Sovjetska agresija na Poljsku u modernoj ruskoj i beloruskoj istoriografiji predstavljena je kao „čin istorijske pravde“ povezan sa oslobađanjem Belorusa i Ukrajinaca „od jama poljskog gospodara“. U stvari, to je bio sovjetsko-poljski rat, neprijavljen, ali krvav. Jedna od njenih posledica bila je da su Sovjeti zarobili značajan broj poljskih državljana.
U međuratnih dvadesetih, Sovjetski Savez se pripremao za rat protiv kapitalističkog sveta. Poljska je smatrana najverovatnijem protivkandidatem u predstojećoj konfrontaciji. Kremlj nije zaboravio na poraz Crvene armije u blizini Varšave 1920. godine i tražio je osvetu. Pravi trenutak je doљao 1939.
Prvog septembra Hitler je započeo Drugi svetski rat, ali, suprotno očekivanjima Nemaca, SSSR nije poslao svoje trupe protiv Poljske. Tek kada je Staljin shvatio da Francuska i Velika Britanija ne nameravaju aktivno da se bore protiv Nemačke, da li je odlučio da je Druga Poljska Republika osuđena na propast i da je vreme da „pruži ruku pomoći braći Beloruskinjama i Ukrajincima“.
Koncentracioni logori za klasne neprijatelje
Lavrenti Berija je 17. septembra 1939. apelovao na Vjačeslava Molotova sa zahtevom da se napravi osam logora za ratne zarobljenike i dva tranzitna logora u Kozelsku (BSSR) i Putivl (ukrajinski SSR) i u zoni fronta sa Poljskom. Koncentracioni logori za poljske ratne zarobljenike, oficire i policajce u Sovjetskoj Belorusiji organizovani su u Žitovici, Stolptsiju, Cimkovicu, Ożekhovo, Radoshkovichi.
Konvojske trupe NKVD mobilisane u vezi sa „oslobodilačkom kampanjom“ morale su da čuvaju zatvorenike. Poljske zhovnirs i državne policajce trebalo je da na državnu graničnu liniju prate „specijalni timovi“ iz puščanih kompanija i konjičkih eskadrila. Međutim, najčešće su kolone koje su se kretale do punkta za prikupljanje čuvale odrede sovjetskih graničara.
Ovako je u septembru 1939. novinar sovjetskog lista Krasnaja Zvezda opisao situaciju poljskih ratnih zarobljenika: „Pogledao sam u lica oficira koji su stajali na terenu, blizu puta. Na nekim licima […] – očajanje. Za druge, čak ni strah od onoga što se desilo nije mogao da utoli mržnju. […] Onda su zatvorenici stajali u redu i vodili dalje. Sledili su vojne korake. I ispred trougla, sa bakarnim kljunovima na šlemovima, žandarmi su hodali, kao da potvrđuju kraj gospodnje Poljske.“
Mesto prikupljanja poljskih ratnih zarobljenika takođe se nalazilo u beloruskoj Zaslavi. Pre nekoliko godina, u blizini zaslavog imanja Khmelivka, slučajno sam pronašao oznake poljske puške. Pre rata, to je bila teritorija BSSR-a. Kako je artefakt završio blizu Zaslava? Tada je nastala istorijska zagonetka: poljski ratni zarobljenici vodili su se starim Radoškovskim putem ka Zaslavu. Možda je poljski vojnik, da ne bi privukao pažnju NKVD- a, odlučio da baci oznake?
Stanovnici sela Šapovalo, gde je pre rata bila osmatračnica Poljskog graničnog korpusa, primetili su da su poljski graničari zarobljeni 17. septembra 1939. godine odvezeni u Zaslav.
Prema memoarima lokalne stanovnica Ališe Miler, policajci poljske državne policije koji su uhapšeni na granici Rakovi takođe su otišli u Zaslav. Između ostalih, njen otac je bio tamo. Vladimir Lun je završio sedam razreda, služio u vojsci, a kasnije je pohađao policijsku školu u Velyki Mosty. Potom je prebačen na funkciju u Gorodoku, u okrugu Molodečanski, a šest meseci kasnije policajac je prebačen u komesarijat koji se graniči sa BSSR-om u Rakovu. U avgustu 1939.
„Nemci nisu stigli do Rakova, ali su Sovjeti došli ovde 17. Mama je rekla da je tata u uniformi istrčao iz kuće i otrčao u stanicu. Tamo je sreo komandanta Dzvankovskog, koji je spalio tajne papire da ne bi pali u ruke neprijatelja. Ubrzo su uhapšeni i prevezeni u Zaslav“, priseća se Ališa Miler.
Treniraj na istoku
Teško je tačno reći gde su poljski ratni zarobljenici držani u Zaslavu u septembru 1939. Nijedan dokument nije sačuvan. Može se pretpostaviti da su postavljeni u blizini garnizona 15. granične jedinice na železničkoj stanici Beloruskaja, zatim poslati u Minsk, a potom u kampove. Slična situacija bila je i na teritoriji SSSR-a. Prema sovjetskim dokumentima, tek 19. septembra 1939. godine, čak 17 ešalona sa zarobljenicima poljske vojske isporučeno je na mesto raspoređivanja 19.
Od koncentracionih logora postavljenih na granici do logora poljskih ratnih zarobljenika, oni su prebačeni na istok železnicom. Jedan od sovjetskih železničara opisao je ove događaje na sledeći način: „U to vreme radio sam kao mahinalista minskog parnog lokomotive. Od druge polovine septembra do početka oktobra 1939, upravljao sam vozovima iz buržoaske Pavlesupa od stanice Baranoviči do Minska i Smolenke. Iz Minska smo pešačili od robne stanice praznim vozom sa rešetkama na prozorima. Bilo je i automobila za telad bez prozora. […] U Baranoviиima, oficiri NKVD-a su doveli poljske ratne zarobljenike u ova kola, a mi smo se vratili u Minsk na robnu stanicu. Uvek smo dobili zeleno svetlo. […] NKVD oficir nas je stalno pratio u mašinskoj kabini, napred-nazad. […] Na teretnoj stanici u Minsku prišli su „levaci“, u koje su, poput haringe do kade, nagurali ljude i odveli ih u zatvor u Minsku“ [з рукопису спогадів, які є у власності автора, – ред.].
Katyn tragedija
Sudbina poljskih vojnika i policajaca bila je uglavnom tragična, od kojih je većina ubijena u proleće 1940. Drugi su imali više sreće. Oni koji su preživeli rad u rudnicima ili kamenolomima, posle nemačkog napada na SSSR, uglavnom su se pridružili Andersove vojsci i napustili „nehumanu zemlju“ kako bi nastavili borbu protiv Nemačke.
„Kasnije, posle rata, nekako među nama, mahinacijama, bilo je razgovora o tim predratne godine [датою початку війни громадяни СРСР вважали напад Третього Райху в червні 1941 року, – ред.]. Moj dobar prijatelj mi je rekao veliku tajnu da je vodio poljske ratne zarobljenike u Kozelsk. Tamo je bio kamp. Nalazi se na železničkoj liniji Tula-Smolensk, 250 kilometara severoistočno od Smolenk-a. A iz Smolenk-a, zatvorenike su odveli „vorongovi“ u Katinovu љumu i tamo pucali. Kako je istakao, to su bili karijerni poljski vojnici, uglavnom neuništivci i rezervni oficiri, predstavnici inteligentnosti, koji su mobilisani početkom septembra 1939.
Katyn nije bila jedino mesto gde su boljševici uništili poljske ratne zarobljenike. Komandir policije iz Rakova Kazimierz Dzvinkowski iz Zaslava prevezen je u Minsk i odatle u logor Ostaškovski, gde su držani bivši oficiri poljske državne policije. U periodu april-maj 1940, zarobljenici ovog logora ubijeni su u zatvoru u Kalininu (sada Tver) i sahranjeni u blizini grada Mednoje. Među više od 6 hiljada žrtava bili su policajci iz Rakova. Policajac Vlodzimierz Lun bio je zatvoren u Molodeču u Viljnusu, a 9. maja 1940. prevezen je u Minsk, gde su mu izgubljeni tragovi.
Ukupno je deportovano oko 125 hiljada poljskih vojnika, policajaca i predstavnika drugih službi.
Prevod sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjekcioni projekat: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće, i trebalo je da bude tako lepo, Da li diskutovati o istoriji, zastoj u Minsku
Originalni naslov članka: Polacy byli ofiarami agresji Niemiec i ZSRR
