Sopstveni „Mriya“, MiG, Javelin, Bayraktar, pas Patron pa čak i solista Kaluš benda: u dečijim radnjama u Lvivu i drugim gradovima sve više možete naći tako patriotske meke igračke. Oni su ušiveni u Nizhynu u regionu Černihiv – u tom gradu, na periferiji od kojih je do početka aprila bilo bitaka sa ruskim trupama.
Fabrika Kopitsa je porodični biznis, koji su 1998. Prema rečima njihove ćerke, menadžerke štampe kompanije Marije Kopytsya, prve igračke su ušivene u bakinu letnju kuhinju, za nekoliko godina su se preselile u novu sobu – i postepeno dostigle sve-ukrajinski nivo i izvoz. Sada kompanija ima oko 150 zaposlenih, još 30-40 šavova radi van fabrike na autsorsingu, a na sajtu možete naručiti oko hiljadu predmeta raznih igračaka.
Ruske trupe prišle su Nizhynu trećeg dana invazije – a takođe trećeg dana radnici fabrike su otišli na posao. Šili su ne igračke, već odeću za vojsku, nosioce pločica, istovar. Fabrika se vremenom vratila onome što najbolje ume i, kako bi ostala u trendu, razvila čitavu kolekciju patriotskih mekih igračaka. U teškim uslovima kompanija je uspela da se prilagodi, sačuva sva radna mesta i čak poveća plate svojim zaposlenima. S obzirom na nedavno pogoršanje prognoze INFLACIJE od NBU i slabljenje hrivnije za 25 odsto, ovo može izgledati kao magija. Ali zapravo, fabrika Kopitsa je pronašla i kompetentno ispunila svoju nišu u klimavoj ekonomiji zemlje: meka Mriya, javelini i psi Patroni su u velikoj potražnji, jer daju pozitivnu emociju umornim i ranjenim ljudima.
Marija Kopitsa nam je ispričala ko je imao ideju da proizvodi meke koplja, kako je fabrika funkcionisala u prvim nedeljama rata, kao i kako je moguće očuvati proizvodnju i sve njene radnike.
***
Kako je rat uticao na fabriku? Na kraju svega, vaša proizvodnja se nalazi u regionu Černihiv, koji je u prvim mesecima značajno patio od ruskih trupa.
Od kada radimo od 1998, već smo iskusili sve krize koje su bile u Ukrajini. Godine 2008. radili smo na nuli šest meseci. Međutim, ovaj rat je prva kriza tokom koje postoji stvarna pretnja po život. Ali naš narod je toliko očvrsnut da su trećeg dana ruske invazije otišli na posao, iako je Nizhyn bio u blokadi. Iz naše vojne jedinice stigao je zahtev za šivanje presvlačenja, istovara, nosača ploča, pa smo otišli na posao. Šili su, trčali u podrume, plakali, pili konjak posle posla. Svi su radili jer je bilo neophodno. Kako drugačije?
Postoji dan koji ćete posebno pamtiti‘yav?
Fabrika nije bila pogođena direktnim granatiranjem, ali je bila prekrivena krhotinama. Nalazi se na prilično opasnom mestu – na periferiji Nizhyna, upravo sa strane sa koje su ruske trupe ušle. Stajali su iz fabrike bukvalno 5 km dalje, gde ih je obuzdala naša vojska, stalno su se tukli. I negde sredinom marta bila je posebno teška bitka, bilo je vazdušnih napada na grad. Počeli su da bombarduju privatne kuće, bolnicu, i bilo je dolazaka bukvalno na ulice pored nas. Tada je bilo nerealno strašno, jer je u fabrici bilo oko 130 ljudi.
Kako je rat uticao na posao? Jesi li uspeo da zadržiš ceo tim?
Da, svi. Bili smo jedno od prvih preduzeća u regionu Černihiva koje je nastavilo sa radom. Razumeli smo da naši zaposleni moraju da jedu, i zaista ih sve cenimo. S obzirom na to da je život u Nizhynu porastao u ceni za oko 35%, povećali smo plate, zbog čega su cene igračaka donekle porasle.
Zapravo, sve zavisi od raspoloženja vlasnika. Mogli bismo da složimo ruke, da kažemo, „Sada igraиka nije na vreme, zbogom.“ Ali ne radi se o nama. U Imamo ljude koji rade sa nama od osnivanja kompanije. Kako moћemo da se povuиemo? Da, u početku je bilo teško, jer smo većinu prethodnog profita dali da pomognemo vojsci, a prva tri meseca smo radili praktično besplatno – ljudima smo isplaćivali plate, a ostatak davali vojsci. Ali smo se izborili.
Kako ste ponovo počeli da šijete igračke?
Da budem iskren, u početku sam se osećao kao da se uopšte nećemo vraćati proizvodnji toja. Nije bilo pre toga, nije bilo nikakve radosti. Ali kada nam je ponestalo tkanine, otišli smo u Lviv da kupimo sa tatom, otišli u hipermarket da jedemo i videli oca blizu dečijeg odeljenja koji je svom detetu kupio meku igračku. I to dete mu je toliko pritiskalo tu poиeжu da je bilo primetno koliko joj je vaћna. Za mog tatu, to je bio znak da moramo da se vratimo onome љto najbolje moћemo da uradimo.
Ovo je postala polazna tačka nove kolekcije. Shvatili smo da moramo da budemo relevantni. Naše odeljenje prodaje je podnelo ideju da se Mriya šije negde u trećoj nedelji rata, a mi smo počeli njenu proizvodnju oko tri nedelje kasnije. Onda se tata ponudio da napravi celu liniju „Sve će biti Ukrajina“ – i Džavelin, Bajraktar, MiG, patriotske mačke i druge igračke izvučene. Posebno želim da zakažem rad naših tehnologa – Oksane Fomarine i Olge Lozove, kao i direktorke odeljenja prodaje Žudmile Savič. Našim kupcima na veliko se ova ideja zaista dopala, a potražnja za ovim igračkama je veoma velika.
Kakav je razvoj i proizvodnja igračaka?
Sve poиinje sa idejom. Uglavnom se ideje pojavljuju kod mog tate, koji je direktor firme, takođe mogu da dođu od menadžera prodaje ili od samih tehnologa. Zatim, tehnolozi razvijaju nekoliko projekata jedne igračake – oni biraju materijale, oblike, delove. Zatim biramo jedan projekat, koji, nakon odobrenja direktora, dajemo produkciji. U slučaju psa Patrona, razvili smo 5 opcija, od kojih je jedna isključivo proizvedena za Epicentar, jedna za izvoz, a druga za domaće tržište. Zatim igračaka prolazi kroz nekoliko faza proizvodnje – ofajanje tkanine, sečenje, šivenje, nadimanje. Odeljenje za vez je povezano sa proizvodnjom složenih igračaka, kao što je letelica Mriya.
Kako se sada osećaš u poslu?
Ne mogu da kažem da nam se profit povećao. Situacija generalno je gora nego pre rata – problemi sa transportom, zatim sa gorivom, pa dolasci. Postoji značajna nestašica materijala zbog logističkih problema. Kineski, poljski materijali se teško uvoze, beloruski – blokirani. Zbog toga proizvodimo znatno manje igračaka nego što smo mogli – 100-200 hiljada tona. mesečno umesto 400 hiljada rubalja.
U jednom trenutku kompanija je generalno bila ugrožena, jer nam je poneto eko-vlakana za punjenje, a fabrika koja ga je proizvela nije radila. Alternativa iz Poljske je bila veoma skupa, a onda bismo morali značajno da povećamo cene igračaka, što nismo želeli da radimo. Međutim, srećom, fabrici je bilo dozvoljeno da radi, a naša proizvodnja nije prestajala.
Da li nastavljate da pomažete vojsci?
Naravno, ne moћe biti drugo. Naša porodica je među aktivistima grada, a imamo i određenu grupu dobrovoljaca sa kojima konstantno sarađujemo, pomažemo vojsci – našoj 30. brigadi, naši momci su takođe u 54. i 58. brigadi. Kontakte imamo i u inostranstvu: donosi nam se humanitarna pomoć, koju prenosimo na „nulu“. Samo ne reklamiramo sve, jer dobrota mora da bude tiha.
Koje su najpopularnije igračke iz patriotske kolekcije?
Generalno, postoji potražnja za svima, veletrgovci uzimaju celu kolekciju. Ali najpopularniji je, verovatno, „San“ – jer svakome treba san. Ljudi su sada u stalnoj depresiji, svi su slomljeni, a kada pokupe taj „San“ – nešto dobro se usadi u srce. „Mriya“ daje nadu da жe sve biti u redu.
