U protekla tri meseca, ulica Nad Džerelo na istočnoj periferiji Lviva nije prepoznata. Na mestu nekadašnjeg peščanog kamenoloma i deponije građevinskog otpada, grad za trudne imigrante sa parkom, sirotištem i jezerom „odrastao“. Pre nedelju dana, prve porodice su se naselili ovde. Nema analoga ovom gradu u Ukrajini.
posetio grad i ispričao nam kako stanovnici ugovaraju život i šta stanovnici tog okruga misle o novim komšijama.
***
„Ovde je bila brdo đubreta“
Gradska skupština Lviva izabrala je mesto za izgradnju vikendica za trudne imigrante među nekoliko parcela kako u Lvivu, tako i van grada. Na kraju su odlučili da grade na prostoru ulice. Glinski trakt, gde na početku ulice. Napuštena površina od oko 2 hektara bila je prazna iznad Proleća.
Ranije je postojao kamenolom na pesku, a kasnije, kada je okrug počeo aktivno da se razvija, ovo mesto se pretvorilo u deponiju građevinskog otpada, preraslo sa sigovima. Ulica iznad samog proleća podsećala je prilično na asfaltiranu terensku stazu, na putevima na kojima su stanovnici posadili biljnu baštu.
Sada se ovo mesto promenilo do tačke nepoznavanja. Kuće u kojima žive trudni imigranti prekrivene su sveže asfaltiranim asfaltom i popločanim pešačkim stazama.
„Nekada je postojao peščani kamenolom, a onda brdo građevinskih ostataka i barica u kojoj su patke plivale. A sada su se tako dobro snašli ovde“, kaže gospodin Mikhailo, koji živi u toj oblasti više od 40 godina.
Na putu sa posla, prvo je došao da pogleda kuće i prostor oko sebe, kaže da su ostali stanovnici tog kraja već izabrali mesto – oni svoju decu odvoze da se ovde igraju, šetaju pse, voze bicikle.
„Ranije su deca na padinama kamenoloma napravila sebi takvu odskočnu dasku za vožnju bicikala, a sada postoje posebne staze za to“, kaže gospodin Majkl sa oduševljenjem.
Kuće „rasle“ za tri meseca
Izgradnja grada za preseljenje sa decom najavljena je u aprilu. Tada je gradonačelnik Andrij Sadovyi izvestio da će kuće biti drvene i mnogo udobnije od kontejnerskih.
Na ulazu u kuću nalazi se natpis sa imenom grada „Neuništive mame“ (foto mi)
Grad se sastoji od nekoliko zona. Bliže putu nalaze se dve preslikane dvospratne kuće koje je projektovao arhitekta Lviva Taras Sulyk.
„Ovaj projekat nije samo za IDP, već i za ceo okrug, jer šume i zgusnute stvari u okolini postaju park. To će biti lokacija gde možete da šetate sa decom“, objašnjava Taras Sulyk u Chaplinsky Vlog.
Same kuće, kao dizajner, već su bile na licu mesta od strane odesa kompanije Chornomorsk Stroy Group, koja je zbog rata premeštena u region Lviv. Preduzeće proizvodi ćorke za okvirne zgrade. Jedna takva kuća može da traje najmanje 50 godina i namenjena je i toplom i hladnom godišnjem dobu. Ukupno, do stotinu ljudi može da živi u obe kuće u isto vreme.
Oko kuća se nalazi veoma lakonski pejzaž – sejala trava, zasađeno drveće, drveni nameštaj i očišćeno jezero. Cela teritorija je apsolutno otvorena ne samo za stanovnike grada, već i za sve. Deca koja žive u okolini već se igraju na igralištu.
Unutar kuće je još uvek tiho, možete čuti samo riku graditelja koji završavaju montažu nameštaja, mirišu na sveže drvo i boje. Zbog velikog broja prozora unutra je veoma lagan, a enterijer podseća na skupu seosku vikendicu negde u Karpatima.
Zidovi i nameštaj u kući su drveni, a obilje prozora ga čini veoma laganim (foto: Kateryna Moskaliuk)
Ovde još uvek postoji nedostatak kućnog komfora, jer su se samo tri porodice uselile u prvu kuću, a sledeće nedelje se očekuju još tri. Druga kuća je trenutno prazna, nameštaj se tamo isporučuje i čisti.
„Jedna kuća ima 13 dnevnih soba za četiri i šest mesta. Kreveti u sobama su na dva nivoa. Zajedničko za stanovnike je velika kuhinjsko-trpezarija sa posuđem i hranom po prvi put, kupatilo, tuš sobe i perionice. Na drugom spratu je velika igraonica“, kaže adminstrator Lilija.
Ovde će živeti samo trudnice i njihova deca ili rođaci. Muškarci se neće smestiti ovde, ali će moći da posete svoje žene u bilo kom trenutku. Trudnice se smire od sedam meseci. U najmanju ruku, mogu da žive u kući pre nego što dete ima šest meseci, ali administracija će svaki slučaj razmotriti pojedinačno.
Volodymyr Holovatyi, specijalista Odeljenja za socijalnu zaštitu Gradskog veća Lviva, kaže da u Ukrajini nema analoga takvom naselju.
„Ili samohrane mame ili mame čiji se muževi sada svađaju žive ovde. Nije kao u modularnom gradu. Uzgred, mnoge majke iz modularnih gradova, kojima smo ponudili da se presele ovde, odbile su. Kažu da tamo već imaju svoj život, komšije. Stoga se apsolutno sve trudnice neće skrasiti ovde“, objašnjava on.
Prostor oko kuća je uređen. I stanovnici grada i stanovnici te oblasti mogu da koriste lokacije i jezero (foto: mi i Katerina Moskaliuk)
Žena koja želi da živi u kući mora da napiše odgovarajuću prijavu i registruje je kod ASC-a. Nakon toga, zahtev će razmotriti socijalne vlasti.
„Imali smo sreće. Živeli smo na času.
Većina soba je još uvek nenaseljena, ali svaka od njih je već opremljena krevetima, policama, garderobom, sofama i pelinalnim stolovima. Tetiana je jedna od tri žene koje su se prve uselile u kuću. Zajedno sa majkom i najstarijim sinom Jehorom, ona je krajem marta došla u Lviv iz malog sela u blizini Starobilska, u regionu Luhansk. Skoro četiri meseca živeli su u Lviv Lyceum No70.
„Naravno da su uslovi tamo bili drugačiji, oprani u činiji. Ali i dalje smo imali sreće, živeli smo na času“, priseća se Tatjana.
Žena će se poroditi krajem avgusta. Više od dve nedelje ona i njen 6-godišnji sin Jegor žive u kući za trudne imigrante dok je njen dom, koji je trenutno netaknut, pod okupacijom. On kaže da nema potrebe da idete u grad, jer kuća ima sve što vam je potrebno, a najbliža prodavnica se nalazi na 10 minuta hoda.
Stvari u Tatjanivoj sobi još uvek nisu u potpunosti postavljene, ali mali Jegor je već priložio svoju omiljenu igračinu – statuu Burdž Kalife iz Dubaija. Dečak stvarno želi da ide tamo kada se rat završi.
„Jesi li veж bio u Dubaiju?“
„Ne, ali skupljam novac.
– A šta najviše voliš kod Lviva?
– U Dubaiju!
Jegorova majka se smeje i objašnjava da se u Lvivu dečak zaista sviđa crkvi Olge i Elizabete, upravo zbog visokih spirala. Jegor još uvek nije saznao za svoje nove komšije, pa se sada igra, fukarski trиi po kuжi. Na kraju razgovora, on vas poziva da vas ponovo posetite.
„I još uvek dolaziš kod nas, zar ne?“
Druga Tetiana, 38-godišnja migrantkinja iz Bakhmuta, regiona Donetsk, živi u susednoj sobi. To je omučenje u njenoj sobi, jer se nastanila u Lvivu sa majkom i dvoje dece – 14-godišnjom Anjom i 9-godišnjim Antonom, koje sama pominje. Deca, kako bi se okupirali nečim, igraju igrice, gledaju video snimke na Jutjubu, jer druga deca, njihovi vršnjaci, još uvek nisu u kući.
Tetiana zajedno sa svojom 14-godišnjom ćerkom Anom u kući za trudne imigrante u Lvivu (foto Katerina Moskaliuk)
„Teško je Antonu da pronađe zajednički jezik sa drugom decom. Kod kuće ga je zadirkivala Antoška-Antoška, onda je tako malo zaključan, ali kao da je našao zajednički jezik sa komšijskim dečakom Jegorom“, kaže Tatjana.
Tetijana i njena porodica napustili su Bakhmut u martu, planirali su da idu u Poljsku sa prijateljima, ali je usput u vozu njen pasoš ukraden od nje i njena porodica nije mogla da pređe granicu.
U početku su živeli u jednoj od Lviv škola, kasnije su se preselili u hostel u Pekarskoj ulici, gde je u jednoj sobi živelo 20 ljudi. Deca imaju smetnje u razvoju i potrebno im je više pažnje i udobnosti.
„Živeti zajedno sa toliko ljudi bilo je teško. Moja deca su posebna, potrebna im je stalna pažnja i specijalni lekovi. Ovde smo, naravno, mnogo bolji“, kaže Tetijana.
Sada je u petom mesecu trudnoće, ali je o svom neobičnom stanju saznala slučajno već ovde u Lvivu, kada je već bila u trećem mesecu.
„Zbog trudnoće neće biti moguće otići u Poljsku, tako da ću ovde priložiti decu u školu, a i ja lično ću se prijaviti na konsultacije. Štaviše, ova kuća ima dobre uslove za boravak“, dodaje Tatjana.
Tetiana zajedno sa decom Antonom i Anom (foto: Kateryna Moskaliuk)
Na drugom spratu kuće živi najmanji stanovnik – Anita, stara je samo mesec dana. Njena majka, 36-godišnja Elena i 14-godišnja sestra Polina smestile su se ovde pre samo nekoliko dana kada su otpuštene iz bolnice. Dok mama visi sa flašicom formule za bebe, Anita je ponizno čeka na krevetu.
Njena porodica je upoznala rat u Vorzelu blizu Kijeva. Više od deset dana Olena je bila trudna, zajedno sa najstarijom ćerkom, mužem i porodicom, krijući se od granatiranja u školskom podrumu, i 9. marta, kada su lokalne vlasti zvanično Saopštila evakuacija, odluиio je da ide na zapad.
„U Lvivu je čoveku uručen poziv, pa smo onda i sami otišli u Poljsku, zapravo, nigde. Tamo su nas sačekali volonteri, živeli smo u školi dve nedelje, a onda nas je sklonila poljska porodica u velikoj udobnoj kući blizu Varšave. Komunicirali smo preko Google-transkluzije. Ponašali su se prema nama veoma dobro: registrovali su me trudnu, uradili su mi testove“, priseća se Olena.
Olena zajedno sa novorođenom ćerkom Anitom (foto: Kateryna Moskaliuk)
Planirala je da se porodi u Ukrajini, pa se krajem maja vratila.
„Planirali smo da ostanemo malo u Lvivu, a onda da idemo dalje, kući, ali dete je odlučilo drugačije i rođeno je prevremeno, na sedmom mestu, ovde u Lvivu. Sada naša potvrda kaže: mesto rođenja je Lviv“, kaže Olena.
Provela je više od mesec dana zajedno sa malom Anitom u Regionalnom kliničkom perinatalnom centru Lviv.
„Stalno sam plakala, dolazila sam da pitam, pa, kako je, ali lekari nisu dali nikakva predviđanja, a moja ćerka je ležala ispod uređaja. Prošle nedelje smo otpušteni i u perinatalnom centru smo pričali o kući za trudne imigrante. S obzirom da je sada opasno vratiti se u Vorzel ili mojoj porodici u regionu Dnipropetrovsk, odlučili smo da za sada ostanemo ovde“, kaže Olena.
Olena drži svoju ćerkicu u igraonici kuće za trudne imigrante (foto Katerina Moskaliuk)
Među nedostacima kuće koju je Elena zvalane postoji sklonište od bombi, kaže, ne zna kako da se ponaša tokom sirene, jer nema gde da se sakrije, a u okolini je otvoren prostor. Međutim, generalno gledano, kaže ona, ovde je udobno i tiho, što je jednostavno neophodno za njenu novorođenu ćerku.
„Sada svi imaju težak period, ali mi i dalje imamo sreće – svi su živi i zdravi. Ljudi imaju straљnije priиe. Moramo da sačekamo ova teška vremena i sačekamo pobedu“, zaključuje Olena.
Materijal je nastao uz asistenciju nevladine organizacije „Lviv Media Forum“ u okviru projekta „LMF podrška mreži novinara“.
