"Za mene rat u Ukrajini teиe od 2014.". Kako Solomiya Chubay pomaže ukrajinskoj vojsci

Solomija Čabaj je pevačica, umetnica, donedavno je radila kao umetnički menadžer umetničkog udruženja „Dzyga“ u Lvivu, autorka brojnih muzičkih i književnih projekata, uključujući „Uspavanke za Oleksa“ i „POETIJU“. Dijalog generacija“. Od početka potpune ruske invazije, Solomija aktivno volontira – pomaže brigadama koje se bore na prvim linijama fronta. Momci su pevaču doneli diplomu: „Solomija Čabaj za volontersku podršku i pomoć u izvođenju borbenih misija iz 28. brigade „vitezova zimske kampanje“.

U intervjuu za nas, Solomiya Chubay je govorila o svom volonterskom iskustvu, koncertima u prvim redovima i zašto je važno ostati na strani svetla.

***

Sećate li se koji je bio dan početka punog rata u Ukrajini za vas?

Za mene rat u Ukrajini teиe od 2014. Išao sam sa koncertima na istok Ukrajine – Kramatorsku, Severodonecu i drugim gradovima. Želeo sam da vidim vojsku, da ih podržim, ali nisam verovao da je rat moguć u XXI veku. Normalan mozak to ne moћe da prihvati. Kada sam bila mala, sanjala sam tenkove u blizini svog doma i bilo je veoma strašno. Verovatno – ovo je moje sećanje na Drugi svetski rat, koje sam znao iz priča mojih baba i deda. Nažalost, u našem civilizovanom svetu, rat punih razmera postao je stvarnost: svakodnevno i noćno vazdušno alarme, raketne napade na stambene zgrade, mrtvu decu.

24. februar je bio užasan dan za mene. Kada shvatite da su vam najbliža porodica tri nećaka, njihovi stari baba i deda su sada blizu Kijeva i tu je najveća „vrućina“. Njegov brat je van kuće i pokušava da dođe do svoje dece u Buhi i Hostomelu. Ne uspeva odmah. Verovatno prvih tri do četiri dana od početka rata, samo smo uradili ono što smo rekli telefonom sa našim nećacima i čuli granatiranje usred razgovora. Pričao sam sa bratom sve vreme. Konsultovali smo se kako da ga odvuиemo u veж okupirano predgraрe Kijeva. Na kraju je brat uspeo da se navuиe na udaru dece. Uspeli su samo sekund pre nego što su ruski tenkovi ušli u dvorište kuće. Bukvalno u sekundi.

Istovremeno, bilo je izveštaja prijatelja iz različitih gradova o zanimanju. Alarmantne su bile vesti iz Kersona, koji je bio okupiran prvih dana rata. Moji prijatelji iz inostranstva su mi pisali da razmislim o svom sinu i napustim zemlju sa njim. Međutim, Oleksa je plakao, nije želeo da ode. Umesto toga, nisam imao resursa da ga ubedim. Deca koja žive sa autizmom treba da se pripreme za promene za dve do tri nedelje. Sve što je mogla da uradi u ovom haosu je da se moli. Želela sam da to bude samo užasan san iz detinjstva – probudiš se i sve se završi.

Moj brat i porodica su odseli u naљoj kuжi. Pogledala je svoje nećake i shvatila da samo bockaju u jednom trenutku. Morali su da budu sami. Dobro je da kuća ima mnogo soba, ostavu i da ima gde da se penzioniše. U nekom trenutku sam shvatio da je glavna stvar da im pružim toplinu, razumevanje, pitam „kako si?“ i da se ne pomeram. Ljudi su ceo život spakovali u bukvalno jednu torbu.

Nećaci koji su otišli u logor Plast u Buči sa jednim rancem, moj brat, koji je hodao u istom skijaškom odelu – bilo je bolno gledati sve. Kupili smo hranu – u kući ima četvoro dece i treba ih hraniti nečim. Kupovali su stvari koje teško da bi bile korisne u normalnom civilizovanom svetu – drva za ogrev, baterijske lampe, lopate… Deca su se uplašila kada je tramvaj prošao pored kuće, kada se frižider uključio ili kada su se vrata žestoko zalupila. U prvim mesecima rata, nešto je aktivno odletelo u Lviv, bilo je stalnih strepnji i bilo mi je veoma bolno da gledam u oči ove dece.

Razmišljao sam o tome kako u isto vreme Elon Mask planira da lansira rakete na Mars, a izvesni Putin lansira pAketi su ovde, gde su moji prijatelji, poznanici, porodica, rodni grad i moja zemlja. Olekov sin sedi u ćošku, uplašeni nećaci. Moj brat je mislio da je prilagodio svoj život – na kraju je oko kuće bila žena, deca, kuća i vrtić. Kasnije je saznao da mu je kuća spaljena, drugari iz razreda sa kojima je sedeo za istim stolom su silovani i ubijeni.

Sada ћivimo u svemu ovome. Sve se dešava ovde i sada, u našoj zemlji, sve je stvarno. Međutim, svet je u blizini i posmatra nas. Mi smo kao ribe u akvarijumu. Mi smo ribe koje se ne mogu иuti. Samo otvorimo usta i ne znamo da li жe nas иuti. Molim vas očistite naš akvarijum, promenite vodu. Umesto toga, kupili smo grabljivca i ovaj predator жe nas pojesti. I svet gleda.

Kako si objasnio Alekseju љta je rat? Kako on doživljava događaje koji mu se sada dešavaju?

U Oleksama su svi događaji uvek vrlo logično poređani u lancu. Sa njim je sve jasno i nije imao potrebu da bilo šta objašnjava. Razumeo je da treba da reaguje – želeo je da pravi Molotovljeve koktele, kopa bunker, i snabdeva se vodom, kobasicama, čokoladicama da bi preživeo. Oleksa nije htela nigde da ide. Imao sam par ћurba da odem. On to ne radi. Brinuo je za svoje maиke, sobu, krevet. Počeo je da uči na daljinu i brinuo se da možda postoji loša veza na novom mestu, možda ne voli hranu, mirise, tuđi jezik. Unapred je sebi nacrtao perspektivu koja bi mogla da ga stresira. I dalje ljubazno odlazi u skloništa, leži u određeno vreme, ima zalihe hrane i odeće, stavlja „alarmantan kofer“ sa stvarima koje su mu potrebne i drage.

Nisam imao „kesu za anksioznost“. Odlučila sam da živim ovaj dan, jer ne mogu da utičem na tok mnogih događaja. Mogu da se ponašam kao volonter – kupim nešto, dobijem, napišem post na društvenim mrežama. Međutim, ona nije sposobna da promeni ovaj rat. Mislio sam da svojim molitvama mogu da pozovem sve arhanđele, Bogorodice, Isusa i Boga, koji će reći ratu – „Stani!“. Postojao je takav period naivnosti kada sam iskreno verovao u to. Postojao je i period straha, takvog bestijalnog straha, kada sam želela da bežim, i gde – ne znam. Istovremeno, bilo je strašno pobeći, napustiti svoj uobičajeni život, svoj dom. Razumela sam da je moja odgovornost sada Oleksa, starija majka, brat sa decom. Ja sam najmlaрi u porodici, ali sam uvek bio odrastao. Kada sam imao 11 godina, majka me je poslala u minhenski internat. Naučila sam da veslam kroz taj život sama, bez podrške. I sada postoji određeni skup činjenica sa kojima treba da naučiš da živiš ponovo.

Molila se da raketa ne padne na njen dom, grad, domovinu. Tako da ostane tamo odakle je pucala. Sećam se prva dva meseca kada je nastao strah, životinjski strah, naročito kada je došla noć. Ne mogu da prenesem šta mi je urađeno kada su se oglasile sirene za uzbunu. Sećam se noći u maju, kada su rakete oborene u blizini Lviva, a ja sam stajao i slušao eksplozije. Tada nisam znao šta se dešava i samo sam sumirao sve što sam uradio u ovom životu. Pomislila sam – Solja, pa ti si uradila ovo i ono, ali još nisam dobila ono što bi ti volela da imaš. Nisam doživeo iskustvo koje sam želeo da dobijem, nisam video kako je moj sin odrastao. Misli su letele veoma brzo. Rekao sam sebi, tako bi trebalo da bude, danas sve mora da se završi… Onda su stigle poruke od prijatelja, vest da vazdušna odbrana funkcioniše.

Kada si poиeo da volontiraљ? Šta je tačno bio podsticaj da se pomogne vojnicima Oružanih snaga Ukrajine?

Mislila sam da se pozabavim izbeglicama koje imaju decu sa autizmom. Razgovarao sam sa momcima-muzičarima iz INSO-Lviva, koji su ostali u Lvivu, da ćemo otići u skloništa, centre, železničke stanice i izvesti „Uspavanke za Oleksama“. Bio sam spreman da doрem i pevam, da pomognem ljudima koji su doљli ovde. Međutim, u mom životu se pojavila osoba – prisilni migrant iz Karkiva, i sve se promenilo. Rekao je, da ima braću – vojne pilote i da od njih ima spisak, stvari od kojih ne može da dobije tri nedelje. Uzela sam ovu listu i objavila je na svom Fejsbuku. Do večeri, bila je potpuno sastavljena od mene. Vremenom sam počela da pravim i druge postove – i sve sam pronašla.

Onda me je pozvao komandant jedne brigade i rekao da im trebaju toplotni prizori. Saznao sam koliko koštaju – skoro 4.000 dolara. Kažem Salamu da nikada nisam sakupio toliki novac i da sam uplašen. Rekao mi je frazu koje se seća, verovatno zauvek: „To je takođe bio prvi put da sam se uplašio da odem u rat. Ali ja verujem u tebe.“ Tokom noći sam prikupila potrebnu sumu – kolekciju sam otvorila u deset uveče i zatvorila je ujutru. Kada sam dobio ovaj prizor, bio sam verovatno jedan od najsrećnijih ljudi na svetu. Sa preostalim sredstvima, kupio sam termalni slikar za brigadu na Chornobaivki. Tako je poиeo moj dobrovoljac.

Onda je pomogla u prikupljanju sredstava za momke kolima. Održala je koncerte, prodala svoje slike, pisala svim prijateljima i poznanicima sa zahtevom da pošalju novac. Kupili smo automobile, znamenitosti, termalne slike i druge stvari neophodne za borce. Otišao sam kod prijatelja u Varšavu i odlučio da napravim kratku pauzu. Ispostavilo se da momcima nedostaju kacige, a u Varšavi postoji dobra prodavnica. Ponovo sam poиeo da skupljam novac. Pišu mi i prijatelji koji imaju ili sredstva ili razne stvari za Oružane snage Ukrajine – lekove, opremu, a ja zovem vojsku i tražim kome je to potrebno. Šaljem stvari za određene zahteve, ništa suvišno.

Međutim, u svakoj brzini pokušavamo da dodamo nešto iz sebe. Želim da ih ulepšam, da dodam orahe ili čokolade. Moj kum je pekao kolače i na njemu napisao: „Ti si moj heroj“, a moja kuma je pecivo ukrasila natpisom: „Vrati se živ“. Važno je pokazati borcima da je svetu stalo i da ih se sećaju.

Priиajte nam o svom putovanju do boraca na prvoj liniji fronta?

To nije bila moja inicijativa. Momci su znali da pevam i organizovali su put. Bilo je veoma dirljivo za mene. Čekali su me, sreli sa udobnim kolima, odveli me na liniju fronta, smestili me i nahranili. Osećala se kao kraljica do koje je svima bilo briga. Čuo sam nekoliko puta: „Solomiye, nemaš pojma koliko si uradio za nas. Samo nemaљ pojma koliko si ћivota spasao.“ I ne mogu da zamislim. Još uvek mislim da su oružane snage te koje spasavaju naše živote, da stoje tamo u našu odbranu. Pogodila me je njihova zahvalnost i osećajnost. Kada sam se vratio kuжi, pitali su me: „Solomiyka, reci mi da li si uљao u voz, kako si doљao tamo.“ Borci se tamo bore, ali imaju ljudskost, osetljivost, topao odnos prema životinjama, cvetnim tačkama, prema jednostavnim stvarima. Možda sam imao sreće da upoznam takve ljude. Ovo je moja priиa, ovo je moje iskustvo sa vojskom.

Posle koncerta, borci su se setili da pesmu „Ostalo“ nisu otpevali na reči Jurka Izdrika. Naime, pevao sam borcima ne sa zapada Ukrajine, koji, uprkos tome, znaju moj rad. Vojska je svojim potpisima predstavila zastavu Ukrajine – to su ljudi iz regiona Odesa, Krim, Donetsk i Luhansk, Vinnytsia, Mykolaiv. Zaista mi se sviđa trend gde ne delimo Ukrajinu po delovima sveta jer smo jedna zemlja, svi imamo rat.

U kom trenutku od početka rata ste uspeli ponovo da pevate i pišete muziku?

Prve nedelje od početka rata uopšte nisu mogle da pevaju – stalne sirene, uplašena deca. Kasnije sam pozvao svoje muzičare i napravili smo pesmu-molitvu „Ostalo“ zasnovanu na pesmi Jurka Izdrika. „Budi moj Bog meni drugome, stani u blizini… Tiљina… disati…“, ovo su reči. Drugog aprila, na Međunarodni dan svesti o autizmu, pozvala sam muzičare i napravili smo „Uspavanke za Oleksa“ u mom domu, onlajn. Onda ste počeli da idete u studio, snimate i shvatate da je muzika dobra. Sada, na primer, radimo pesmu o rečima vojske. I to je kul.

Pre početka punog rata, sve je bilo isplanirano za mene. Pisao sam nove projekte, planirao raspored nastupa u Ukrajini i inostranstvu, nadao se da ću imati nekoliko koncerata sa simfonijskim orkestrom. Imala sam aktivan kraj prošle godine – dogovorila sam se da držim predavanja u školama o projektu „Uspavanke za Oleksa“, da govorim učenicima o usvajanju dece sa posebnim obrazovnim potrebama. Umesto toga, u jednom trenutku, sve se urušava kao piramida, a život vas vodi u potpuno drugačiju priču.

Nemoguće je prilagoditi se takvim uslovima, ratu. Postoje poremećaji. Pre nekoliko dana sam saznao za napad na brigadu kojoj najviše pomažem. Razumem da жe se tamo snaжi. Ipak, stajala je kod kuće u duši i plakala od nemoći. Pogledala je u nebo u svetlarniku i rekla: „Bože, možda ćeš sve završiti na kraju.“ Samo sam se posvaрao sa Bogom, jer toliko ljudi, ukljuиujuжi i decu, umire. Devojka sa Daunovim sindromom u Vinnytsia, beba u Odesi, tinejdžer u Karkivu, istih godina kao moj Oleksa, i mnogi drugi su umrli.

Dečaci i devojčice, muškarci i žene u prvim redovima samo žele da živeI, ljubavi, oni imaju snove, decu, svi su razliиiti. Rat je započeo čovek koji ne može ni da objasni šta želi. Uopšte ne postoji objašnjenje za rat – to je velika zver, to je terorizam, to je uništenje nacije.

Umesto toga, mi smo Ukrajinci, konačno počinjemo da odustajemo od divljenja za sve što je rusko, od nostalgije za Sovjetskim Savezom. Konačno, iskreno govorimo o Holodomoru i zločinima sovjetske vojske, koja je ubijala, silovala i pljačkala, o uništenju ukrajinske inteligencije. Moji prijatelji koji govore ruski, sa kojima sam se svađao oko važnosti jezika pre pene u ustima, prebacuju se na same Ukrajince i kažu da je kul komunicirati sa njim. Nikada nismo bili „braжa“ sa Rusima. Uvek kažem, pogledajte istoriju Ukrajine, Rusi nikada nisu učinili dobro za nas. Nikad.

Moj brat Taras Čabaj nikada nije pevao na ruskom i za mene je to takođe uvek bio tabu. Kada su mi se obraćali na ruskom, uvek sam nastavljao da govorim ukrajinski. Kada je radila kao umetnički menadžer u umetničkom udruženju Dzyga, ruski intelektualci su dolazili kod nas, posebno iz Sankt Peterburga. Neću reći da su imali sve loše i lošeg kvaliteta, pregovarali smo sa njima, pozivali ih na likovne forume. To se neće ponoviti – svi kontakti su skraćeni.

Reci mi, šta ti pomaže da održiš korak tokom rata?

Volontiranje i uvažavanje boraca pomažu. Prijatelji pomažu, koji mogu da napišu da se osećate loše, da ričete i čujete reči podrške. Lepo je kada pišu dobre kritike o „Uspavanke za Oleksama“ ili o projektu „POETIJA. Dijalog generacija“. Stvari koje jasno ukaћu da je svet utkan iz podrљka i ljubavi. Zlo se može pobediti dobrim, podrškom. Ovo mi je važno, to je moja vrednost. Osećanje mržnje uništava, a ti seješ zlo. A zlo se hrani zlom. Nekada davno, bilo je mnogo toksičnih ljudi u mom okruženju.

Što ste agresivniji prema osobi, što više idete na njen nivo, više se okrećete ovoj priči. Onda sam sama odlučila da bih radije bila na strani svetla. Ukrajinska pesnikinja Ija Kiva, koja je jednom napustila Donetsk, rekla je da me poštuje zbog mog svesnog izbora prema svetlu. Čini mi se da svako uvek ima taj izbor – kako da nosi život i za šta da preuzme odgovornost. Moj Oleksa je u иetiri godine rekao: „Dobro жe uvek pobediti zlo.“

Kada dobijem stvari koje su mi potrebne za borce, иesto se dopisujem sa njima. Kada nema dobrovoljaca, često se ne dopisujemo. Ako je pauza predugo, s vremena na vreme pitam: „Kako ste tamo?“ Takođe vidim da li su se pojavili na mreži. Mada razumem da ovo možda nije uvek pokazatelj. Poslednja poruka ljudi koji su prikupljeni za termalni snimak: „Poveљжemo Kersona.“ Nije bilo više poruka, ne znam gde su sada.

Bilo je mnogo gubitaka u mom životu – smrt mog oca, kada sam imao dve godine, tada su moji baba i deda, roditelji prijatelja otišli. Smrt se pribliћi i mislim da imam filozofski odnos prema njoj. Pre rata, petoro ljudi koji su mi bili bliski je umrlo. Mislio sam da ne moћe biti gore, ali rat je poиeo. Anksioznost je nastala tokom pandemije. Kada su ljudi dragi svom srcu ležali povezani sa ventilatorima i prebačeni na odeljenje sa kojeg nisu mogli da odu. Međutim, nekim čudom su se oporavili. Razumeš da to ne možeš kontrolisati ni na koji način, baš kao i rat. Najveća stvar koju ljuti je prisustvo u ovom svetu ljudi koji su verovatno od koristi i koji profitiraju u ratu. Ne znam kako da ne uрem u agresiju i ne ћelim da ih jednostavno ubijem. Na kraju svega, postoji Božija zapovest – „Ne ubijaj.“

Kako sada shvatate sebe kao kreativnu osobu? Kakvi su planovi u bliskoj budućnosti?

Moja muzika je prihvatanje, ljubav, preporod, moji projekti „Uspavanke za Oleksa“, „POETIJA“ su prilika da se krene u razvoj, stvaranje, sinergiju. Sada ne vidim svrhu u tim priиama. Imao sam primer sa vojnikom koji je trljaoon i njegova mala petogodišnja devojčica su u okupaciji. Tokom granatiranja, tukao ju je da bi sedela mirno i da je rusi ne bi čuli. Rekao sam mu da je nemoguće da je samo uveriš. Jednostavno su me poslali nazad i objasnili mi da pucaju na njega, ne na mene. Razumem da su svi principi odgajanja deteta tokom granatiranja veoma klimavi. Umesto toga, sa druge strane, za to smo ljudska bića, kako bismo upijali svetlost kako bismo ostali ljudi u kritičnim situacijama. A zdrav ujak – metar devedeset, mogao bi da kaže svom detetu: „Ja sam sa tobom, ne plaši se, takođe sam uplašen.“ Da biste to uradili, morate da budete veoma jaki.

Sada ću napisati nekoliko projekata. Sanjam da idem u inostranstvo, sanjam da pevam i pričam o ratu u Ukrajini. Zaista se nadam da će se u bliskoj budućnosti sve slegne.