da okrive Oružane snage Ukrajine. I opet, kritičari sporazuma nisu uzimali u obzir faktor da je Ukrajini pre svega potreban sporazum, a za Rusiju je, naprotiv, to kao iver u oku. Glasovi su odjeknuli: kažu, zašto bismo hranili različite Afrike, rizikujući sopstvenu bezbednost? Argument je, naravno, besmislen, sa istim uspehom bi se moglo postaviti pitanje: zašto bi ceo civilizovani svet pomogao Ukrajini? Dozvoli sebi da se izbori sa ruskim osvajaиima.
Zanimljivo je da je u refrenu glasova napadača na dogovor zazvonio glas već poznate kongresmenke ukrajinskog porekla Viktorije Spartz. U skorije vreme, svojim izjavama, umalo nije ugrozila snabdevanje Ukrajine zapadnim oružjem, a sada pokušava i da raskine dogovor o žitu, koji ga u potpunosti diskredituje.
Zašto je onda dogovor o žitu tako koristan za Ukrajinu? Pre svega, vredi setiti se da je pre potpune invazije naša država izvezla više od 50 miliona tona poljoprivrednih proizvoda. To je oko 45 odsto ukrajinskog izvoza uopšte. Ako uzmemo apsolutne cifre, onda su, na primer, 2020. godine, ukrajinski poljoprivredni izvoznici zaradili 22,2 milijarde dolara za državno ministarstvo finansija.
Kada su luke Azov i Crno more bile blokirane zbog ruske agresije, izvoz hrane pao je čak petostruko. I to je pad deviznih zarada, pad kursa Hryvnia, inflacija, rast cena itd.
I ne smemo zaboraviti da su ukrajinski liftovi i skladišta za poljoprivredne proizvode popunjeni. Ukrajinski farmeri obučeni u neprobojne kamizele i šlemove, rizikujući svoje živote i zdravlje, žanje novi usev u vojnim uslovima, ali nema gde da se stavi.
Potpredsednik Ekonomske škole u Kijevu Oleg Nivievskyi objasnio je u komentaru za Kanal 24: „Pre svega, to je sudbina ukrajinskog poljoprivrednog sektora. Na kraju svega, opstanak poljoprivrednika zavisi od izvoza žitarica. Ako su morske luke blokirane, ukrajinski proizvođači nisu dobili zaradu. Na kraju svega, deblokiranje luka znači da ukrajinski proizvođači dobijaju veće prihode, ekonomija će biti jača, tako da to nije profitabilno za Rusiju.“
Dakle, jedina stranka koja nema koristi od dogovora o žitu je Rusija. Zašto se dogovorila? Pre svega, Kina i Turska su izvršile snažan pritisak na to. Obe zemlje imaju sopstvene geopolitičke interese, posebno u regionima koji umiru od gladi zbog blokade žita.
Pored toga, sam Kremlj pokušava da pronađe saveznike na Bliskom istoku, u Aziji, Africi, to jest u onim regionima koji su veoma osetljivi na nedostatak ukrajinskog žita. Zato, silom, Rusija mora da se pretvara da je „dobrotvor“. Jasno je da će prvom prilikom Moskva pokušati da poremeti sporazum, čiji je nepotreban dokaz bilo granatiranje luke Odesa. Ali zašto bismo mi, Ukrajinci, igrali u ovom Kremlju?
