„Legao sam nekoliko sati noću, zatvorio oči i pomislio da ako me pogodi ruska raketa, to bi bilo dobro. Jer ću umreti u snu. Onda sam se probudio i shvatio da me ništa nije ubilo, pa bih uradio svoje – spasavao bih ljude“, rekao je anesteziolog Elizar Grankov Zorjani Vareni o radu u bolnici u Marijupolju u prvim nedeljama posle ruske invazije.
– Vi ste iz Donjecka, a 2014. ste se preselili u Marijupolj. Tokom ruske invazije, da li ste se osećali isto kao pre osam godina?
– Ne, to su veoma različite stvari, jer tada, 2014. godine, nije bilo jasno šta se dešava, šta je Rusija. Bilo je nereda, bilo je Krima, tuča u nekoliko gradova, ali ne u takvim razmerama. I ova godina je bila potpuno drugačija. Čak i pre 24. Osam godina sam imao osećaj da će rat početi jednog dana, ali ja lično nisam želeo da verujem u to. Nadao sam se da će Putin umreti. Nisam verovao da će se ljudi u Rusiji jednostavno pretvoriti u naciste i čudovišta.
– Sećate se okupacije Marijupolja 2014? Kako se to promenilo od tada?
– Marijupolj tada nije bio okupiran, kao što je sada. Razne separatističke grupe, zajedno sa ruskom vojskom, dugo su pokušavale da zagrade grad, ali je tada formiran Azovski puk, koji ga je, zajedno sa drugim jedinicama ukrajinske vojske, jednostavno oslobodio mesec dana kasnije. Teško da je grad oštećen, samo nekoliko zgrada je uništeno.
Kada sam počeo da živim u Marijupolju pre osam godina, izgledalo je kao bilo koji postsovjetski grad. Tokom ovih osam godina sve je obnovljeno, izgrađeni su parkovi, putevi, popravljene su sve bolnice. Bilo je mnogo igrališta za decu. Tokom godina, Mariupol je postao jedno od najboljih mesta za život.
Ako je 2014. postojao veliki procenat ljudi koji su podržavali Ruse, onda je osam godina kasnije bilo izolovanih slučajeva. Ukrajina je pokazala kako Marijupolj može da izgleda, a 100 km do Donjecka, koji se izgleda zaledio 2014. godine. Razvili smo se, a Donetsk, naprotiv, čak i sada kada pogledam šta se tamo dešava, vidim da se grad urušava čak i bez vojne intervencije. Samo se sruљi.
– Kako se osećate sada kada je Mariupol uništen? Tuga, mržnja, agresija, nostalgija?
– Imam mešavinu osećanja. Sve one koje si pomenuo, i nostalgiju, i žaljenje, ali najživlji osećaj je mržnja prema svemu što su Rusi uradili našim životima. Napredovali smo, živeli, putovali, zadavali novac, samo smo živeli. Bilo je sve bolje i bolje. I sada je sve ovo nestalo, sve nam je oduzeto.
Putin i njegova pratnja ne doživljavaju Marijupolj niti bilo koji drugi grad kao mesto za život, žele teritoriju, žele više teritorija na mapi i to je to. I obični Rusi za mene… Oni su glupi zliиaci. Pametni ljudi su napustili Rusiju, a postojala je biomasa koja sluša televiziju i sanja o veličini svog naroda. Iste metode kao u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka sada utiču na mozak običnih Rusa.
– Gde vas je našao početak ruske invazije?
– Dežurstvo sam bio u bolnici i oko pet ili pet ujutru sam čuo neke epidemije. Počeo sam da čitam vest koju je rekao predsednik Ruske Federacije, i posle pola sata hitna pomoć je počela da nam dolazi, a mi smo počeli da radimo – da spašavamo ljude.
– To jest, hitna pomoć je počela da stiže u bolnicu bukvalno u prvih sat vremena rata?
– Rusi su 24. februara pogodili sve vrste vojnih ciljeva, ali ne uvek. Obični ljudi su postali žrtve u svojim domovima.
Po obuci sam anesteziolog i iљao sam na mnogo razliиitih kurseva, ukljuиujuжi i vojsku. Imam mnogo prijatelja u vojsci. Bio sam spreman, ali nije bio dan, ne dva, ali sve vreme dok smo bili tamo, imali smo desetine, desetine operacija svaki dan, ne znam tačno koliko, niko nije brojao. Stoga niko na svetu ne može biti spreman za toliku masu ranjenika.
– A „sve vreme“ je koliko?
– Bio sam u bolnici od 24. februara do 12. marta. I sledeća tri dana u ruskom zarobljeništvu. 15. marta smo uspeli da pobegnemo sa nekoliko prijatelja.
„Kako su te uhvatili?“
“ Rusi su napredovali sa svih strana, naša bolnica je bila na obodu grada. Pre nego što su nas napali, uništili su sve zgrade oko bolnice, sve kuće. Nastavili su da pucaju na minobacače, kamenje, rakete, avione, sve. I sa prozora moje bolnice, video sam devetosmiиke zgrade kako gore. Posebno su napustili našu bolnicu relativno nepovređeni, jer ih takođe treba lečiti. Kada je sve uništeno i naša oblast više nije mogla da se brani, ukrajinska vojska se povukla u grad. Rusi su se upravo dovezli sa tenkovima, pokuљali su da nastave dalje, naљa vojska je uniљtila njihove tenkove, ali su okupirali spaljena područja oko nas.
Jeste li lečili Ruse?
„Imali smo ruske vojnike sa slomljenim ekstremitetima i svakakvim povredama. Lekari moraju da leče sve ljude bez obzira na rasu, nacionalnost ili Još nešto. Ali nisam ni pipnuo. Mada, ako je mitraljez uperen u mene, onda bih uradio svoj posao, šta da kažem.
Možemo reći da kombinujem dve ličnosti. Jedan je da sam ja doktor. Kada sam na dužnosti u bolnici, moram da radim svoj posao, da spašavam ljude. Ali kao druga osoba, kao Ukrajinac, neću spasiti nijednog ruskog vojnika. Naprotiv, spreman sam na sve, spreman sam da ubijem.
„Da li si se uplaљio?“
– Sada se plašim smrti, pošto već nekoliko meseci živim u prilično mirnim uslovima. Da, postoje rakete, sirene, ali ne i to je tada. Tada, u bolnici, nismo osećali strah. Kada sve konstantno eksplodira, ne znate gde će biti sledeća eksplozija i da li će vas raketa pogoditi. Ovo je koincidencija. Neko se sakrio u stanu ili podrumu i umro tamo, a neko je lako mogao da hoda ulicom. Noću sam ležao nekoliko sati, zatvarao oči i mislio da će, ako me pogodi ruska raketa, biti dobro. Jer ću umreti u snu. Onda sam se probudio i shvatio da me ništa nije ubilo, pa bih uradio svoje – spasavao ljude.
– A kakvi su to bili ruski vojnici? Izvođači radova ili regruti?
– Nas, lekare, zarobili su profesionalni vojnici. To je bilo primetno po njihovom akcentu i po načinu na koji su bili obučeni. Ali kada su otiљli, topovsko meso je uљlo. Video sam mnogo uplašenih ljudi koji su jednostavno odvedeni sa ulice, iz Donjecka. Uhvaćeni su u drugim gradovima, dato im je oružje i rečeno im je da odu, „i ne idite, ubićemo vas.“ Video sam prazninu u njihovim oиima, ali bilo je i mnogo ljudi koji su otiљli da ubijaju sa zadovoljstvom. Rekli su i da su Ukrajinci bombardovali Donbas osam godina, ali ovo su bajke za Ruse iz Sibira, možda iz Moskve.
Kada je naša bolnica uhvaćena, jedan policajac, ne znam tačno o kome se radi, pregledao je celu zgradu, išao okolo, pregledao sve za pamćenje. Pitala sam ga da li mogu da idem kući jer imam malo dete. Nasmejao se i rekao da, naravno, mogu, ali onda bi Azov mogao da me ubije. Na taj način, indirektno nam je rekao, doktorima, da čim odemo, ubiće nas. Jer „Azova“ više nije bilo, već samo Rusa.
– Jeste li pokuљali da razgovarate sa vojnicima koji su vas zarobili?
„Da, pokuљao sam, zaљto da ne pokuљam?“ Većina nije rekla ništa, drugi su rekli da su Ukrajinci ubijeni osam godina, da Ukrajina ne postoji kao država, da je Ukrajina Rusija. Oni su stvarno kao zombiji, bez obzira koliko zabavno izgledalo, oni su samo zombiji.
„Da li ste imali priliku da pobegnete?“
– Verovatno je bilo moguće otići nekoliko dana nakon početka invazije. Ali nismo odљli jer sam bio potreban kao doktor. I iskreno, niko nije mogao ni da zamisli da Rusi mogu da unište pola miliona grada. Mislili smo da rat ne znaиi uniљtenje svega. I uzeli su i uniљtili. Čak i pre rata, rekao sam da Mariupol može biti osvojen samo ako bude uništen, ali nisam mogao ni da verujem da oni to stvarno mogu da urade.
– Kakav je bio početak ruske okupacije? Jeste li bili svedoci ratnih zločina? Da li ste videli automobile snimljene na ulicama na kojima je pisalo „Deca“?
– Da, video sam, pričao o svemu što sam video, tužilaštvu, UN, Hjuman rajts voč i druge organizacije. Svedočio sam nadležnim organima o tome šta su Rusi uradili.
Mogu da vam dam primere. 12. marta, u 10 sati u Matroševoj ulici, video sam sa prozora šestog sprata kako su Rusi pucali u tri automobila, ubili najmanje nekoliko ljudi i ranili još nekoliko, onda smo spasili ove ljude na operacionom stolu.
Ako ste čuli da su Rusi uništili porodilište u Marijupolju, onda znajte da su žene koje su se porodile transportovane kod nas odatle. Znali su da imamo žene, da imamo decu, da imamo mnogo pacijenata, ali to ih nije sprečilo da našu bolnicu pretvorimo u vojni objekat. Sa njene teritorije, ispalili su tenkove i kamenje prema gradu, sakrili se iza naљe bolnice, pucali i vratili se u dvoriљte. Uvek je bilo oklopnih transportera i tenkova. Ukrajinska vojska nikada nije granatirala našu bolnicu kao odgovor.
Ovo objašnjava ko je ko.
– Da li ste pričali o trudnicama koje su vam donete iz porodilišta, koliko ih je bilo?
– Oko 10, u roku od tri dana uzeli smo oko 10 porođaja.
– Bio je mart, bio je -10 stepeni, kako je izgledao život u bolnici?
“ Imali smo dizel generator, pa kada nije bilo svetla u gradu, imali smo ga i radili. Morao sam da operišem ljude, postojali su uređaji za veštačko disanje. Ali nismo imali prozore, svi su bili nokautirani početkom marta, morali smo da ih prekrijemo kartonskim kutijama, dušecima, svime što je bilo. Bilo je veoma hladno. Bilo je toliko hladno da je norma bila 3-4 para pantalona, nekoliko majica, džempera, jakni. I povrh kovid kombinezona.
Nismo imali dovoljno mesta u operacionoj sali. Operisali smo jednog, odmah smo morali da uradimo sledeći, ali jednostavno nismo imali gde da odemo. Morali smo prebaciti ljude uz stepenice na različite spratove. Nosili smo ih gde god je bilo mesto, bolnica je bila puna.
– Kako ste dobili hranu i lekove?
Prvih dana rata uspeli smo da kupimo dosta proizvoda u prodavnicama, oni su i tada radili, bilo je čak moguće platiti karticom. Mnogi su doneli lekove. Neki lekari, apotekari su ih upravo doneli iz apoteka, sami smo išli u lokalne apoteke i uzimali odatle sve što smo mogli, sve što nam je trebalo. Ali kada sam pobegla iz grada, iz bolnice, skoro da nije ostalo lekova.
– Koji su bili poslednji dani u bolnici pre nego što su Rusi ušli?
– Do 10. marta ukrajinski vojnici i dobrovoljci svakodnevno su donosili hranu, vodu i lekove. Kasnije, kada je naša oblast bila jako granatirana, tamo niko ništa nije doneo. Veliki problem sa vodom je poиeo. Ispraznili smo ga iz grejanja, iz cevi. Sačuvali smo svaku kap najbolje što smo mogli jer je to najvažnija stvar koja može da bude.
Čak sam našao četiri flaše sa vodom od pet litara u jednoj od soba za zalivanje cveća. Nije bilo sveže, ali ništa što si mogao da popiješ. Što se tiče hrane, nismo prezirali meso koje je bilo preterano. Kuvali su i jeli, jer su morali da jedu bar jednom dnevno. Potrošili smo mnogo energije. Kada sam izašao iz zatočeništva, izgubio sam više od 10 kg težine, to jest oko 10%.
„Šta je bilo najgore za tebe?“
– Jedan od najtežih dana bio je 28. februar, kada nam je donet prvenac. Pokušali smo da ga spasemo, da ga oživimo, ali to nije pomoglo, kako mi to kažemo: rane nisu bile u skladu sa životom. A onda, do 15. marta, bilo je mnogo dece, ja sam lično radio desetak operacija. Desilo se da su doveli već mrtvu decu. Majke su dovele. Istog dana, skoro istovremeno dva. Jedna je imala 2 godine, druga 8 meseci. Prva je bila nakon što je pored nas bačena vazdušna bomba, mnogo stakla je puklo, a dete je skoro presečeno na pola ovom čašom.
To je bilo veoma malo dete.
Čak je i lekarima veoma teško da izdrže takvu situaciju: dete je ubijeno i majka koja moli za pomoć. Ali niko nije mogao da joj pomogne. I gotovo istovremeno, druga majka utrčuje sa njom, ima nešto umotano u tkaninu, ruke su joj u krvi, vidim da dete ima odvojeno pocepanu ruku, vidim rebra, i ona moli: doktore, uradite nešto. I ništa nisam mogao da uradim.
U tom trenutku, kao osoba, kao lekar, kao otac mog deteta, ničega se nisam plašio, bacio sam cigaretu koju sam popušio u lice ruskom okupatoru. Nije me bilo briga da li puca na mene. Onda pucaju, ako ne, ne pucaju. Neka bude tako.
– Kako ste uspeli da pobegnete iz zatočeništva?
“ Bio sam u bolnici, nedelju dana nisam viđao rođake, nije bilo nikakve veze, nisam znao šta da radim. Hteo sam da idem kući, moj brat je došao po mene, i kada smo hteli da se preselimo, stigli su ruski tenkovi, i nismo mogli nigde da stignemo. Ostali smo u bolnici. Moj brat je takođe pomagao ljudima. A onda je došla moja majka, jer su njena dva sina otišla negde i nestala, tako da više nije bila briga za sebe, samo je želela da nas nađe. I pronaљla nas je. A mi smo zapravo bili u zarobljeništvu, moj brat je služio vojsku. Pogledali smo kroz prozor šta se dešava i videli da negde ima ljudi koji nešto pripremaju, da je pored nas nekakav život. I bili smo kao zaseban svet, nismo mogli da izađemo iz bolnice jer bi nas samo upucali. I u to vreme bilo je na stotine ili hiljade ljudi u bolnici, ne znam tačno koliko. I svi su otrčali do tog auta jer su bili gladni, bila je velika gužva i bilo im je teško da ga kontrolišu. I u tom trenutku, shvatila sam da sada samo treba da ustanem i izađem. Uzela sam flašu vode od pet litara, uzela drugaricu, brata, mamu i samo smo tiho izašli iz bolnice. Usput smo prošli pored desetina ruskih vojnika sa mitraljezima. I samo smo išli korak po korak. Ispustili smo medicinske haljine jer ne bismo nedostajali. Kružili smo gradom, videli da je sve uništeno, videli mrtve ljude, videli spaljenu rusku opremu, i otišli smo kući na neko vreme. Onda smo krenuli prema Berdjansku, bilo je mnogo automobila, ljudi su napustili grad jer su Rusi pristali na humanitarni koridor. Stigli smo do Zaporizhije.
– Da li mislite da će ikada biti moguće živeti u Marijupolju, da li je moguće obnoviti ga, ili je već mrtav?
– Ovo je filozofsko pitanje. Za mene, u Marijupolju, u gradu gde sam živeo, nikada više neće biti kao što je bilo. Ne može se oživeti. Ali ako bude obnovljen, to жe biti drugi grad. Ne mora da se obnavlja, mora da se gradi iznova. Ali prvo moraš da ga otpustiš. Onda moraš da razmisliš šta dalje. Kao lekar, takođe mogu mnogo da verujem, ali kada imam pacijenta, moram da ga lečim. Verujem da će preživeti, ali verovanje je jedno, a učiniti nešto da preživi je drugo.
Prevod sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između NAS i Poljskedo sada Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjekcioni projekat: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće, i trebalo je da bude tako lepo, Da li diskutovati o istoriji, zastoj u Minsku
Originalni naslov članka: Pół roku wojny w Ukrainie. Rosjanie mo Mariupol zdobyć, tylko go niszcząc
